Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Тешкоће у снабдевању

0
(0)

Инфузија за „Оверлорд“

Немачко ваздухопловство није било у стању да почетком 1944. године прави извиђачке летове над Британијом и није ништа приметило, а ни немачка Врховна команда није уопште посумњала да се неколико месеци пре инвазије на источној и западној обали Британије грозничаво граде јединствена и преко потребна средства за инвазију у Француској – вештачке луке. Черчил, који је већ током првог светског рата имао план да помоћу расходованих бродова направи луку која неће зависити од времена, послао је у мају 1943. начелнику Штаба комбинованих операција приручник: „Насипи у мору за употребу на отвореним обалама“. Прва реченица гласи: „Насипи морају да се дижу и спуштају заједно са плимом и осеком“. А последња: „О овом питању нема шта да се дискутује; тешкоће говоре саме за себе“. Месец дана касније тим плановима за изградњу насипа додани су разбијачи таласа и бране. У септембру је издата наредба за градњу. Пред сваким од пет одсека десанта ће паралелно са обалом и 1200 и 1400 метара у море ићи по једно вештачко сидриште „Гузбери“, које се састоји од реда блокова бродова, такозвани „корнкобс“, и армирано бетонских блокова, званих „феникс“. Блокови бродова састављени су од шездесетак старих, скоро неупотребљених трговачких бродова и неколико ратних, којима ће при доласку у Нормандију експлозивом да се пробију рупе у кориту и чим њихова кобилица стигне на дно мора, посада ће напустити брод. Блокови од армираног бетона (кесони) били су разних величина, зависно од дубине мора у коју ће бити постављени. Највећи су били 60 х 16 метара, високи 18 метара и тешки 6000 тона. Били су велики као кућа на пет спратова. Ово потапање огромних бродова трајало је свега тридесет минута.

snabdevanje-overlord-1
Израда бетонских блокова, названих „феникс“, у сувом доку.

У новембру 1943. године одлучено је да се два од пет вештачких сидришта преправе у вештачке луке, које ће бити назначене само шифрованим именом „Малбери“, и то „Малбери А“ за амерички одсек десанта „Омаха“ и „Малбери Б“ за британски одсек десанта „Голд“. У трећој недељи инвазије требало је да имају капацитет истовара од 7000 и од 5000 тона. На спољној страни вештачког пристаништа поставиће се ред гвоздених пловила која ће да приме најјачи ударац таласа. За величину и форму вештачког пристаништа је изабран Довер као пример, где полукружни, у море уграђен насип са два отвора (за саобраћај који улази и излази) опкољава луку. У сваком вештачком пристаништу ће се налазити по три пристаништа (кеја) за искрцавање, дугачка девет стотина метара, (названа кит-кејови) са пловећим испустима преко којих ће моћи да прелазе на обалу и тенкови од 25 и 40 тона. Овај огромни пројект, за који је утрошено два милиона тона гвожђа и бетона, завршен је на време. Предвиђени бродови за вештачка сидришта, међу којима холандска крстарица „Суматра“ и француски бојни брод „Курбе“, пошли су 31. маја 1944. на свој последњи пут у луку Обан у западној Шкотској, која је била зборно место. Већ дан после десанта су три таква брода била потопљена. Дан касније стигла су још три таква брода на њихова места, а поред тога су тада три кесона спуштена у море у прво гвоздено пловило за одбијање таласа. И поред немачке ватре, изградња вештачке луке текла је готово потпуно по плану. Необична је била жестина којом су Немци недељама нападали француски бојни брод „Курбе“ бомбама из авиона, артиљеријским гранатама и торпедима. Седамдесет и другог дана после десанта два пута су торпедима погодили циљ. То је значило још неколико екстра рупа у кориту бојног брода, но овај је остао да лежи као прикован. Чак ни тада Немци нису схватили да је „Курбе“ без посаде и без оружја. Савезници су ту њихову забуну појачали тиме што су са друге стране брода држали један мали брод, који Немци нису могли да виде, а који је понекад испалио неколико хитаца. Што је било могуће већи број приобалних бродова и десантних чамаца добио је наређење „да се исуши“, што значи да се при плими насука на обалу, затим да се истовари при осеци на тада суву обалу, и поново отплови при следећој плими. Првих десет дана функционисала су вештачка пристаништа. Капацитет истовара све је више растао и постојала је нада да ће се првобитни заостатак надокнадити. И поред тог заостатка, количина материјала која је допремљена на обалу била је импозантна. На одсецима „Утах“ и „Омаха“ је, на пример, до 18. јуна искрцано на обалу 315 000 људи, 40 000 возила и 116 000 тона материјала.

Одједном је 19. јуна у осам часова ујутро барометар нагло опао. Дигао се североисточни ветар, од три бофора. Јунски ветрић добио је јачину од пет, па затим од осам бофора. Ускоро је беснела олуја која ће се у британској и америчкој војној литератури писати великим словима: „Велика олуја“. Насред Ламанша невреме је захватило 22 тегљача са „кит-кејовима“ и кесонима. Каблови су пуцали, а двадесет и један шлеп био је изгубљен. Из британског вештачког пристаништа су велики бродови журили ка отвореном мору. Посаде противавионских топова на великим армираним блоковима морале су да напусте своја места. Сва двадесет и четири гвоздена пловила за заштиту од таласа су побеснела и ударала у обалу. Али од двадесет и четири кесона само четири су се распала. Шеснаест потопљених бродова остало је на својим местима.

snabdevanje-overlord-2
Искрцавање возила преко плутајућег кеја

Америчко вештачко пристаниште је било много више угрожено. Оно се и налазило баш тамо где је центар олује ударао у линију обале. Каблови заштитних пловила су пукли и сударали се са кесонима који су се ломили. У препуној луци, откачени бродови лупали су о „кит-кејове“ и затим су се олупине бродова и делови кејова заједно насукавали високо на обалу. Од двадесет понтона само је један остао употребљив. Током недеље пре олује, истоварено је на одсеку „Омаха“ просечно 1970 возила, 7670 тона материјала и 11 430 војника дневно. Двадесет и другог јуна, на најтежи дан, се искрцавање 93% од планираних возила, 94% предвиђеног материјала и 97 % планираних војника смањило скоро до нуле. Док је тог дана беснела олуја, адмирал Керк правио је тужни биланс, а онда саветовао: појачати вештачка сидришта, остатак америчког вештачког пристаништа отписати. Генерал Гел (његово име значи оркан!) и друге важне личности, сагласиле су се са Керковим мишљењем. Пала је одлука да се вештачка сидришта на одсеку „Омаха“ појачају са дванаест бродова, да се заштитна пловила не замене, а да се остаци „кит-кејова“ пренесу на британско вештачко пристаниште ради оправке тамошњих кејова. Олуја је угрожавала још више место где се налазила савезничка муниција, јер је 19. јуна, три часа пре но што се дигао ветар, отпочео велики амерички напад на Шербур. Американци су ваздушним путем, током три дана, пребацивали пет стотина тона муниције дневно. Осам приобалних бродова са муницијом добили су наређење да се насуку на обалу како би се истовар убрзао. Из британских вода је позвано пет „либерти“ бродова, који су већ били натоварени муницијом. У Нормандији су противтенковски и противавионски дивизиони, који су располагали довољном количином муниције од 90 и 66 мм, привремено преузели задатак земаљске артиљерије, тако да се мањак артиљеријских граната више није толико осећао. Четвородневно невреме погодило је 800 бродова транспортне флоте. Упрегнувши све расположиве снаге, за недељу дана је шест стотина пловила оправљено. На улубљења, неопасне посекотине и друга оштећења на спољњем изгледу није се гледало: шест стотина пловила опет је пловило. Током друге седмице после олује „опоравило“ се и стотину других бродова, па су и они могли да товаре и плове. Двадесет и трећег и двадесет и четвртог јуна први пут су бродови истоваривали у малим лукама Гранкама и Изињија. Те две луке, између одсека „Утах“ и „Омаха“, могле су на дан да прихвате 3500 тона. Ајзенхауер је добио из Вашингтона екстра пошиљку „либерти“ бродова и десантних бродова типа LST за транспорт возила и тенкова. Смањење флоте приобалних бродова, планирано за 18. јули, је одложено.

snabdevanje-overlord-3
Вештачка лука „Малбери Б“

Последње седмице јуна одсек „Омаха“ прихватио је 13 500 тона, а одсек „Утах“ 7000 тона дневно, што значи 115, односно 124 процента планираног капацитета. Исте седмице су капитулирали Немци у Шербуру, али је још месецима ова лука остала последња на листи капацитета истовара за америчке потребе.

„Исушење“ мањих бродова одвијало се све успешније. Велики су се приближавали што више су могли обали, тада су помоћу чекрка спуштали у воду десантна возила на 40 до 52 метра дуге понтоне и десантне чамце типа „патка“.

Нема механизованог рата без POL: “Petrol, Oil, Lubricant”, тј. бензина, уља и мазива. Танкови свих бродова који су стизали у Нормандију били су пуни бензина, уз то су имали и три до пет канта за бензин, у свакој по четрдесет литара бензина. Снабдевање мостобрана одвијало се помоћу буради од чега се убрзо развио тзв. систем „томбола“. Осмог јуна, пре изласка сунца, амерички командоси освојили су малу луку Порт ан Бесен, а седам дана касније стигао је конструкциони материјал за „томбола“-танкове за уље и бензин. Иста таква инсталација подигнута је три километра даље код Сент Онорине. Танкери усидрени пред обалом примили су бурад помоћу цеви које не тону ни када су пуне, те им дакле, нису потребни понтони.

snabdevanje-overlord-4
Варење секције нафтовода

Двадесет и петог јуна био је готов поморски нафтовод код Порт ан Бесена, другог јула и до Сент Онорине, а 14. јула су оба већ удвостручена. На источној страни одсека „Омаха“ завршена су три мања нафтовода. Када се испоставило да се још неће моћи допрети до Шербура, повећан је капацитет „томболе“ од 9700 на 25 500 тона. Од танкера су постављене цеви ка унутрашњости Француске, према Бларију и Бронеју као и према Куломбу, где ће копнену војску, односно ваздухопловне снаге снабдевати керозином, уљем и мазивом. Крајем августа је у Нормандији допремљено 175 милиона литара горива путем система „томбола“ и 181 милиона литара у бурадима – довољно у пуној мери.

Када је дошло до великог продора у срце Француске, ситуација се радикално изменила. У јуну и јулу савезничке армије су мислиле у стотинама метара и надале се да ће да имају довољно муниције, крајем августа мислиле су у стотинама миља и надале се такође да ће имати довољно уља и бензина – писао је тада један од америчких извештача. У међувремену почео је и довоз из Шербура, камо је бензин стизао са острва Уајт преко нафтовода широког осам центиметара, а дугачког сто километара, положеног по дну океана преко Ламанша.

Олуја од 19. до 22. јуна погодила је више Американце него Британце, чије вештачко пристаниште, захваљујући пространим пешчаним плићацима, није било толико рањиво, а било је и солидније саграђено. Интересантно је да се погледа колико и како брзо су се Американци већ крајем јуна били опоравили од овог ударца. Са искрцавањем војника на одсецима „Омаха“ и „Утах“, 19. јуна план је подбачен за 12 процената, 22. јуна за 22 процента, а 30. јуна још увек за 22 процента. Са пребацивањем моторних возила стање је било следеће: 19. јуна заостали су за планом 33 процента, 22. 43 процента, али је то 30. јуна било смањено на 34 процента. Са материјалним потребама је стање било повољније: 19. јуна заостајање је износило 29 процената, 22. јуна 43 процента, а 30. јуна још само 20 процената. Ови резултати су постигнути, поред осталог, захваљујући и заштитним кишобранима савезничког ваздухопловства које је између 6. и 30. јуна извело 163 400 летова. У истом периоду немачко ваздухопловство постигло је само осам процената у односу на савезничке летове.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *