Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Ваздушни десанти

0
(0)

Инвазија са неба

У понедељак, 5. јуна 1944, британски ваздухопловни маршал сер Трафорд Ли Малори, командант Савезничких експедиционих ваздухопловних снага, посетио је аеродроме у јужној Британији са којих је, за неколико часова, требало да полете британске, канадске и америчке ваздушно-десантне јединице. Касно увече забележио је у свој дневник: „Њихово држање може најбоље да се опише као тмурно и нимало весело. Ипак, нипошто не сумњам у њихову решеност да изврше овај задатак.“

Зоне десантирања налазиле су се на оба краја оног дела нормандијске обале где ће, неколико часова после њиховог искакања, отпочети масовно пребацивање људства и борбених средстава. Америчка 101. и 82. ваздушно-десантна дивизија спустиће се западно од америчког одсека десанта „Утах“ и „Омаха“. Источно од британског одсека десанта „Голд“, „Јуно“ и „Сворд“ спустиће се 6. британска ваздушно-десантна дивизија ојачана Канађанима. Ваздушнодесантне јединице морају да заштите с обе стране целу обалу поморског десанта од немачких бочних напада и да заузете положаје одрже по сваку цену, све док не стигну главне снаге са мора.

vazdusni-desant-1
У Харвелу официри 22. ваздушнодесантног пука подешавају своје часовнике на исто време. Они припадају „извидници“ која код Каана треба да обележи терен за спуштање 6. ваздушно-десантне дивизије.

У понедељак, генерал-мајор Ричард Гел, командант британске ваздушно-десантне дивизије, још једном, последњи пут, поновио је својим падобранцима „златна правила“: „Не отварајте ватру ноћу и непријатеља победите лукавством. Непријатеља увући у клопку – заседу. Мирно се смешкај док упада у њу, а чим га се дочепаш – добро га испраши! Шта заузмеш смелошћу, сачувај помоћу стручности и одлучности.“ Предњи делови његове дивизије, 22. самостална чета падобранаца, полази већ 57 минута пре заказаног дана десанта – 6. јуна 1944. У 23,03 часова, 5. јуна са аеродрома из Харвела у јужној Британији, узлеће шест лаких бомбардера. У првом лети и вицеадмирал ваздухопловства Холингхарст. Падобранци су обојили лица црнилом за маскирање или гаром са њихових котлова за чај. Небо је било ведро, месец је сијао. У сваком авиону налазила се по група од десет падобранаца, добровољаца, који као извиђачи, у три зоне за спуштање N, V и К код града Каана, треба да поставе сигнална светла и мрежу Еурека-радар сигнала, по којима, само тридесет минута касније, треба да се управљају падобранци и једрилице целе дивизије. Извиђачи скачу у договорено време, 00,20 часова, само не на договорено место. Неки пилоти су инстинктивно избегли немачку противавионску ватру и неочекивану маглу. Најгоре су прошла двадесеторица који су морали да се спусте код Туфревила. Десеторица од њих спустили су се километре далеко од циља, шесторица су се удавила на терену који је био поплављен, а само четворица су стигла на одређено место. Два друга падобранца стигла су пред врата штаба немачке 711. дивизије. Генерал-мајор Рајхерт, дојурио је од стола са картама (оним за играње, а не војним географским картама) и упитао потпуно запањено брзо разоружане Британце: „Одакле па ви долазите?“ Одговор је гласио: „Страшно нам је жао, чико, наша посета је последица забуне“. Упркос овој и другим тешкоћама проузрокованим ноћном тамом, постављено је довољно светлосних и радар сигнала.

Такође у 00,20 часова слетело је шест једрилица које су при прелазу француске обале на 1500 до 2000 метара висине, откачене од бомбардера, који су их вукли. Спустиле су се у зонама X и У. На њима је било око 160 пешадинаца и инжењераца, који су на пола пута између Каана и мора морали да освоје два моста преко Каанског канала и реке Орне, и то неоштећене. Први апарат пао је на мање од педесет метара од моста на каналу, са распарчаним трупом и носем заринутим дубоко у колуте немачке бодљикаве жице. Непријатељски ровови освојени су на јуриш. Мост није дигнут у ваздух, јер су потпуно изненађени Немци поставили испод моста каблове, али не и експлозив. Неколико стотина метара даље друга група инжењераца заузела је други, такође неоштећен мост преко Орне. Из сада већ савезничког митраљеског гнезда водник Тепенден јавља успех шифрованом поруком у Британију: „Шунка и џем… шунка и џем…“ – што је требало да значи да су мостови на реци Орни заузети. Тачно на време, у 00,50 часова, скочио је 7. батаљон 5. бригаде падобранаца из четворомоторних „Стерлинга“. Немци су оборили два апарата. Многи падобранци пали су далеко од зоне где је требало да се спусте. За многе друге је средњовековни црквени торањ у Ранвилу, који је потпуно одвојен од црквене зграде, био добродошла тачка за оријентацију. Трубач Чемберс непрекидно је трубио за збор. У 2,15 часова командант, пуковник Пајн-Кофин окупио је 40 % свога батаљона, а у 3,00 су пронашли извиђаче код мостова. Људи су располагали пиштољима, са неколико аутомата и неколико ракетних бацача, али због тога што се већина бачених контејнера загубила, нису имали средње и тешко оружје, нити радио-станицу. Што је време одмицало, повећавао се притисак Немаца на две стотине британских „чувара моста“. Црквени торањ у Ле Пору био је пун немачких снајпериста. Последња дванаесторица погинула су када је водник Килин ракетним бацачем срушио цео врх торња. Око десет часова су „као судије при војној вежби“ две црвене беретке прошетале по мосту на каналу: командант дивизије Гел и бригадни генерал Кајндерсли. Напади Немаца постали су све јачи, Британци су имали губитке, али, отприлике, у један час после подне чули су се из даљине звуци гајди и тачно у два часа лорд Лавет са својим командосима, предвођеним гајдашем, прикључио се одреду, коме је пао камен са срца. Стигли су преко мора, а страхоте поморског десанта већ су оставили за собом. Мост, неоштећен, остао је у рукама Британаца, иако је један немачки авион Фоке-Вулф 190 промакао савезничким ловцима и бацио на циљ бомбу од 500 килограма: бомба није експлодирала и са моста је пала у реку. Британски падобранци донели су као амблем крилатог коња Пегаза и мост је од тада назван Пегазов мост. У међувремену су 12. и 13. батаљон падобранаца, који су такође сачињавали део 5. бригаде, по плану заузели Ранвил и Ле ба де Ранвил. После тога уклонили су стубове и друге препреке са ливада, да би једрилице, које су се очекивале увече, могле безбедно да се спусте. Док су мостови преко Каанског канала и Орне морали да остану читави, они преко источније реке Див морали су да се сруше да би се отежао очекивани противнапад Немаца на истоку. Британско-канадска 3. падобранска бригада брзо је завршила свој задатак. Мајор Розевер из 8. батаљона и седморица војника утоварили су у џип са приколицом експлозив и јурећи пуном брзином, пуцајући из лаких митраљеза и аутомата, под непрекидном немачком ватром, прошли су кроз срце града Троарна. Без иједне огреботине стигли су на мост преко реке Див, са кога је пет минута касније средњи лук одлетео у ваздух. Капетан Џек и његови ренџери дигли су мост код Робеома у ваздух и на велико чудо становника скували чај и доручковали британску шунку са француским јајима. За време доручка чули су преко радија да су мостови на реци Див и код Бира и Варавила такође уништени.

vazdusni-desant-2
Пети јуни 1944. године, дан пре почетка десанта. На бројним британским аеродромима авиони стоје у густо збијеним редовима, спремни за полазак. Кроз неколико часова они ће однети падобранце за Нормандију.

Тридесет и пет официра и шест стотина људи 9. батаљона, под командом потпуковника Отвеја морали су да изврше најтежи задатак: да освоје немачку обалску батерију код Мервила. Бункери су имали челична врата; кров и зидови су били направљени од два метра дебелог армираног бетона. Немачка посада бројала је 130 људи и располагала са 150 милиметарским топовима. Око батерије се налазило сто метара широко минско поље окружено бодљикавом жицом у ширини од четири метра. На западној и северозападној страни налазио се противтенковски ров од 365 м. Тридесет минута пошто је почео први дан десанта, сто бомбардера типа Ланкастер бацило је 1800 килограма бомби, на жалост све поред обалске батерије. У међувремену су се спустили падобранци и једрилице, али опет не на договорени терен од 1700 метара дужине и 700 метара ширине, већ раштркани на површини од 12 км2. Само један део, међу којима и командант Отвеј, спустио се у близини батерије. Мада Отвеј није прикупио ни две стотине људи, почео је напад по плану, у 4,30 часова. Пола часа касније 130 Немаца било је мртво, рањено или заробљено. Од Отвејевих падобранаца мање од половине, око осамдесеторица, били су још „на ногама“. Остали су погинули или су били рањени. Али батерија из Мервила неће више да ствара ватру по обали где ће се за неколико минута Британци и Канађани искрцати.

Када је капетан Лилиман из 101. ваздушно-десантне дивизије у 00,15 часова изнад Сен Жермена де Варевила скочио из транспортног авиона С-47 и тринаесг секунди касније спустио се на нормандијско тло, тамо је отворен други фронт. Падобранима и једрилицама следило га је на дан десанта четрнаест хиљада људи које је довезло или довукло готово хиљаду транспортних авиона и бомбардера. Пошто су изнад Нормандије испустили свој терет људи и оружја, неколико апарата летело је даље према Бретањи, и тамо бацило гумене лутке у униформама падобранаца. На свакој лутки биле су причвршћене прскалице које су при паду лутке толико лупале и праскале да се добијао утисак да је отпочела пуцњава. Сатима су Немци били убеђени да је у Бретањи такође почела офанзива. У првим тренуцима десанта, испуњени забуном и метежом, сваки командант је једва окупио ограничен број својих или туђих падобранаца. Тек пред свитање могло је да се говори о координираним акцијама падобранаца. На одсеку „Утах“ иза пешчаних дина уз обалу, где ће касније америчке дивизије да ступе на тло, налазе се простране мочваре. Кроз те мочваре водила су четири пута ка унутрашњости Нормандије. Њих је 101. ваздушно-десантна дивизија морала да освоји и задржи, јер су били потребни јединицама које ће да се искрцају са мора. За сва немачка утврђења на сва четири пута, водиле су се огорчене борбе. Карактеристично је како су падобранци изборили приступ четвртом путу, где су се Немци учврстили у осам кућа, у једном реду, затим у једној бараци на два спрата, стогу сена и депоу за муницију.

Прво сам, а после уз помоћ војника Камјена, поднаредник Самерс освојио је осам кућа у којима је погинуло тридесет Немаца. Напад његове чете на бараку није успео и коштао их је четири мртва и четири рањена. Војник Барт тукао је затим светлећим мецима и запалио стог сена. Ватра је захватила и депо за муницију. Када је муниција почела да експлодира, тридесет Немаца побегло је из депоа. Покошени су. Баш тада стигао је поднаредник Никрент са једном базуком. Његова седма граната изазвала је пожар на горњем спрату бараке. Последњих сто Немаца искочило је кроз прозоре и врата. Ко није погинуо, био је заробљен. Преко ова четири друма, кроз мочваре, прошло је у наредна четири дана хиљаде војника и стотине тенкова и возила.

Најважнији циљ 82. ваздушно-десантне дивизије био је Сент-Мер-Еглиз, чворна тачка путева и телеграфских веза на важном жељезничком путу Шербур-Карантан. У 1,10 часова избио је пожар на градском тргу у кући жупника Ерона. Градоначелник – апотекар Рено – наредио је да се огласе црквена звона. Стотине људи и жена формирали су ланац да кофама угасе ватру. Тридесет Немаца наоружани пушкама и шмајсерима посматрало их је. Одједном, праскање пламена било је надјачано брујањем мотора. Падобранци су искакали. Двојица су пала право у горућу кућу где су и погинули, јер је експлодирала муниција и експлозив који су имали код себе. Неколицина су пала на дрвеће на тргу и немачки војници су их убили. Војник Џон Стил закачио се својим падобраном за врх црквеног торња и метак га је ранио у стопало. Правио се да је мртав. После два часа је издахнуо. Један војни свештеник-падобранац био је заробљен и после неколико минута стрељан.

Нешто ван градића слетео је потпуковник Кроз са петнаесторо људи. Разаслао их је у четири правца да пронађу друге падобранце. За један час пронађено је 108 Американаца и један пијани Француз, који је, одједном потпуно трезан, довео своје падобранце у град по неком споредном путу. Кроз улице, које су по наређењу Немаца поново опустеле, кретали су се падобранци у брзом маршу, један за другим, према зградама где су се налазили Немци. Тридесеторица њих су се предали, једанаесторица су погинули. Тачно у пет часова Кроз је послао курира свом команданту пука: „Ја сам у Сент-Мер-Еглизу“. У шест часова је послао другог: „Сент-Мер-Еглиз је у мојим рукама“. Потпуковник је својеручно прекинуо главни телефонски кабл и тиме Немцима одузео француску телефонску мрежу на целом полуострву Котантену. Наредио је да се код свих прилаза граду ставе препреке и поставе стражари. У девет часова под његовом командом било је три стотине падобранаца, више него довољно да задржи овај кључни положај до доласка америчких појачања са обале.

Много штошта ишло је погрешно у овим првим часовима пуним нервозе и комешања, али понекад је све ишло баш по правилима војног приручника. Циљ падобранаца била је такође око 10 метара дугачка устава Ла Баркет којом се ручно управљало, као и неколико камених и дрвених мостова на речицама Дув и Мердере. Код Ла Баркета су пуковник Хауард Џонсон и пуковник Балард, сваки са групом падобранаца, стигли на раван терен који је био под тешком ватром немачких минобацача и топова, из готово свих праваца. Претило им је тотално уништење. Џонсон је урадио оно шта је једино било могуће. Допузао је до поручника Фарела, чија се радио-станица SCR-609 спустила такође са њим неоштећена; Фарел је радиграфски позвао америчку крстарицу „Квинси“ која је маневрисала нешто даље од обале. Пет минута касније су немачки нападачи били засути пљуском граната од 203 мм са бродских батерија. „Аветињском прецизношћу“ удовољило се жељама, прво пуковника Џонсона, а затим пуковника Баларда. Мала, али значајна брана остала је у америчким рукама. Поред свих неприлика, ваздушно-десантне дивизије постигле су циљеве. Једнодневна путарина била је веома висока: 2499 рањених и погинулих код Американаца, а 650 код Британаца и Канађана. Кратко и јасно написао је Монтгомери годину дана касније: „Облачносг и атмосферске прилике су највећим делом биле криве што су се падобранци раштркано спустили. Ипак ваздушно-десантне дивизије су успеле да изврше свој задатак.“

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *