Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Финска за време рата

4.8
(6)

Карелијска сабласт

По својој традиционалној спољној политици, Финци су у Немачкој видели противтежу совјетском притиску, нарочито после совјетско-финског рата 1939/40. године. С друге стране, Немачка је била веома заинтересована за Финску, поготово откад је почела да планира операцију „Барбароса“, тј. напад на Совјетски Савез. У септембру 1940. Немци и Финци су склопили споразум према којем су немачке трупе ушле у Финску, а ратни материјал Немачке се могао превозити преко финске територије. Што даље су одмицале припреме за рат против СССР-а немачка заинтересованост за Финску је била све очигледнија.

finska-za-vreme-rata-1
Фински војници напредују ка фронту у југоисточној Карелији у августу 1941.

Када је крајем 1940. Молотов био у Берлину фон Рибентроп је покушао да га наговори на заједнички план за поделу Британске империје – коју је требало да освоје заједно са Јапаном и Италијом. Немачка намера је, у ствари, била да скрене пажњу Москве од Европе. Један од Стаљинових услова био је, међутим, да се све немачке трупе повуку из Финске, с обзиром да је по тајном уговору из 1939. године Финска спадала у утицајну сферу Совјетског Савеза. То је, међутим, било супротно ономе што је Хитлер желео. Немачка није хтела да одустане од својих интереса у Финској. Како су се односи између Немачке и Совјетског Савеза све више погоршавали, то су фински и немачки политичари све више видели у Стаљину свог заједничког непријатеља. То је првом половином 1941. и довело до контакта између финских и немачких највиших команди. Иако се Финска ни на који начин још није политички везала за Немачку, она је улазила у све чвршћу војну сарадњу с њоме. То потврђује неколико чињеница. Две седмице пре избијања немачко-совјетског рата (22. јуни 1941) Финска је мобилисала део својих трупа. Тринаестог јуна је у финску Врховну команду стигао генерал Ерфурт, немачки официр за везу између финског врховног команданта Манерхајма и немачке Врховне команде. Већ два дана после тога немачки генерал у северној Финској преузео је команду над две финске дивизије. Седамнаестог је фински председник Рити званично објавио мобилизацију. У том тренутку нико није могао да се изненади што је Стаљин у Финској гледао немачког савезника, мада ове две земље нису имале формални политички или војни савез. Рити је 26. јуна у свом говору преко радија званично објавио рат Совјетском Савезу. „Финска се бори раме уз раме немачком браћом по оружју“ – рекао том приликом. Вођење рата из финских области непрекидно се одвијало уз договоре Финаца и Немаца. Ипак су постојала два самостална фронта. На северу и истоку Финске стајале су већином немачке трупе које су допремљене из Норвешке и које биле под командом немачког штаба Ровањемију. Њихов задатак је био да освоје железничку пругу која иде за Мурманск. На југу и југоистоку Финске већином су се налазиле финске трупе под командом смештеном у Микелију. Током првих десетак дана јула цео тај фронт од Северног леденог мора до Финског залива кренуо у напад и прешао преко совјетско-финске границе. На северу и истоку напад бије био тако успешан као што се очекивало. Совјетске трупе су пружиле јак отпор и Немци нису успели да освоје ниједан град на железничкој прузи, мада су се ту и тамо дубоко пробили на совјетску територију. Већ почетком септембра фронт се тамо зауставио. Финци су на југу имали више успеха. И тамо су наишли на отпор, али су другом половином августа заузели градове Сортвала Випури, главни град западне Карелије. Почетком септембра је цела финска обласз изгубљена у „зимском рату“ 1939/40 поново била у финским рукама. Требало је да фински фронт најзад прикључи немачком источном фронту Групе армија Север која је напредовала преко балтичких земаља и требало да освоји Лењинград, тако би најзад дошло до сусрета финских и немачких војника на реци Свиру. Немачко војно руководство је вршило велики притисак фелдмаршала Манерхајма да финска војска учествује у опсади Лењинграда, са севера. Али резултат разговора врховног команданта Манерхајма са председником Ритием био је финско одбијање да своје трупе прикључе опсади.

finska-za-vreme-rata-2
Финска осећања према Немачкој кретала су се зависно од успеха Црвене армије. Што су се Совјети више приближавали финским границама, то је у земљи све више расла опозиција савезништву са Немачком. На овој карти приказан је фронт у лето 1944. На северу се виде совјетске операције према Киркенесу

Када су финске трупе на југу стигле до државних граница из 1939. године, поставило се питање: да ли ће да крену даље или не? Шта је Финска желела да постигне овим ратом и какви су били њени циљеви? На првом месту, питање треба да се размотри са становишта шта су поједине политичке или друштвене групације у Финској хтеле да постигну? Пре свега мора да се говори о Карелији. Откад се развио фински национализам, средином XIX века, сматрало се – не сасвим оправдано – да је Карелија финско „језгро земље“. Унутар граница финске државе, која је 1917. године постала независна, налазио се, међутим, само мали део онога што се називало „Карелија“. Финској није припала источна Карелија која се простирала од реке Сале до Свира. Ова област остала је совјетска и 1923. године проглашена је Совјетском Републиком Карелијом. Двадесетих и тридесетих година, код великог броја становништва још увек је постојала жеља да се ова област врати „мајци земљи“, тј. Финској. То је био идеал који је у летњим месецима 1941. године био у центру пажње. Манерхајм је у дневној заповести од 7. јула између осталог рекао: „Ми обећавамо народу Карелије да наш мач неће да мирује пре него што Карелије не буде ослобођена“. Представници десних и централистичких партија (фашисти, конзервативци, Аграрна партија) чак и неки социјалдемократи, такође су говорили о „ослобођењу“ ове области, која никада и није била у финској држави. Историчари, економисти и географи су већ 1942. и 1943. године износили аргументе по којима је припојење источне Карелије било пожељно и неопходно. Лутерански клер, а нарочито војни свештеници такође су били за то. Оно на шта се нерадо мислило била је чињеница да се становништво источне Карелије много изменило за двадесет година, како етнички, тако и по својим политичким схватањима. Део словенског становништва износио је 1941. године око 40%. Осим тога је већ једна цела генерација израсла у Совјетском Савезу и питање је да ли је становништво источне Карелије 1941. године уопште још желело да се њихова област припоји Финској.

Што се рат даље развијао са све горим изгледима за Немце (а тиме и за Финску), ти замашни фински планови су све више и више падали у засенак, а контуре првобитно једва приметне опозиције постајале су све јасније и јасније. У 1941. години скоро да није било знакова опозиције. Финска је, међутим, у новембру 1941. потписала Антикоминтерна пакт чије су чланице биле силе Осовине и објавила рат Британији. Финска влада је, додуше, покушала да избегне објаву рата Великој Британији, посебно због тога што је после тога постало незамисливо да би конфликт између Финске и Совјетског Савеза могао да остане изолован и да, као „зимски рат“, неће бити повезан са „великим ратом“.

Фелдмаршал Манерхајм
Фелдмаршал Манерхајм, врховни командант финске војске. Под притиском совјетских успеха почетком августа 1944, он је заменио Ритија

У зиму 1941/42. на финском фронту ништа се посебно није догодило. И Финци и Немци су држали своје положаје: сви су оптимистички гледали на даљи ток рата. Немци су тада планирали да на североистоку, заједно са Финцима, предузму велики напад на мурманску железничку пругу. До прве промене у пријатељским односима између Финске и Немачке дошло је када су у августу 1942. совјетске јединице извршиле напад јужно од Ладошког језера и када су немачке позиције код Стаљинграда постале све критичније. Немачки положај у рату, нарочито на источном фронту, јачао је у Финској колебања и сумње – да ли је тај моћни савезник заиста толико моћан? Растао је страх да ће се све то можда наопако да заврши. Што се година више ближила крају, страховања су расла, а у фебруару 1943. претворила су се у праву панику због катастрофе код Стаљинграда, а затим због совјетских напада код Лењинграда, који су били ближе њиховој кући.

Све то проузроковало је праву велику кризу у савезништву између Финске и Немачке. Деветнаестог фебруара Социјалдемократска партија издала је проглас у којем је први пут било речи о посебном миру између Финске и Совјетског Савеза. Посматрано логички, то и није био велики корак. За оне који су фински рат сматрали „изолованим ратом“ са Совјетским Савезом (како су то сматрали владини политичари и официри), „изоловани“, посебни мир са Совјетским Савезом био је сасвим логичан. Из протеста истих војних и владиних кругова против формуле сепаратног мира, могли су се, међутим, о истинском карактеру рата да направе врло јасни закључци! Идеја је ипак одјекнула. Председник Рити је крајем фебруара, додуше, био поново изабран, али у новој влади формираној у марту, било је неколико министара који нису били толико пронемачки расположени. О правој кризи могло је да се говори тек када је Рамсеј, нови министар иностраних послова, отишао крајем марта у Берлин да би са фон Рибентропом озбиљно разговарао о предлогу Американаца за посредовање како би Финска изишла из рата. Рибентроп је сав бесан очитао свом посетиоцу добру лекцију, а фински министар је морао да пристане да финску ноту Вашингтону, којом се одбија америчко посредовање, пре слања преконтролише прво фон Рибентроп. Организована опозиција у Финској ишла је укорак са погоршањем односа са Немачком. Оно што је 1941. године била мала група лево оријентисаних чланова парламента, израсло је 1942, а нарочито 1943. године, у покрет опозиције упркос јаким противмерама хапшења и осуда на високе затворске казне. Тој опозицији су се прикључили чланови разних партија и група тако да је петиција „33“ (међу којима 19 чланова парламента) која је у августу 1943. презентирана председнику Ритију, оставила велики утисак. У тој петицији се од Ритија захтева да што је могуће пре оконча рат Финске против Совјетског Савеза.

Ситуација из 1943. године поновила се годину дана касније, само у још много озбиљнијем облику. Немачке трупе су биле потиснуте јужно од Лењинграда до преко Нарве у правцу Естоније. Совјети су потпуно преузели инцијативу у рату. Као последица тога, јужни фински фронт се потпуно отворио и тиме је био омогућен директан совјетски напад на Карелијску превлаку. Финска реакција је била много радикалнија него годину дана раније: Пасикиви, који је доказао своје способности током преговора са Совјетским Савезом, дошао је крајем марта 1944. помоћу шведских веза у Москву, да би као опуномоћени представник финске владе преговарао о примирју. Њему је постављено неколико, не тако лаких, услова: Финска би морала да прекине све везе са Немачком, а немачке трупе које би после одређеног датума биле још у Финској, морале би да буду интерниране; финске границе према Совјетском Савезу биле би оне које су успостављене мартовским уговором од 1940; Финска би морала да распуста добрим делом своју армију; област Петсамо са рудницима никла припала би Совјетском Савезу; и најзад, Финска би морала да плати одштету у висини од 600 милиона долара.

Пасикиви се после повратка у земљу залагао да се услови прихвате, али после консултовања парламента, финска влада је 12. априла послала Молотову негативан одговор.

finska-za-vreme-rata-4
Финске јуришне трупе на положајима чекају напад. Ова фотографија је из 1943. када је преокрет у рату већ био на видику

Реакција Немаца била је такође жешћа него 1943. године. Упркос чврстим договорима, Фирер је сасвим обуставио испоруку оружја Финској. Другим речима: затегнутост у односима између двеју земаља проширила се и на војни терен. Деветог јуна 1944. добро су могле да се уоче катастрофалне последице таквог стања. На Карелијској превлаци почела је совјетска офанзива. Помоћу тенкова и артиљерије совјетске трупе су убрзо упале и освојиле Випури. Настала је несигурна ситуација за финску владу. А баш на то је фон Рибентроп већ дуго чекао. Двадесет и другог јуна он је стигао у Хелсинки да натера владу да прихвати обавезу коју је Хитлер толико желео, то јест да никада не склопе сепаратни мир са Совјетским Савезом. Истог дана, финска влада добила је из Москве ноту у којој се нуде преговори о миру. Још увек се Финска двоумила. Опет су се политичари кладили на погрешног коња. У личном писму, које ниједан од одговорних чланова кабинета није потписао, Рити се обавезао на гаранцију коју је фон Рибентроп захтевао. Парламент о томе није ништа знао. Пет социјалистичких чланова кабинета су протестовали, али су ипак остали у влади. Овај корак није много пружио Финској. Сједињене Државе су прекинуле дипломатске односе; војна помоћ коју је Хитлер опет одобрио била је мала, а совјетска офанзива је била жестока, тако да је крајем јула ситуација постала неиздржљива. Под притиском совјетских победа, почетком августа, председник Манерхајм наследио је председника Ритија и формирана је нова влада. То је значило промену политичког курса. Ипак је потрајало још месец дана пре него што је Манерхајм објавио Хитлеру да не сматра да је везан оним што је Рити обећао у личном писму. Тек 2. септембра 1944. финска влада је дефинитивно отказала Немачкој сарадњу, а парламент је одобрио преговоре са Москвом. Тачно као после „зимског рата“ 1939/40. године услови са којима је Финска морала да се сложи септембра 1944. били су још много тежи совјетских предлога из марта исте године Москва је сад захтевала полуострво Поркалу, недалеко од Хелсинкија и право транспорта до њега преко финске територије. Даље је Совјетски Савез захтевао да се забране антисовјетске и фашистичке организације, и да се суди ратним злочинцима, а морала је да се оформи и комисија која би надгледала спровођење одредаба о миру. Уговор о миру, који је садржавао углавном исте услове као и уговор о примирју потписан је тек 1947. године у Паризу.

Потписивање уговора о примирју значило крај рата, али не и оружане борбе. Немачка је хтела да што дуже задржи своје положаје у Финској, посебно на северу. На основу уговора о примирју, Финска је морала да истера немачке трупе из земље. Како Финцу нису хтели да се користе совјетском помоћи коју су им ови понудили, финске трупе су отишле на север. То је довело до неколико оружаних конфликата између Финаца и њихових доскорашњих савезника. У овом тзв. „Лапландском рату“, Немци су се без премишљања служили тактиком паљења насељених места. Део становништва побегао је на југ. Финске јединице уз помоћ совјетских авиона успешно су бранили од немачког напада острво Хогланд у Финском заливу. На северу су борбе трајале све до априла 1945, док су и последњи Немци отерани са положаја на северној финској граници. Тек тада се вратио мир на ово опустошено подручје.

На крајњем северу још су трајале борбе. Преко северне Финске протеже се део Норвешких планина, коју су немачке трупе освојиле 1940. године. Када је 1940. године Финска морала да препусти Совјетском Савезу део Петсама (садашња Печенга), на томе делу су се Норвешка и Совјетски Савез граничили. Обласг између Петсама (Совјетски Савез) и Киркенеса (Норвешка) богата рудницима никла и бакра, била је позадина северног бока тзв. Мурманскс линије. После совјетско-финског примирја Совјети су одмах направили планове за операцију коју су извели у две фазе. Између 7. и 15. октобра 1944. су се немачке трупе са југа повукле до иза града Петсама, док је истовремено помоћу десаната на обалу Баренцовог мора и ова област северно града ослобођена. Осамнаестог октобра су совјетске трупе прошле преко норвешке границе и потиснуле су немачку 20. планинску армију генерала Рендулица, који је тамо стигао из Југославије у лето 1944. године после неуспелог ваздушног десанта на Дрвар. Немци су делом потиснути ка северозападу Норвешке, делом на југ у Финску. Двадесет и петог октобра пао је Киркенес. Совјетске трупе нису продрле много даље у Норвешку. Задржале су се на линији Киркенес-Наутси која се налази на финској граници. Тако су потпуно окончане ратне операције и у Финској.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *