Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Београдска операција

3.5
(2)

Слобода на улицама главног града

У ноћи од 18. на 19. септембар 1944. маршал Тито је, неприметно од западних савезничких мисија, одлетео авионом у Москву да би се састао са највишим совјетским политичким и војним руководиоцима. Овакав договор без учешћа осталих савезничких страна, наравно, није одговарао западним великим силама, па је Черчил у неколико наврата томе и приговорио. Договор је, међутим, био неопходан јер је требало да се постигне споразум о заједничким операцијама НОВЈ и Црвене армије у неким североисточним крајевима Југославије и за ослобођење Београда. Овим споразумом Врховна команда Црвене армије обавезала се да ће на територији Југославије, где се буду нашле совјетске јединице, поштовати органе народне власти и администрацију Националног комитета. Москва је, даље, обећала наоружање и опрему за 12 дивизија НОВЈ, као и комплетне две ваздухопловне дивизије. Споразум постигнут у Москви перфектуиран је у Белој Цркви, 16. октобра 1944, између маршала Тита и совјетског маршала Толбухина, команданта 3. украјинског фронта. На основу одобрења Националног комитета ослобођења Југославије из Бугарске и Румуније почеле су да продиру јединице Црвене армије у источну Србију и у Војводину. Оне су одмах дошле у додир са јединицама НОВЈ и заједнички су наставиле операције према Нишу, западној Морави кроз Војводину. За то време јединице 1. армијске групе НОВЈ већ су избиле у близину Београда, односно стигле на линију Топола-Младеновац-Обреновац. Из Крајове у Румунији, где се маршал Тито зауставио на повратку из Москве, послао је 6. октобра 1944. у штаб 1. армијске групе, у Аранђеловцу, телеграм којим је наредио да 1. армијска група заједно са трупама Црвене армије учествује у нападу на Београд. У телеграму је такође прецизирано да је жеља Врховног команданта, а с тиме су се и Совјети сложили, да у Београд прво уђу јединице НОВЈ. Ујутро 11. октобра код Смедеревске Паланке састале су се јединице 1. армијске групе и 68. стрељачки корпус Црвене армије. Створени су услови за коначни распоред и извођење београдске операције.

Још док су се водиле борбе у Румунији, око Јаши-Кишињева, и када је Црвена армија почела продирати према Букурешту и бугарској граници, немачка Врховна команда донела је одлуку да из Грчке извуче своју Групу армија Е, која је бројала око 350 000 војника. Требало је да се најпре извуку према Београду и организују одбрану на Западној и Великој Морави. Како су им јединице НОВЈ пресекле путеве за повлачење вардарско-моравским правцем, цела немачка групација из Грчке морала је да се пробија преко Косова. Кад ни тамо није успела, кренула је преко Санџака и Црне Горе. Немци су стално поклањали велику пажњу рејону Београда, као значајном оперативно-стратегијском чвору и војном упоришту у даљим плановима за организовање стабилног фронта јужно од Дунава и Саве. Пад Београда би, наиме, значио отворена врата за продор јединица НОВЈ и Црвене армије у Панонску низију. Када је постало јасно да се Група армија Е неће моћи пробити благовремено до Београда, ако то уопште још буде могла, армијској групи „Фелбер“, потчињеној 2. оклопној армији, наређено је да брани Београд. Због неочекивано брзог наступања јединица НОВЈ и Црвене армије према Београду, армијска група „Фелбер“ била је поцепана на два дела. Један њен део, корпусна група „Штетнер“ остала је источно од Велике Мораве, а друга корпусна група „Шнекенбургер“ примила је одбрану Београда од Обреновца преко Младеновца до Смедерева. У њеном саставу било је око 40 пешадијских и 4 тенковска батаљона, око 200 оруђа земаљске и противавионске артиљерије, укупно око 30 000 војника. Немци су припремили Београд за одбрану и претворили га у утврђен мостобран који је требало упорно да бране посадне снаге док не стигне корпусна група „Штетнер“ и јединице Група армија Е из Грчке. Од Саве и Дунава организован је одбрамбени појас са јако утврђеним упориштима на Чукарици, Бановом Брду, Кошутњаку, Дедињу, Бањичком вису, Коњарнику и Великом Врачару. Ископано је безброј ровова, а на свим београдским трговима и важним раскрсницама подигнути су бункери. У самом Београду, Немци су посебно организовали одбрану Калемегдана, Теразија, околине Савског моста, затим у блоку зграда министарства на раскрсници Немањине улице и улице Кнеза Милоша, и око Главне железничке станице. Све је било „посуто“ минама, испреплетено жичаним препрекама, „начичкано“ артиљеријским оруђима, чак и највећих калибара. Град је по много чему личио на Лењинград из његових најтежих ратних дана, само су улоге биле измењене. Лењинграђани су бранили свој град од упада окупатора, и успели су у томе. Београд је хтео да одбрани окупатор од ослободилачких јединица које су Београђани жељно очекивали и на све могуће начине помагали – зато је одбрана морала да пропадне.

Према Београду, у офанзивном наступању кроз Шумадију, кретала се 1. армијска група у чијем саставу су били 1. пролетерски корпус, 12. војвођански корпус и 23. српска дивизија. Укупно је 1. армијска група имала 10 дивизија са око 50 000 бораца потпуно припремљених да ослободе главни град.

Од снага Црвене армије у београдској операцији учествовао је 4. гардијски механизовани корпус из 3. украјинског фронта, у чијем саставу су биле 36. тенковска, 13, 14. и 15 механизована бригада, ојачане знатним артиљеријским, минобацачким, противавионским и инжењеријским јединицама. У току београдске операције још је ангажовано пет совјетских дивизија, и то 73, 74, 75, 233, 236 и делови 109. стрељачке дивизије. Копнене снаге које су нападале Београд подржавао је совјетски 9 мешовити авиокорпус 17. ваздухопловне армије, а на Дунаву делови совјетске Дунавске флоте. Напад на Београд изведен је у пет колона. Према Малом мокром лугу и Звездари ишла је 5. крајишка дивизија. Од Авале преко Бањичког виса и Дедиња наступала је 1. пролетерска дивизија и јединице совјетског 4. гардијског механизованог корпуса. Шеста пролетерска дивизија ишла је према Топчидеру, 11. крајишка на Жарково и Баново брдо, а 16. војвођанска према Чукарици. За блокирање снага у Обреновцу ангажована је 36. војвођанска дивизија. Борбе су почеле 11. октобра, када су, широким фронтом, у напад кренуле јединице 1. армијске групе са совјетским 4. гардијским механизованим корпусом. До 14. октобра савладан је спољни отпор непријатеља и јединице су стигле на ивице града. Ујутро 14. октобра одржан је заједнички састанак штаба Прве армијске групе НОВЈ и штаба совјетског 4. механизованог корпуса, где су на основу постојећег операцијског плана усклађена заједничка дејства у непосредним борбама за ослобођење Београда. Договорено је да се пробије немачка одбрана на уском простору на Бањичком вису и Дедињу, а да се, затим брзо продре према Аутокоманди и Славији на Калемегдан. Савски мост треба да се заузме из покрета, и тиме пресеку немачке снаге у граду на два дела. После тога треба да почне борба за уништавање изолованих и одсечених немачких снага и тако потпуно ослободи град.

Борбена оклопна колона Црвене армије у улици Књегиње Зорке током борби за Београд, 17. октобра 1944.

У духу таквог договора, команда 1. армијске групе НОВЈ 14. октобра 1944. издала је заповест дивизијама 1. пролетерског и 12. корпуса, у којој се на једном месту каже: „… Ми данас извршавамо историјску задаћу у овоме рату, тиме што главни град наше отаџбине ослобађамо од немачког фашистичког ропства и недићевско-четничке издаје и враћамо га свом народу и отаџбини…“

Непосредни напад на Београд почео је поподне 14. октобра 1944. године, пошто је више од 300 артиљеријских оруђа и минобацача и 24 каћуше сручило ватру на отпорне тачке непријатеља на јужној ивици Београда. Јединице 1. пролетерске дивизије, заједно са совјетским јединицама – 36. тенковском и 13. механизованом бригадом – кренуле су у одлучан напад на Бањицу и Дедиње. После вишечасовне борбе савладале су отпор непријатеља и у току ноћи кренуле према Славији и Мостару, а током 15. октобра избиле пред зграду Народне скупштине и Главне поште и стигле надомак Теразија. У исто време, бригаде 6. личке дивизије извршиле су најпре напад на Топчидер, а онда кренуле према Мостару и стигле до Немањине улице и близу Главне железничке станице коју је нападала совјетска 13. механизована бригада. Шеснаеста војвођанска дивизија је 14. октобра увече савладала немачки отпор у Макишу и избила до Чукарице. На Баново брдо, после заузимања Жаркова, избиле су јединице 11. крајишке дивизије. На Чукарици су се посебно жестоке борбе водиле код Фабрике шећера, око цркве, школе и железничког тунела, где су ангажоване и јединице 6. личке дивизије. На сасвим другом крају Београда, дуж Смедеревског пута, борци 5. крајишке дивизије у току ноћи од 14. на 15. октобар заузели су Мали мокри лут. Сутрадан су продрли улицом краља Александра (сада Булевар револуције) и стигли до зграде Техничког факултета и на Дунав станицу. Код Вуковог споменика уништена је једна немачка моторизована колона, а на Великом Врачару Крајишници су са совјетском 14. механизованом бригадом сломили једну од најјачих немачких одбрамбених позиција на источној ивици Београда.

Припадници Црвене армије у тек ослобођеном Београду, 20. октобра 1944. на Теразијама испред Палате Албаније

Чим су се јединице НОВЈ и Црвене армије појавиле на улицама Београда, велику помоћ пружило је становништво града, а посебно омладина. Међу њима су се истицале борбене групе које је београдска партијска организација формирала раније, а познате су под шифром „К“, „С“ и „Д“. У њима је било око 2000 наоружаних радника и омладинаца.

За прва два дана борби, 14. и 15. октобра, заузето је неколико снажних непријатељских положаја и утврђених тачака, као што су Жарково, Баново Брдо, Топчидер, Дедиње, Бањички вис, Вождовац, Коњарник и Велики Врачар. Борбени положаји су сада били на линији: Главна железничка станица – блок зграда у улици кнеза Милоша – Теразије – Народна скупштина – Ботаничка башта – Железничка станица Дунав. Али, баш тада из рејона Смедерева продирала је немачка групација од око 20 000 војника (2. пук „Бранденбург“ и борбена група „Витман“ из састава немачке 1. брдске дивизије). Ова групација је намеравала да се у Београду споји са осталим немачким јединицама. Испред ових надмоћних немачких снага нису се тада налазиле неке јаче снаге НОВЈ ни Црвене армије, па су Немци 15. октобра 1944. избили у Гроцку, свега 30 км од Београда. Једна немачка моторизована колона стигла је истог дана поподне чак до Малог мокрог луга и ту се сукобила са 5. крајишком дивизијом. Оценивши опасност која је претила од немачких снага из правца Смедерева, штабови 1. армијске групе НОВЈ и совјетског 4. механизованог корпуса предузели су хитне мере да се спречи даљи продор ових снага, односно да се окруже и униште. Одмах је наређено 21. српској дивизији, која се налазила у резерви у рејону Авале, да затвори Смедеревски друм, а 5. крајишкој дивизији да се главнином, заједно са совјетском 14. механизованом бригадом, окрене према Великом мокром лугу. Немци су јуришали на положаје наших јединица и успели су да се уклине према Коњарнику, Цветковој механи и Великом Врачару. Једна немачка колона продрла је чак до првих кућа у улици краља Александра, али је потиснута према школи „Војислава Илића“ и ту окружена и уништена. Код Великог Врачара стигла је и 12. војвођанска бригада која се совјетским бродовима пребацила из Баната на десну обалу Дунава. На тај начин, током 16. октобра осујећен је покушај Немаца да продру у Београд. Сутрадан, 17. октобра, Немци су, међутим, покушали да обнове напад на правцу Кумодража, али су противнападом одбијени и стешњени на узани простор уз Дунав дуж друма Гроцка – Болеч. Оптерећени гломазном техником, остали су без изгледа да ће моћи да се пробију у Београд. Због тога је командант немачке 1. брдске дивизије, који је командовао целом смедеревском групацијом, одлучио да напусти тешко наоружање и моторизацију и да се пешадијом пробије према понтонским прелазима преко Саве у рејону Чукарице. Формирао је три борбене групе и у току ноћи од 17. на 18. октобар кренуо у напад. Око њега су се, међутим, нашле свеже снаге НОВЈ и Црвене армије, довучене из резерве и из Београда, и блокирале његову намеру. Ујутру, 18. октобра неке немачке јединице су, додуше, заузеле село Зуце и избиле до Авале, али су ту заустављене и изложене снажном дејству совјетске артиљерије и авијације. Иако опкољени и тучени са свих страна, без икаквих изгледа за пробој, немачки команданти су, ипак одбили ултиматум за капитулацију, па су поново нападнути са свих страна. Најжешће борбе водиле су се на Авали куда су Немци покушавали да се пробију. Бригаде из 5, 11, 23. и 36. дивизије НОВЈ и јединице Црвене армије чврсто су држале положаје на Авали и наносиле непријатељу велике губитке. Само поједине немачке групе успеле су да продру код Шупље стене, јужно од Авале, али су и даље гоњене и тучене. На запад, према Сави до Шапца, успело је да се пробије свега око 3000 немачких војника, а остали су уништени југоисточно од Београда. Док су вођене борбе на Смедеревском друму и довршавано уништење немачке групације у рејону Авале, у граду су настављене уличне борбе несмањеном жестином. Немци су, упркос све већим губицима, грчевито бранили сваку улицу, сваку зграду. Јединице 1. пролетерске дивизије су се 18. октобра под тешким борбама приближиле згради Албаније и хотелима Москва и Балкан. Заузета је зграда Народног позоришта и Радничког дома (сада зграда Дома ЈНА), док су друге јединице исте дивизије продрле улицом Цара Душана у правцу Калемегдана и заузеле зграду електричне централе. Са пролетерима су били совјетски тенкисти из 36. бригаде и пешадинци из 236. стрељачке дивизије. Истовремено су настављене жестоке борбе и на Чукарици, код Главне железничке станице и блока зграда министарстава у улици Кнеза Милоша. Предвече, 18. октобра, немачке снаге сабијене су на узани простор уз обалу Саве, од Калемегдана преко Теразија до зграде Министарства саобраћаја и Главне железничке станице. Оне су хтеле да се ту одрже, пре свега, да би задржале прилазе ка мосту на Сави.

Деветнаестог октобра нарочито крваве борбе су се водиле за јако утврђену зграду Министарства саобраћаја, на коју су нападали борци 28. ударне дивизије, и успели да је освоје. Тог дана заузета је и зграда Албаније, на чијем врху су борци одмах истакли заставу нове Југославије. Ујутро 20. октобра извршен је општи јуриш на немачке положаје на Калемегдану. После Калемегдана, убрзо је било сломљен и последњи отпор немачких снага код Савског моста и на Чукарици. Непријатељ се у нереду повукао на леву обалу реке. Тако је Београд бдо потпуно ослобођен 20. октобра 1944. године.

Генерал Пеко Дапчевић и генерал Владимир Жданов у ослобођеном Београду 20. октобра

Одмах су настављене борбе за ослобођење Земуна, који је ослобођен 22. октобра. Разбијене немачке јединице одступале су у Срем где су образовале нову одбрамбену линију између Саве и Дунава, око 100 километара западно од Београда.

У борбама за Београд Немци су претрпели тешке губитке: 15 000 мртвих и 9000 заробљених. У готово непрекидним осмодневним борбама погинуло је 3000 бораца НОВЈ и 960 бораца Црвене армије, а више хиљада је рањено.

Ослобођењем Београда ослобођена је готово цела Србија, изузев Косова, долине западне Мораве од Краљева на запад, и дела Војводине. Тиме је први пут у народно- ослободилачком рату фронт могао да се ослони на сигурну позадину, која је била извор људских и материјалних резерви за даље вођење рата.

После београдске операције, НОВЈ је самостално преузела део стратегијског фронта у распореду Савезника, пружајући веома значајну помоћ и совјетским снагама које су наступале кроз Мађарску.

Ослобођени Београд постао је седиште целокупне војне и политичке активности нове Југославије.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *