Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Немачке противмере после инвазије

4.5
(2)

Безуспешне рокаде

У данима и седмицама после 6. јуна, највећи проблем немачког војног руководства било је довођење резерви на фронт инвазије у Нормандији. У сектору Баје-Каан су Британци и Канађани већ 6. јуна могли да оформе комбиновани простор искрцавања. Тамо је 7. јуна упућен штаб Оклопне групе „Запад“ под генералом Гајром фон Швепенбургом. Његов задатак је био да поново отпочне напад који је 6. јуна био прекинут. Овај напад је извела 21. оклопна дивизија код Каана у сарадњи са придошлим снагама 12. СС оклопне дивизије и Оклопне наставне дивизије, које су заједно сачињавале Први СС оклопни корпус. Њихова је намера била да фронт инвазије расеку на два дела. Због савезничких напада из ваздуха напад немачких оклопних дивизија је закаснио, па је почео тек 8. јуна, када су стигли и предњи делови Оклопне наставне дивизије. Пошто је освојен мали простор, напад се зауставио због непријатељске ватре, па су немачке оклопне дивизије биле приморане да пређу у одбрану. По плану је Оклопна наставна дивизија после доласка у сектор Бајеа требало да поново освоји град, али се код Тили-сир-Села такође зауставила због жестоке артиљеријске ватре.

nemacke-protivmere-normandija-1
Немачки падобранци иза једног противтенковског топа на положајима код Карантана који је Ромел хтео да задржи да би спречио спајање америчких мостобрана.

Пре него што је 11. јуна пала ноћ, 1. СС оклопни корпус припремио је нови напад код Каана. Али од овог напада Немци су морали да одустану, јер су се Британци дан раније пробили јужно од Бајеа у правцу Вилер-Бокаж. Убрзо пошто је ова вест стигла у штаб оклопне групе „Запад“, штаб је уништила киша бомби. При томе су погинули главни официри, а генерал Гајр фон Швепенбург је био рањен. Затим је сектор предат немачкој 7. армији, која је привремено одустала од плана да изведе концентрисани противнапад; морала је да ангажује све снаге 1. оклопне дивизије у изградњи јаког одбрамбеног фронта. Маршал Ромел, командант Групе армија Б (7. и 15. армија), сматрао је да највећа опасност прети од продора Британаца код Каана, чиме би се Савезницима оставио пут ка Паризу. Зато је од Врховне команде оружаних снага затражио пешадијске дивизије које би требало да се преместе са обале Ламанша (15. армија) у сектор Каана, како би могао да их употреби на фронту, и да истовремено повуче оклопне дивизије ради њиховог суделовања у активним дејствима. Како су, међутим, све до краја јула Хитлер и Врховна команда и даље очекивали да ће Савезници на обали Ламанша да изведу још један десант, забрањен је одлазак и једне једине дивизије 15. армије, све док се за то не би издала изричита наредба. Због таквог става Врховне команде, морала су се довући појачања из Бретање, која је била много удаљенија, па чак и из области јужно од Лоаре. Ове јединице су ишле тако споро, да војници 84. армијског корпуса генерала Маркса, који су стајали пред америчким фронтом, нису могли да спрече да америчке и британске трупе, у ноћи између 8. и 9. јуна, не успоставе контакт код Порт ан Бесена. Савезници су потпуно онемогућили немачку 352. дивизију која је морала да спречи даље напредовање Американаца према Сен Лоу. Када је, 10. јуна, 352. дивизија морала да се повуче, настао је на фронту отвор ширине 15 километара, између ове и Оклопне наставне дивизије. То је било између Берињиа и Тили-сир-Села, северно од Комона. У почетку је овај отвор могао да се попуни и једним јединим извиђачким батаљоном 17. оклопно-гренадирске дивизије. Главне снаге батаљона су међутим још увек биле на путу из Сомира, јужно од Лоаре. Када су најзад стигле на одредиште, биле су преко потребне Немцима код Карантана; и зато је позвана 2. оклопна дивизија из Амјена да она попуни отвор. Ова дивизија није, међутим, могла да стигне пре 13. јуна. Тако су Немци заиста могли да говоре о срећи што је отвор био на тачки где су се Британци и Американци спојили, тако да Британци нису то уопште приметили и наставили су да концентришу своје нападе на Каан. После свог доласка, 2. оклопна дивизија је, 13. и 14. јуна, напала западно од Вилер-Бокажа и потиснула је непријатеља према северу. Али, тамо је напад заустављен због концентрисане артиљеријске ватре.

Када су немачки напади против америчких десантних трупа наишли на много јаче борбене снаге на мостобрану сектора „Утах“, Немци су 7. јуна код Сент-Мер-Еглиз такође морали да пређу у одбрану. У међувремену, 709. дивизија, под генералом-лајтнантом фон Шлибеном, изградила је одбрамбену линију да би спречила Американце да се даље пробију ка Шербуру, на северу полуострва Котантена. При томе су јој помагале јединице ненападнутих положаја на источној обали Котантена јединице 243. дивизије у северозападном углу полуострва. На јужном делу мостобрана сектора „Утах“ немачки 6. ваздушно-десантни пук под мајором фон дер Хајде је такође морао да се ограничи на одбрану Карантана, када је пропао напад код Сент-Мер-Еглиза.

Ромел је сматрао да је одбрана Карантана била неопходна да би се спречило спајање два америчка мостобрана, као и пробијање Американаца у југозападном правцу ка Лесеју, јер би се тиме полуострво Котантен одсекло. Ујутро, 7. јуна, Ромел је добио вест да су на сектору Кутанс-Лесеј изведена искрцавања из ваздуха. Зато је наредио да се тамо премести неколико дивизија да би се спречило изоловање Котантена. Радило се о 17. оклопно-гренадирској дивизији из Сомира, 77. дивизији из Сен Малоа, и 3. ваздушно-десантној дивизији из Кареа у Бретањи. Мајор фон дер Хајде је добио изричито наређење да задржи Карантан са својим пуком падобранаца и деловима 1058. пука све док не стигну јединице 17. оклопно-гренадирске дивизије. Двадесет и четири часа касније се испоставило да је вест о десанту код Кутанса и Лесеја нетачна. У међувремену се 17. оклопно-гренадирска дивизија покренула, али је тај покрет знатно успорен нападима из ваздуха и диверзантским акцијама француског покрета отпора. Претходница ове дивизије стигла је зато на бојиште западно од Карантана тек увече 11. јуна. Али, фон дер Хајде је због недостатка муниције морао да одустане од одбране Карантана и још у току дана га је предао. Повукао се на одбрамбену линију југозападно од Карантана и тамо су његове јединице на изричиту наредбу Команде „Запад“ у току ноћи из ваздуха снабдеване муницијом. После свог доласка, тек 13. јуна, 17. оклопно-гренадирска дивизија могла је да пређе у противнапад и да покуша да поново освоји Карантан. Али, ова акција није довела ни до каквог резултата, а тиме је пропао последњи покушај Немаца да спрече спајање два америчка мостобрана.

У прва два дана десанта, два савезничка наређења пала су у руке Немаца. Из њих су они видели будуће најважније циљеве дејства Американаца, а то су били: Шербур и Сен Ло. Трећа ваздушно-десантна дивизија, која је важила за елитну јединицу, пристигла је 10. јуна, да би одбранила Сен Ло. Успоставила је заједно с остатком 352. дивизија одбрамбени појас јужно и западно од овог града. Као појачање су послани из Бреста у Бретањи брзопокретни делови 353. дивизије, затим 265. дивизија из Лорјана и 274. дивизија из Редона. Због непрекидних напада из ваздуха, један део ових трупа стигао је тек 16. јуна. Немци су успели да задрже у својим рукама ову област фронта, јер су Американци од 18. јуна концентрисали пажњу на освајање за њих тако важног Шербура.

На полуострву Котантену су јединице под командом генерал-лајтнанта фон Шлибена, од 9. до 12. јуна држале у својим рукама одбрамбену линију северно од Сент-Мер–Еглиза с једне на другу страну обале полуострва.

nemacke-protivmere-normandija-2
Град Сен-Ло који је у борби имао кључну позицију и био један од најважнијих америчких циљева у почетној фази борбе, Немци су жестоко бранили. Због тога су га Савезници снажно бомбардовали. Ово су рушевине града који је потпуно уништен.

Фон Шлибен је располагао шароликим јединицама 709, 243. и 91. дивизије, а на још откривену западну страну фронта требало је да дође 77. дивизија из Ле Ама у Бретањи. Претходница ове дивизије стигла је 10. јуна у сектор Валоњ. Американци су већ 9. јуна преко Мордереа формирали мостобран код Сент-Мер-Еглиза. Ово је било могуће због слабог отпора растурених јединица 91. дивизије које, поред осталог, нису имале ни довољно муниције. Како су сада могли да се пробију даље на запад, било је лако могуће да ће полуострво да буде одсечено, што би значило да ће јединице 7. армије бити раздвојене. Маршал Ромел и генерал Долман (командант 7. армије) предложили су да се јединице које се налазе на Котантену благовремено повуку у јужном правцу. Али, Хитлер ни по коју цену није хтео да лука Шербур падне у руке Савезника, па је наредио да се 77, 709, 243. и остаци разбијене 91. дивизије у борби повуку према северу да би бранили Шербур. Када су Американци, 16. јуна, прешли преко Дува и пробили се преко Сен-Совер-ле-Виконта ка западној обали Котантена, Долман је на своју личну одговорност наредио 77. дивизији, да себи прокрчи пут ка југу, што је неколицини јединица ове армије и пошло за руком. Седамнаестог јуна је Хитлер био у Марживалу, северно од Соасона, сто километара североисточно од Париза. У Марживалу су још 1940. године били саграђени објекти за врховну команду одакле је требало да Фирер управља инвазијом у Британију. Тамо је најзад дошло до Ромеловог разговора са Хитлером. Овај разговор су Ромел и Рундштет веома желели да би постигли договор о мерама које би даље требало да предузму. Ромел је поднео нимало улепшан извештај о ситуацији, предлажући још једном да се све јединице повуку са Котантена, да се фронт код Каана премести до иза реке Орне и, коначно, да се повуку резерве са оближње обале Ламанша, јер сада више никако неће да дође до другог великог десанта. Хитлер је одбио све ове предлоге; указао је на пристизање резерви из јужне Француске и са фронта у Совјетском Савезу. Затим је дуго говорио о „одлучујућем“ дејству ракета Фау-1. Прве од ових ракета полетеле су на Британију у ноћи између 12. и 13. јуна гађајући Лондон.

Дан после овог разговора између Хитлера, Ромела и фон Рундштета, Американци су стигли у Барнвил на западној обали полуострва Котантена и оданде су кренули у северном правцу. У међувремену је, 21. јуна, генерал-лајтнант фон Шлибен кренуо с остацима својих дивизија (77, 709, 243. и 91) назад на фронт према Шербуру, који је само недовољно био појачан. Главни делови његове четири дивизије су тамо жртвовани зато што је Хитлер издао наређење да се Шербур, ма по коју цену, брани до последњег човека, иако су, у ствари, ови војници били преко потребни да би онемогућили прилаз Котантеу са јужне стране.

По плановима који су разрађени у Британији, француски покрет отпора је већ ноћ пре десанта отпочео са дизањем у ваздух путева и железничких пруга. Већ 7. јуна је прекинуто 26 железничких веза, између осталих и линије између Сен Лоа и Авранша, Шербура и Каана. Четири стотине осамдесет и шест пута су у јуну нападнуте пруге. Половином тог месеца су савезничка авијација и групе покрета отпора уништиле или тешко оштетиле све мостове преко Сене и Лоаре. Деведесет процената железничког саобраћаја било је парализовано. У средњој и јужној Француској Немци су у међувремену морали да воде праве борбе са осталим припадницима покрета отпора (партизанима). Због таквих акција је био прилично успорен марш 2. СС оклопне дивизије из Тулуза према Нормандији. Ова дивизија је 10. јуна, као одмазду – која ће постати симбол национал-социјалистичких метода терора у окупираној западној Европи – село Орадур-сир-Глан потпуно сравнила са земљом. Шест стотина становника је убијено на најстрашнији начин.

Недељу дана после савезничког искрцавања, немачка Врховна команда оружаних снага схватила је да само радикална промена њене стратегије може да спречи да се непријатељ из мостобрана не пробије и тиме отпочне брзе продоре, што би значило губитак. Француске. Хитлер је већ начинио први корак одуставши од плана за офанзиву на совјетско-немачком фронту код Ковела. Други СС оклопни корпус са 9. и 10. СС оклопном дивизијом неће бити упућени на запад. Врховна команда је 13. јуна сугерисала Хитлеру да заборави ризик другог десанта и да свим расположивим снагама у Француској изда наредбу за офанзивна дејства. Шеснаестог јуна Хитлер је дозволио да се, у сваком случају, употребе две пешадијске дивизије из јужне Француске и даље две пешадијске дивизије 15. армије. Али, ове две дивизије могле би да крену тек када их смене две дивизије које треба да дођу из Норвешке и Данске. Четири пешадијске дивизије упућене су да замене три оклопне дивизије које би се повукле са фронта да би се најзад извео масовни оклопни напад на мостобран, заједно са 1. СС оклопном дивизијом, која је дошла из Белгије, 2. СС оклопном дивизијом, из јужне Француске и обе оклопне дивизије које су стигле из Совјетског Савеза. Двадесетог јуна је фон Рундштет добио наређење Врховне команде да припреми велики напад и разбије америчке јединице код Балроа. Њему је наређено да између британског и америчког сектора напредује на север ка Бајеу и затим да пробије британски мостобран западно од Орне, јер се сматрало да је ово једноставније. Али, од изабраних јединица тада још нису стигле 1, 9. и 10. СС оклопна дивизија, док су 12. СС оклопна дивизија и Оклопна наставна дивизија, прво, морале да на фронту буду замењене пешадијским дивизијама које би дошле из јужне Француске. Двадесет и шестог јуна је отпочео напад Британаца. Постојала је опасност да опколе Каан са јужне стране. Истовремено су Американци отпочели напад код Сен Лоа. Тиме су Немци поново били приморани да делове оклопних дивизија употребе за одбрану. Генералу Гајру и његовом штабу Оклопне групе „Запад“, који је при планираној офанзиви поново ступио у акцију и који је сада упућен на сектор између Сене и Дроме, није ништа преостајало него да осталим јединицама 2. СС оклопног корпуса, 29. јуна да знак за напад на западни бок британских јединица. Овај напад је 30. јуна привремено окончан под ватром непријатељских тенкова, бродске артиљерије и ловаца бомбардера. Тог дана је немачка Врховна команда издала 7. армији наредбу којом је одбачен план да се савезнички мостобран ликвидира одлучним нападом. Речено је да је сада најважнији циљ да се непријатељ, по сваку цену, задржи на достигнутим положајима, чиме би се спречило да дође до његових брзих продора. Тако је крајем јуна 1944. други фронт постао чињеница

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *