Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Јаши-кишињевска операција

5
(5)

Румунија и Бугарска: нагли заокрет

Док је Црвена армија у лето 1944. године била врло активна у Бјелорусији и Пољској, на румунском фронту је владало дубоко затишје. Од завршетка пролећне офанзиве Црвене армије, линија фронта се није много изменила. На совјетској страни фронта, у дужини од 540 километара, налазили су се, са запада на исток, Други и Трећи украјински фронт предвођени маршалом Малиновским, односно Толбухином. Оба фронта бројала су 900 000 људи (деведесет дивизија) и располагали су са 16 000 артиљеријских оруђа, 1400 тенкова и самоходне артиљерије и 1750 авиона. Трећи украјински фронт је осим тога потпомагала морнарица и ваздухопловне јединице Црноморске флоте.

jasi-kisinjev-1
Двадесетог августа 1944. Трећи украјински фронт почео је своју летњу офанзиву. Десно крило овога фронта опколило је код ушћа Дњестра 3. румунску армију. Овде совјетске јединице прелазе реку.

Насупрот Црвеној армији налазила се немачка група армија Јужна Украјина која се од 23. јуна налазила под командом генерала Фриснера. Ова Група армија састојала се од немачке 8. армије, румунске 4. армије, немачке 6. армије и румунске 3. армије, које су у наведеном редоследу биле постављене на фронту са запада на исток.

Имена ових армија су заваравала. Нису то биле чисто немачке, ни чисто румунске армије, већ делом помешане. Немачка 8. армија је, нпр. имала четири немачке и шест румунских дивизија. Група армија Јужна Украјина се састојала од 650 000 људи (47 дивизија) од којих су више од половине били Румуни; располагала је са 7500 артиљеријских оруђа, 400 тенкова и 800 авиона. Број јединица флоте, када се упореди са совјетским, био је веома мален. (Сви ови подаци потичу из совјетских извора и дају приказ ситуације на дан 19. августа.) У румунској позадини налазио се известан број немачких интендантских и противавионских јединица, СС и јединица, морнаричке пешадије (по врло грубој процени око 80 000 људи) и још 200 000 војника румунских посадних и других јединица.

За време затишја фронт је био прилично утврђен рововима и бункерима. Главна одбрамбена линија је на неким местима била дубока и по шесг до осам километара. Центар отпора био је сектор Таргу-Фрумос-Тираспољ. Тамо је било концентрисано највише немачких јединица, међу којима комплетна 6. армија, која је са својих 16. немачких дивизија представљала језгро Групе армија. Борбена способност румунских јединица, како због лошег наоружања, тако и због лошег морала трупа, била је далеко нижа од немачких. Бројно стање Групе армија је било раније, у току лета, доста смањено. Немачка Врховна команда, која због совјетске летње офанзиве у правцу Бјелорусије и Пољске није више очекивала велике акције на југу, пребацила је 13. августа на друге фронтове 11 дивизија, међу којима шест од осам оклопних дивизија Групе армија Јужна Украјина. Фриснерово противљење није имало одјека. Није услишена ни његова молба да се фронт повуче на мање широку линију Фоксани-Галати. Румунски маршал Антонеску је, наиме, 5. августа рекао Хитлеру да Румунија неће моћи да настави рат, ако се не здржи постојећа линија фронта. Упозорио је још да би свако повлачење имало сигурно озбиљнијих последица за ситуацију у Бугарској и Мађарској. Чудно је да немачка Врховна команда није обраћала пажњу гласинама које су Немци начули у Румунији, да се припрема преврат против Антонескуа. Заиста су у Румунији последњих неколико месеци прављени планови да се Антонескуова диктатура замени прозападном владом. Његова политика да се помоћу савезништва са Немачком, Бесарабија и Северна Буковина отцепе од СССР-а и поново припоје Румунији, била је само кратко време успешна. За поновно припојење Северне Трансилваније од Мађарске чинило се да је погодније савезништво са Западом. У завери против Антонескуа суделовали су како кругови око румунског двора и виши официри, тако и четири најважније партије опозиције (комунисти, аграрци, либерали и социјалдемократи). О стварном односу између ових различитих група постоје недовољне и противуречне информације. У сваком случају, сигурно је да 20. августа, када је отпочела совјетска офанзива, још није био одређен датум за акцију.

jasi-kisinjev-2
Совјетска летња офанзива отпочела је жестоком артиљеријском ватром. У првом плану совјетски војници пуне своје минобацаче, док подаље, неколико њихових другова јуриша да би заузели неке непријатељске положаје.

Према совјетском плану напада, у операцији Јаши-Кишињев била су предвиђена два пробоја: лево од Јашија и десно од Тираспоља, где је Трећи украјински фронт Толбухина имао мостобран на Дњестру. Требало је да оклопне колоне на оба фронта у брзом, концентрисаном напредовању буду брже од немачке 6. армије, која се повлачила, тако да би је опколили у висини Хусија. Десни бок Трећег украјинског фронта морао је да заобиласком с јужне стране опколи 3. румунску армију код ушћа Дњестра. Десни бок Другог украјинског фронта је добио наређење да се пробије од Карпата и на тај начин заштити главни напад код Јашија. Совјетски план операције био је тако направљен да се прве борбе, углавном, изведу у рејонима које су држали Румуни. Да би обезбедили брзи пробој, Совјети су на одсецима за пробој спојили више јединица у једну. Код Јашија је Црвена армија, 19. августа, имала надмоћ од 4 : 1 у људству и тенковима, код Тираспоља надмоћ је била још већа. После јаке артиљеријске ватре, 20. августа ујутро, Совјети су отпочели своју офанзиву. На крају првог дана извршен је пробој код Јашија на ширини од 30 километара и у дубини од 16 километара. Код Тираспоља пробијен је фронт ширине 40 километара, а дубине 11 километара. Следећег дана освојени су Јаши и Тиргул-Фрумос. Двадесет и другог августа предњи делови Другог украјинског фронта пробили су се 60 километара; јединице Трећег украјинског фронта су се пробиле чак 75-90 километара кроз немачке линије. Фриснер се бојао најгорег, па је наредио да се 6. армија повуче иза реке Прута, али за прелаз готово нису имали средстава.

Двадесет и трећег августа, румунска 3. армија била је опкољена, па је Трећи украјински фронт стигао на источну обалу Прута. Наредног дана стигле су предње колоне Другог украјинског фронта преко западне обале Прута и тиме је затворен прстен око немачке 6. армије. У Букурешту је новост о совјетској офанзиви стигла као потпуно изненађење. Завереници су схватили да сада морају да ступе у акцију. То су урадили између 24. и 26. августа. Маршал Антонеску је у међувремену отпутовао на фронт да се лично упозна са ситуацијом. Вратио се 22. августа у Букурешт, убеђен да је ситуација безнадежна и да Румунија мора одмах да затражи примирје. Затражио је да га следећег дана прими краљ Михајло, како би га обавестио о својој одлуци. Краљ је већ преко других извора сазнао за циљ ове аудијенције, те је решио да 23. августа ступи у акцију. За време аудијенције, маршала Антонескуа ухапсила је дворска гарда. Прича се да је Антонеску привремено био затворен у сеф где се иначе чувала краљевска збирка марака. Влада, која је унапред била оформљена, преузела је власт у граду без икаквих тешкоћа. Састојала се већином од војних лица. Свака од четири партије опозиције имала је у влади свог представника са звањем министра без портфеља. Комунистички члан кабинета Патраскану уједно је био министар правде. Од десет часова увече почела је преко радија да се емитује краљева порука у којој позива румунске јединице да прекину борбу са Совјетима и да на страни Савезника освоје опет Северну Трансилванију. Поред овог ратоборног наступа, нова влада је понудила немачком амбасадору да немачке оружане снаге добровољно напусте Румунију, али уз услов да се уздрже од сваког непријатељског чина. Увече су румунске трупе у главном граду почеле да без насиља опкољавају зграде које су Немци држали. Краљева порука је на фронту проузроковала хаос. По наредби из Букурешта већина јединица румунске 4. армије кренула је после поноћи према југу. Неке јединице су ипак наставиле да се боре на немачкој страни. У северном сектору фронта, румунска погранична бригада напала је суседне немачке јединице. Фриснер је видео како му се фронт руши под совјетским ударцима и румунском „издајом“. У 11 часова увече телефонирао је Хитлеру и саветовао да се немачке јединице што пре повуку у Мађарску. Уместо тога, Хитлер је наредио да се устанак у Румунији сломи и да се нова влада смени владом која је лојална Немцима. Двадесет и четвртог августа у 6 часова изјутра немачке противавионске јединице су из нафтоносних области Плоештија кренуле ка Букурешту, а четири часа касније су немачке ваздухопловне јединице почеле да бомбардују владине зграде. За Румуне је то био довољан повод да 25. августа објаве Немачкој рат. Противавионске јединице су заустављене у предграђима Букурешта. И на другим местима су румунске јединице прешле у напад. До 31. августа је убијено или рањено 5000 Немаца, а 56 000 је заробљено. Крајем августа је готово цела позадина била у румунским рукама.

jasi-kisinjev-3
Тридесет и првог августа 1944. јединице Другог украјинског фронта ушле су у Букурешт.

У међувремену, од 25. до 29. августа, немачка 6. армија је на све могуће начине, али  безуспешно, покушавала да пробије совјетски обруч окружења. Ово је успело само групи од 20 000 војника, док је већина, њих 100 000 – 150 000 погинула или се предала. Док се леви бок Другог украјинског фронта и десни бок Трећег украјинског фронта обрачунавао са немачком 6. армијом, друге румунске јединице су наставиле са напредовањем ка југу. Предњи делови јединица Малиновског следиле су немачке трупе које су побегле код Хусија према долини Бужу. Тамо је немачка заштитница успешно спречавала совјетско наступање, па је између 28. августа и 1. септембра највећи део немачких трупа, прегруписан у двадесет батаљона и противавионску дивизију, успео да побегне на север преко превоја Предеала. Четири немачке дивизије су западно од Јашија успеле да се готово неоштећене врате на Карпате. Фриснер је са овим немачким трупама, попуњеним мађарским пограничним батаљонима могао да оформи прилично добру одбрамбену линију поред граница северне Трансилваније. Током прве седмице септембра, овај фронт је појачан дивизијама које су дошле из Мађарске.

У међувремену, Толбухинове трупе су наставиле са напредовањем поред црноморске обале. Деветнаестог августа пала је Констанца. Неколико јединица морнаричке пешадије и ратних бродова успело је да побегне из ове луке према Бугарској. Другог септембра прве јединице Толбухинове армије стигле су на границу Бугарске.

jasi-kisinjev-4
Пошто су 10. априла 1944. ослободиле Одесу, совјетске јединице су наставиле продор према југозападу. На слици су војници тенковског корпуса „Велика Немачка“ током одбрамбених борби у Румунији.

Тридесет и првог августа совјетске трупе су победоносно ушле у главни град Румуније –  Букурешт. Већ дан пре тога је делегација за склапање примирја пошла у Москву где је 12. септембра потписан уговор. Најважнији услови уговора били су да ће Румунија под савезничком командом да суделује у борби против Мађарске и Немачке са најмање дванаест дивизија; да ће земља да плати ратну одштету од 300 милиона долара; Бесарабија и Северна Буковина морају да се врате Совјетском Савезу, али је мађарска анексија Северне Ттансилваније поништена.

Заузимање Северне Трансилваније је ишло врло тешко. Двадесет и деветог августа совјетска Врховна команда наредила је 40. и 7. гардијској армији (десни бок Другог украјинског фронта) да се пробију преко Карпата и да половином септембра стигну на линију Бистрица-Клуж-Сибију да би се затим пробиле ка Сату Мареу. Десет румунских дивизија (током септембра ће се овај број попети на 28) је поред мађарске и југословенске границе требало да онемогући непријатеља да се пробије до Трансилванских Алпи. Немачко-мађарски отпор на високим превојима Карпата био је необично снажан и када је 5. септембра код Клужа претила могућност да се Фриснер пробије ка југу, план совјетске операције је измењен. Шеста оклопна армија и 27. пешадијска армија добиле су наређење да крену у правцу Клужа, а 6. оклопна дивизија је требало да до половине септембра стигне до Дежа.

Око 15. септембра су бочне јединице Другог украјинског фронта, које су се кретале једна за другом, стигле до Муреса, али и тамо је непријатељ пружао жесток отпор. До 24. септембра су колоне Малиновског покушавале да се пробију до Клужа који су браниле и мађарске дивизије.

Двадесет и петог септембра Совјети су прекинули офанзиву. Освајање Трансилваније сада је постало део операције за заузимање Дебрецина, и даље – за освајање Мађарске. Дванаестог октобра су се црвеноармејци на овом фронту пробили преко Орадеа до Дебрецина. После тога је Фриснер одлучио да напусти Трансилванију да би спречио опкољавање својих снага. Совјетске јединице су одмах отпочеле да их гоне и 12. октобра су стигле у Клуж, а тринаест дана касније у Сату Маре. Тиме је завршено ослобођење Румуније.

Међу немачким савезницима, Бугарска је била у посебној позицији. Под растућим притиском, земља се све више повлачила из активног суделовања у рату против Совјетског Савеза, ограничавајући се само на то да стави на располагање своје војне базе. Бугарска је била у ратном стању са Британијом и Сједињеним Државама, али то није имало војних последица, изузев заздушних бомбардовања Софије (од краја 1943. године). Савезништво са Немачком је пружило Бугарској могућност да задовољи своје територијалне претензије у Југославији (у источној Србији и Македонији) и у Грчкој (Тракија) и да се са својим оружаним снагама бори заједно са Немцима против НОВЈ. Захваљујући политици ширења бугарске територије, владајући режим је био релативно популаран. Значајнији отпор против владине политике пружала је само Комунистичка партија. Она је покушавала да оживи партизански покрет и да оформи антифашистички фронт. У 1943. години њен труд је почео да доноси резултате. У септембру те године формирани су комитети Отечественог фронта у коме се осим Комунистичке партије налазила и група „Звено“ (Грађанска демократска партија), затим Бугарски земљораднички народни савез и представници леве фракције социјал-демократске партије. Приступ „Звено“-а Отечественом фронту био је од важности због утицаја који је имао у Бугарској армији. Године 1944. партизански покрет је бројао око 10 000 људи. Пронемачки настројени Филов (који је после смрти Бориса III постао регент његовог сина и стварни властодржац у Бугарској), у лето 1944. схватио је да мора нешто да се измени.

Зато је првом половином августа наредио премијеру Багрјанову да отпочне преговоре о миру са Британијом и Сједињеним Државама.

Бугари су, међутим, сувише захтевали: мислили су да ће код Британаца наићи на разумевање за бугарска „историјска права“ у Грчкој и Југославији и надали су се да ће моћи да остану неутрални до краја рата. Совјетски Савез, који су западни Савезници обавештавали о току преговора са Бугарима, никако није хтео да прихвати бугарску неутралност.

jasi-kisinjev-5
Трећи украјински фронт је преко Румуније прешао у Бугарску, где је становништво пожелело армијама добродошлицу.

Совјетско пробијање кроз Румунију допринело је убрзавању бугарске дипломатске активности. Двадесет и шестог августа влада Багрјанова је дала изјаву да је Бугарска неутрална и затражила од Немаца да своје трупе повуку из Бугарске. Уколико Немци не би пристали, Бугарска би почела да их разоружава. Багрјанов је такође обећао да ће повући своје трупе „из Југославије и Грчке.“

Из бојазни да би могло да дође до оружаног конфликта са Немачком, Бугари су бесконачно одуговлачили са извршењем ове мере. Тридесетог августа Совјетски Савез је изјавио да Бугарска нарушава своју неутралност на што је Багрјанов поднео оставку. Од другог септембра је маршал Толбухин почео да концентрише своје трупе поред румунско-бугарске границе. Совјетски пробој био је за бугарске комунисте знак да се активирају. Двадесет и шестог августа Централни комитет Бугарске радничке партије (комуниста) позвао је чланство да почну да дижу бугарски народ на устанак против „немачких фашиста и њихових бугарских агената.“ Од првог септембра се у разним рејонима позивало становништво на штрајк и политичке демонстрације. До 6. септембра се нико није одазвао. Другог септембра регент је предузео последњи покушај да са западним савезницима постигне споразум о бугарској неутралности. Филов је основао нову владу која се састојала од представника нерадикалних и демократских партија, а за премијера је постављен Муравјев. Он је 4. септембра – несхватљиво касно – изложио свој програм спољне политике. Био је само мало радикалнији од гледишта Багрјанова изнесених 26. августа. Петог септембра је Совјетски Савез објавио Бугарској рат. Муравјев је одмах затражио примирје, тврдећи совјетском делегату у Софији да је влада одлучила да објави Немачкој рат, али да из војних разлога мора да чека три дана пре него што саопшти ову одлуку.

Совјетска објава рата дала је нови импулс покрету отпора. Петог септембра су штаб партизанске армије и Централни комитет Комунистичке партије израдили план да преузму власт у Софији у ноћи између 8. и 9. септембра. Шестог и седмог септембра су у бугарском главном граду и другим градовима одржане манифестације за Отечествени фронт. Мада нису имале масовни карактер, ипак је у сукобу са полицијом пало неколико мртвих. Од 7. септембра су се партизанске јединице почеле да спуштају са планина, и у неколико села су увеле власт Отечественог фронта.

Осмог септембра су претходнице маршала Толбухина из Трећег украјинског фронта прешле преко румунско-бугарске границе. Бугарска влада је затим објавила Немачкој рат и наредила армији да не пружа отпор Црвеној армији. Тога дана Бугарска је била у јединственој ситуацији: била је у ратном стању и са Немачком и са Савезницима. Ноћу између 8. и 9. септембра устаници су узели власт у Софији. Партизани и пребегле јединице бугарске армије опколиле су владине зграде. Влада Муравјева је ухапшена, а изјутра Георгијев, председник владе Отечественог фронта, објавио је преокрет. Совјетски Савез је био очигледно изненађен овом акцијом. Деветог септембра је маршал Толбухин, у сагласности са телеграмом који је примио од Врховне команде, издао наредбу да се напредовање заустави на линији Русе-Бургас и да се у 10 часова увече борбене акције прекину, јер је влада Муравјева објавила Немачкој рат. Од 9. септембра комитети Отечественог фронта узели су власг у руке у целој земљи. У близини Софије и Пловдива, Старе Загоре и неких других градова, бугарска војска пружала је отпор новој власти. Шеснаестог септембра јединице Црвене армије су тријумфално ушле у Софију, а наредног дана премијер Георгијев је објавио програм нове владе. Још дан касније, команда нове бугарске армије подређена је штабу Трећег украјинског фронта. Преговори о миру текли су крајње споро, јер је и влада Георгијева правила тешкоће око Македоније и Тракије и тек после ултиматума од 11. октобра повукла је последње трупе из ових области.

Двадесет и осмог октобра у Москви је потписан уговор о примирју. Требало је да Бугарска стави на располагање Савезника одређени број трупа за борбу против Немачке, а да Југославији и Грчкој плати ратну штету у висини која ће се накнадно одредити.

У Бугарској је именована Савезничка контролна комисија ради надзирања одредби примирја. Њоме је руководио совјетски генерал Бурјузов, дотадашњи начелник штаба Трећег украјинског фронта.

За то време су 57. армија и 4. гардијски механизовани корпус из састава Трећег украјинског фронта стигли на границе Југославије и чекали одобрење Националног комитета ослобођења да могу да пређу на територију Југославије и да заједно са јединицама НОВЈ учествују у београдској и нишкој операцији. Остали део Трећег украјинског фронта пребачен је према турској граници у Тракију.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *