Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Међународно признање Нове Југославије

0
(0)

Преброђене дипломатске замке

Ратна логика је у вредновању снага антихитлеровске коалиције избацила у први план принцип борбе против фашизма. Полазећи од тог принципа усклађивани су сви проблеми коалиције. Однос Савезника према НОП-у, односно признавање НОП-а као једине, стварне организоване антифашистичке борбене снаге у Југославији пролазило је кроз дугу фазу неодређених ставова због „јуначког ореола“, који је потпуно неосновано дат четничком покрету Драже Михаиловића. Све до 1943. године међународна релација ратујуће Југославије била је оптерећена питањем о томе ко се стварно бори у Југославији: да ли само четници или четници и партизани, да ли само партизани или и четници, да ли четници сарађују с окупатором или не? Великој Британији је тачан одговор био убрзо познат, али је због привржености југословенске владе у избеглиштву и њеног покрета Лондону свесно прикривала стварно стање. Ишчекивала је сопствене акције на Медитерану да би тада јасно и конкретно одредила позиције ратујућих снага у Југославији. Почетком 1943. таква савезничка операција дошла је на дневни ред, а проверавања су показала да се партизани боре против Немаца, а четници не, већ да ишчекују долазак Савезника да би тек започели борбу против фашиста. Када, у таквој ситуацији, нису успела британска настојања да активирају Дражу Михаиловића у борби против окупатора, наметнуло се питање сарадње са НОП-ом и признање нове Југославије.

nova-jugoslavija-1
У Напуљу, 12. августа 1944. маршал Тито се састао са Винстоном Черчилом. Био је то први сусрет два велика војсковође и политичара. Черчил је предлагао Титу да се састане са краљем Петром II, што је Тито одлучно одбио. Черчил је признао право Југославије на Истру, а град Пулу са аеродромом тражио је као базу за своје снабдевање. На слици: маршал Тито, Винстон Черчил и др Иван Шубашић, председник краљевске избегличке владе у Лондону, са сарадницима.

Черчилова влада је још у мају 1943. упућивањем војне мисије направила први корак ка том признању; у септембру исте године је упућена репрезентативна англоамеричка мисија која је имала много шира политичка овлашћења. Почетком 1944. је и Совјетски Савез учинио такав корак. Прекретницу на путу међународног признања представљале су одлуке АВНОЈ-а 29. XI 1943. о одузимању права представништва југословенској избегличкој влади у Лондону, о забрани повратка краља у земљу све док се народ после рата не изјасни о судбини монархије, о формирању Националног комитета ослобођења Југославије, као новог центра власти и о преношењу права представљања суверенитета на АВНОЈ. Савезницима су на тај начин биле „наметнуте“ дилеме које су тражиле хитно изјашњавање. У посебно сложеној ситуацији нашла се британска влада, јер су њено гостопримство од почетка уживали и краљ и југословенска избегличка влада. Признање које је, крајем 1943, НОВЈ добила од трију великих сила окупљених на Техеранској конференцији било је одлучујуће за њену међународну афирмацију. Савезници су потврдили устаљени критеријум борбености у вредновању савезништва. Самим тиме они су се, у ствари, определили за признање НОП.

За признање нове Југославије посебно су били значајни писмени и лични контакти маршала Тита и премијера Черчила у току 1944. Британски премијер упорно је тражио милост за „младог краљевића“, његов повратак у земљу и формирање владе у коју би ушли и представници НКОЈ. При томе је стално истицао како нема намеру да се меша у југословенске послове нити да одређује будућу владу у овој земљи. У фебруару 1944. Черчил је у Парламенту јавно истакао заслуге комуниста у организовању отпора и прекинуо везе са Михаиловићем. Тито је устрајавао на „законима АВНОЈ-а“ и тражио договор само на њиховој основи. Захтевао је да се НКОЈ прихвати као једина влада, односно одстрани краљевска и Михаиловић. Објашњавао је колико је монархија непопуларна и компромитована, посебно у Словенији и Хрватској, па би повратак краља могао да изазове пометњу.

Знајући за британска политичка подозрења, Тито је у свакој прилици образлагао широки демократски карактер НОП-а. Осим тога је руководство НОП од свих друштвено-политичких организација и тела тражило да не предузимају мере које би значиле социјалистичку трансформацију постојећих структура и односа.

Краљ и његова влада, као и разни великосрпски експоненти у емиграцији жестоко су се опирали било каквом признању НОП. Лондон је вршио на њих све снажнији притисак, па се послужио и за њих застрашујућим упозорењима о могућности да Црвена армија продре на Балкан пре него што они прихвате неку нагодбу. Пурићева влада пружала је отпор све до маја 1944, покушавајући да се ослони на владу САД. Али Американци, још увек на периферији југословенског проблема, нису, међутим, желели да ураде ма шта на упггрб политици компромиса, коју су већ били прихватили њихови велики партнери.

Ни долазак нове Шубашићеве владе није рашчистио пут ка међународном признању НОП-а. Дража Михаиловић је још, иако избачен из владе, командовао својим снагама у земљи. Пошто му је пропао покушај да се ослони на Немце, почео је да тражи ослонац у САД, који је крајем 1944. године могао имати само ограничено морално значење.

Шубашићева влада била је створена вољом британског премијера и имала задатак да ту вољу претвори у дело. Она је наступила изношењем Черчиловог става о јачању положаја краља и владе, о уједињењу свих снага отпора, да би ускоро у споразуму са Титом (на Вису 14-16. VI 1944) прихватила све основне захтеве НОП-а. У току важних разговора делегација АВНОЈ-а и НКОЈ-а одбила је свако погађање са краљем и било какво одустајање од одлука Другог заседања.

nova-jugoslavija-2
Фебруара 1944. у Врховни штаб НОВ и ПОЈ стигла је совјетска војна мисија на челу са генералом Корнејевом

Краљев представник признао је НОП и обећао пуну подршку ради добијања помоћи Савезника. Договорено је да споразум треба да буде корак ка формирању јединствене владе, с тиме што би Шубашићеви представници ушли у НКОЈ. Ова влада треба да после ослобођења земље организује изборе за Уставотворну скупштину. Шубашић је, фактички, ставио своју владу у службу НОП-а. Споразум је омогућио велику поларизацију НОП-а и на југословенском тлу и у свету. Само тврдокорни контрареволуционари, до краја компромитовани, остали су и даље на старим позицијама, док је велики број заведених постепено прелазио на страну НОП-а, који добија легитимацију победничке снаге. Отпор у политичким круговима ван земље био је још снажан, али и растројен због противречне позиције краља. Најбројнији су били они који су на монарха гледали као на британског заточеника. У Каиру је био формиран комитет од 12 чланова који је преко Петра Живковића тражио од краљице Марије да утиче на сина да измени „антисрпску политику“. Представници грађанских снага су се раслојили; један део наставио је бесомучну „антикомунистичку“ кампању, а други је прешао на позиције НОП-а. Ово раслојавање понукало је КПЈ да убрза стварање Јединственог народног фронта Југославије. Између јуна и септембра знатно се смањио број заступника великосрпске идеологије и политике у иностранству.

Подстакнут од Британаца, Шубашић је настојао да добије подршку Совјетског Савеза за стварање јединствене југословенске владе и за одржавање постојећег правног положаја све док се народ после рата не изјасни о државном уређењу. Своје разговоре у Москви мотивисао је и потребом да се спречи могућа конфузија у земљи. Посебно место у процесу признања нове Југославије имали су августовски разговори између маршала Тита и Черчила у Напуљу и Казерти. Ту је постигнута сагласност о новом сусрету Тита и Шубашића. Черчилу, међутим, није успео маневар да се Тито сусретне са краљем. Састанак са Шубашићем почео је 15. августа и односио се, углавном, на објављивање изјаве односно декларације усвојене на првом састанку, те на усаглашавање ставова двеју страна у војној, привредној, спољнополитичкој и информативној области. Питање уједињења влада остављено је за касније. Да би се олакшао пут ка међународном признању, у изјави НКОЈ-а истакнуто је да ће народи Југославије слободном вољом одредити облик владавине; одбачене су тврдње да је циљ НОП-а увођење комунизма.

nova-jugoslavija-3
Септембра 1944. дошло је на источним границама Југославије до сусрета НОВЈ и Црвене армије. НОВЈ је израсла у снажну војну силу која је била способна да ослободи Југославију и у свом саставу имала је 15 корпуса, 50 дивизија, 2 оперативне групе, 150 партизанских одреда, војно-позадинске органе, Морнарицу НОВЈ и ваздухопловне јединице. Против ње дејствовале су три непријатељске армије, 11 корпуса, 51 дивизија (24 немачке) и десетине других самосталних јединица окупатора и квнслинга. НОВЈ ослободила је до тада 3/5 југословенске територије

Брзи развој догађаја на Балкану расплинуо је многе снове британске владе и југословенског краља. Црвена армија се појавила на границама Југославије, а снаге НОВЈ прешле су у Србију. Изјаловиле су се британске претпоставке о отпору „четничко-монархистичке Србије“. Почетком септембра, Михаиловићу је окренуо леђа и краљ Петар.

Развој догађаја у Србији утицао је на британску владу да уочи савезничког састанка у Москви појача притисак да се НКОЈ и краљевска влада што пре споје. Знајући да време ради за НОП, Тито је одлагао ово „сједињавање“. На то су уследиле Черчилове претње, а затим и огорчење када је сазнао да је председник НКОЈ-а Тито изненада напустио Вис и одлетео за Москву (18. и 19. IX 1944). У Москви и Крајови постигнут је споразум о привременом уласку Црвене армије у источне делове Југославије. То, а посебно ограничења стављена на захтеве Велике Британије да своје снаге искрца на јадранској обали, јако су компликовали односе на релацији Београд – Лондон.

Промењене околности захтевале су, међутим, стриктно спровођење заједничког става Савезника о формирању јединствене владе. На Московској конференцији, одржаној између 9. и 18. октобра 1944. између премијера Стаљина и Черчила, препоручен је нови састанак Тита и Шубашића. До тога је дошло 21. октобра 1944. у Белој Цркви, а завршен је 1. новембра у ослобођеном Београду. Постигнута је, између осталог, сагласност о следећим питањима: АВНОЈ остаје врховно законодавно тело; образоваће се јединствена влада од представника обе постојеће; нова влада треба да распише изборе за Уставотворну скупштину; до одлуке Конституанте, краљ преноси своју власт на намеснике, с тим што му се забрањује повратак у земљу. Усвојено је, дакле, оно што је НКОЈ од почетка тражио. Није успео британски покушај да у нову владу, преко Шубашића, убаци неке представнике старог режима. И даље су остала стара погађања о саставу заједничке владе. Томе је био посвећен и разговор Кардеља и Шубашића са Стаљином и Молотовом 24. и 25. новембра 1944. После овог састанка издат је коминике у коме је истакнута потреба за стварањем јединствене владе.

ficroj-meklin
Осведочени пријатељ маршала Тита н нове Југославије Фицрој Маклин, шеф aнгло-америчке војне мисије при Врховном штабу НОВ и ПОЈ од половине 1943

После повратка делегације из Москве, Београдски споразум допуњен је новим одредбама: утврђен је рок до којег се после ослобођења целе националне територије морају да одрже избори за Уставотворну скупштину, одређено је да законодавна власт до формирања Уставотворне скупштине припада АВНОЈ-у, да организовање извршне власти долази у надлежност владе, да се правосуђе у земљи организује у демократском духу. Видан је, дакле, био напор да се изађе у сусрет захтевима западног схватања парламентаризма и демократије.

Београдски споразум огорчио је младог Југословенског краља, и он му је у последњи час отказао сваку подршку. Савезници су, међутим, били сада одлучнији него икада пре да скину са дневног реда југословенски проблем. На конференцији у Јалти у фебруару 1945, захтевали су да се споразум Тито-Шубашић реализује и да се АВНОЈ прошири са некомпромитованим посланицима предратног југословенског парламента. Краљ је био принуђен да 9. марта 1945. именује своје намеснике, после чега су уследиле оставке НКОЈ-а и Краљевске владе, да би већ 7. марта била образована заједничка влада. Она је убрзо добила признање Велике Британије, САД И СССР, а затим и других земаља.

Тиме је међународно признање нове Југославије, углавном, било решено. Остали су, додуше, отворени и прикривени отпори старих снага у заједничкој влади, у Јединственом народноослободилачком фронту, у Привременој народној скупштини. Ови политичари застарелих и развојем догађаја превазиђених схватања и интереса, покушали су, штавише, да поново актуелизирају југословенски проблем на савезничкој конференцији која је одржана од јула до 2. августа 1945. у Потсдаму. Ои су се такође активирали са својом пропагандом и агитацијом пред изборе за Уставотворну скупштину, али нису могли да спрече тријумф револуционарних снага и проглашење Републике 29. новембра 1945; Пут међународног признања нове Југославије пролазио је кроз разне замке старе нове дипломатије, показивао карактер и снагу „милости“ и „немилости“ великих али је његов завршетак био одређен снагом покрета који је с оружјем у руци градио нову државну зграду.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *