Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Учвршћивање савезничког мостобрана

0
(0)

Монтгомеријева стратегија

Битка ретко када пролази онако како су замислили они који праве планове. Када је освануо 7. јуни, најважнији циљеви десанта нису били остварени. Каан није био заузет, нити је реализовано спајање свих одсека десанта у јединствени мостобран. Али у сваком случају, најважније је било остварено: сва искрцавања су успела, а губици су били много мањи него што се смело очекивати.

Монтгомери као најважнија личност у Нормандији, могао је да буде задовољан. Ајзенхауер је, додуше, био врховни командант свих експедиционих снага, али је његова улога у почетку била ограничена. Амерички генерал је био одговоран за руковођење операцијама али у глобалним оквирима, док је Монтгомери руководио сувоземним снагама до даље наредбе, па је, дакле, у почетку командовао и британском 2. армијом и америчком 1. армијом. Ове армије су стајале под командом Демпсеја односно Бредлија.

ucvrscivanje-saveznickog-mostobrana-1
Инвазионе армије су се искрцавале под заштитом балона учвршћених за сидра. Нeмачки авиони нису могли да из ниског лета нападну Савезнике.

Природно је било очекивати да ће Немци опет покушати да баце Савезнике у море, или, ако им то не успе, да их потисну на мали мостобран. Основни проблем је зависио од тога која ће од ратујућих страна прва да постане надмоћнија на нормандијском фронту. Фактор време постао је централно питање. Ромел је то знао. Зато је хтео да се оклопне дивизије благовремено доведу на обалу. Они који су на страни Савезника правили планове, знали су то такође. Већ месецима раније указали су на мере којима би се онемогућила брза консолидација немачког отпора.

На првом месту су Савезници обманули непријатеља да после искрцавања у Нормандији следи нови десант северно од Сене. Ово је и те како имало ефекта. Готово до краја јула Немци су и даље веровали да главно искрцавање тек треба да уследи. Због тога се нису усуђивали да покрену јединице са тог дела обале Ламанша на блиски нормандијски фронт. Немци, су, уосталом, имали још неколико важних разлога да очекују искрцавање северно од Сене. Најкраћи пут до најважнијег стратешког циља – Рурске области – је прелазио кроз залив Па де Калеа. Немачка Врховна команда је, наивно, сматрала да Савезници имају за то довољно снага. Немачка обавештајна служба је у предвечерје десанта послала информацију о осамдесет савезничких дивизија. Савезници су, у ствари, имали само тридесет и осам дивизија на располагању.

Друго, Савезници су хтели да што је боље могуће изолују нормандијски фронт тиме што би једно за другим, редом, онеспособили све путеве и везе које из унутрашњости воде према Нормандији. Пре и после десанта су мостови преко Сене и Лоаре, железничке станице, тунели и саобраћајни чворови готово свакодневно „пропуштени кроз руке“. Нападачи су апсолутно владали ваздухом, тако да је преко дана Немцима било готово немогуће да врше покрете и транспорт. Ноћу је могао да се одвија саобраћај, али само преко јако заобилазних путева. Због тога је једна немачка дивизија од Холандије до Нормандије путовала шеснаест дана, а другој је био потребан чак двадесет и један дан да стигне из Шпаније. Ово су била и два најважнија разлога да Немцима није успело да сломе инвазију из дубине. Иако су 6. јуна на Западу имали педесет и осам дивизија, од којих тридесет и седам између Шелде и Лоаре, није им успело да у Нормандији оформе такву борбену снагу која би била довољно јака да победи непријатеља који је преко мора, за један дан пребацио на обалу пет дивизија, а три ваздушним путем. Резултат је био да је 10. јуна четрнаест савезничких дивизија стајало насупрот свега десет немачких. Дванаестог јуна стајало је шеснаест савезничких дивизија насупрот дванаест немачких, а деветнаестог јуна двадесет савезничких дивизија према шеснаест немачких.

ucvrscivanje-saveznickog-mostobrana-2
Јединице на америчком сектору десанта „Омаха“, наишле су на јак отпор. Један дан после десанта поселе су најмањи мостобран у Нормандији. Горња схема даје преглед ситуације до 18. јуна 1944.

Седмог јуна је Ајзенхауер посетио нормандијску обалу, пошто је пре тога на броду разговарао са Монтгомеријем и Бредлијем. Владала је велика забринутост због ситуације на одсеку „Омаха“, који је тог дана рано ујутро још потпуно био под немачком ватром. Генерали су се сложили да десантни одсеци морају што пре да се споје у јединствени мостобран. Ово спајање је успело, мада уз много губитака. Седмог јуна увече су Британци имали повезан мостобран, широк тридесет и пет километара, а и Баје је био у њиховим рукама. Али, амерички одсеци десанта још нису били спојени ни међусобно, нити са Британцима. Осмог јуна ујутро су одреди командоса успоставили чврсту везу између британских јединица и одсека „Омаха“. Бредли се после тога потрудио да успостави везу између одсека „Омаха“ и „Утаха“. Десетог јуна је тек успостављен први контакт између ових одсека десанта преко сеоског пута који је ишао поред обале. До потпуног спајања са довољном дубином фронта дошло је када је 12. јуна освојен важан саобраћајни чвор Карентан. Седам дана после инвазије су коначно сви одсеци десанта спојени у јединствени мостобран у дужини од 125 километара.

Шта се у међувремену десило на истоку, на британском левом крилу? На изглед не много, јер су Британци и Канађани после десанта освојили само мало терена. Каан је био виталан центар путева и железница у Нормандији. Са истока су ишле саобраћајнице ка области Сене. Немци су сматрали да Савезници планирају да се пробију код Каана у правцу Руана, који је удаљен 130 километара, и Париза, удаљеног 220 километара. Са географске тачке гледишта то би заиста било највероватније. Немци су закључили: Каан је осовина око које се врте све савезничке операције. Немачки отпор је, дакле, требало да се концентрише на сектору Каана. Ово је било логично, толико логично, да је Монтгомери предвидео реакцију Немаца већ месецима раније, што је и постала полазна тачка његове стратегије. Почетком априла је објаснио да је његова намера „да прети пробијањем на сектору Каана. Тиме изазивам најважније немачке резерве на тај правац. Тамо ћу да их задржим пустивши их да се боре са британским и канадским снагама. Онда ћу отпочети са пробијањем на западном крилу помоћу Бредлијевих америчких армија“.

То је било чворно питање његове стратегије. Британац је изабрао свој „фронт којим ће да превари непријатеља“, у зони која је стратешки гледано толико позивала на офанзивни напад, да су Немци били приморани да ту концентришу своје главне снаге. За правац пробоја изабрао је област коју су Немци морали да ослабе. Био је то школски пример индиректне стратегије. Немци су мислили да онемогуће Монтгомеријев план да се пробије код Каана, а да нису знали да му тиме додељују најбољу карту. Већ 15. јуна је пред Американцима стајало седамдесет немачких тенкова, али пред Британцима пет стотина двадесет. Тако су Американци на западном десном крилу могли брзо да напредују, да форсирају одлучујући пробој, пошто је Монтгомерију успело да настави са претњом Немцима код Каана. Али, то је такође значило да британски мостобран није био нарочито велик. Заиста су операције изгледале ограничене, али је стратегија била успешна, а то је било најважније. И поред пуно критике, нарочито у америчким новинама, које су тражиле муњевити рат и пребацивале Монтгомерију да нема довољно офанзивни менталитет, британски генерал се тврдоглаво држао свог плана. Развој операција показаће да је Монтгомери био у праву.

ucvrscivanje-saveznickog-mostobrana-3
И у Нормандији су се немачки снајперисти појавили да би што више отежали савезничко напредовање. Овде британске јединице покушавају да непријатеље измаме из цркве

Дванаестог јуна су Савезници на обали имали 326 000 људи, 54 000 возила и 104 000 тона залиха борбених и других потреба. Тог дана је Черчил посетио британски мостобран и разговарао са Монтгомеријем. Бредли је примио генерала Ајзенхауера и америчке шефове штабова генерала Маршала, Кинга и Арнолда. Са видљивим задовољством су генерали лутали по мостобрану. Али и војници су били весели, јер како каже Ајзенхауер, „војник је увек весео када види личности на високом положају у својој близини; можда на основу теорије да је онда област у којој се налази сигурна; иначе ти људи никада тамо не би дошли“. Бредли се ипак постарао за јаку пратњу својих гостију при њиховом путу кроз села. Са Маршалом, Кингом, Арнолдом и Ајзенхауером у трима отвореним колима, један немачки снајпериста би могао да се потруди за бесмртну славу, као херој Трећег Рајха.

После одсуства од 1457 дана, и де Гол је 14. јуна стигао на француску обалу. Он је у Бајеу срдачно дочекан. Друге недеље десанта Монтгомери је наставио са својом акцијом повезивања мостобрана. Немачки тенкови предвиђени да га баце у море, морали су сада да се употребе за одбрану Каана. На западу је Бредли добро напредовао по прилично тешком терену. Земљиште на полуострву Котантену подељено је у безброј малих њива, које су међусобно раздвојене високо зараслим земљаним насипима. За браниоце је овакво земљиште идеално, а за савезничке тенкове то је био мукотрпан терен. При пењању уз обронке нису могли да се служе топовима који су били уперени увис, али су зато откривали свој рањиви стомак на који су Немци одмах почели да гађају. Често је морала да се осваја њива за њивом. Губици су били велики, али су се Американци ипак пробили. Освајање ове области остварило се захваљујући америчком генералу Колинсу, који се у џунгли Гвадалканала борио са Јапанцима. Џунгла га је научила да наступа без путева и тенкова. Касно увече, 17. јуна, он је могао да јави Бредлију да је код Барнвила стигао до обале. Тиме је северни део полуострва Котантена био одсечен, а Шербур изолован. Монтгомери је 18. јуна написао: „Као први корак ка потпуном остварењу наших планова сада морамо да освојимо Каан и Шербур“. Но, извођење је било успорено. Деветнаестог јуна је почело јако невреме. При томе је британско вештачко пристаниште код Ароманша тешко оштећено, а америчко код Сен Лорана потпуно уништено. Изгубљено је 800 бродова са 20 000 возила и 140 000 тона материјала. Потребна појачања за напад на Каан и Шербур нису могла да стигну на обалу. Током четири дана су поморске везе између Британије и континента биле прекинуте. Ајзенхауер је писао: „Околности би биле идеалне за немачки противудар, да наше ваздухопловство није тако изврсно изоловало област мостобрана“.

Тако се испоставило да велики оркан који је трајао од 19. до 22. јуна није могао да угрози мостобран. Између првог дана десанта и почетка олује Савезници су успели да стану чврсто на ноге и задрже непријатеља, чије су резерве остале далеко од фронта. У том периоду је 619 000 људи, 95 000 возила и 218 000 тона материјала донето на обалу Нормандије.

Питање да ли ће Немци моћи да Савезнике баце натраг, није више постојало. Сада се постављало питање када ће Савезници моћи да се пробију кроз немачке линије у срце Француске.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *