Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Офанзива Црвене армије у лето 1944.

5
(5)

Летња олуја у Бјелорусији

Лети 1944. се на совјетско-немачком фронту налазило око седам милиона војника, једни наспрам других. Од тога је било око 5 милиона црвеноармејаца у 300 дивизија, и два милиона Немаца у 200 дивизија. Било је сасвим очигледно да ће совјетска армија да отпочне своју нову офанзиву. Немци су је очекивали на јужном делу совјетско-немачког фронта између Припјетских мочвара и Црног мора. Избор је, међутим, пао на Бјелорусију. Тамо је било спремно 166 совјетских дивизија из Првог балтичког фронта под командом генерала Баграмјана, Трећи бјелоруски фронт под генералом Черњаковским, Први бјелоруски фронт под генералом Рокосовским и Други бјелоруски фронт под генералом Захаровом. Први балтички и Трећи балтички фронт су били под општом командом маршала Васиљевског, а Први и Други бјелоруски под маршалом Жуковом. Ова совјетска групација располагала је са тридесет и једном хиљадом топова, пет хиљада и две стотине тенкова и самоходних топова и преко шест хиљада авиона. Совјетска надмоћност у Бјелорусији била је 2:1 у људству, 2,9:1 у топовима и минобацачима, 4,3:1 у тенковима и 4,5:1 у авионима. Ради снабдевања ових совјетских снага дневно је слато на фронт сто натоварених железничких композиција, не узимајући у обзир резерве које су довозили камиони. Дванаест хиљада камиона било је спремно да дневно превезе двадесет и пет хиљада тона муниције, бензина и сличног ратног материјала за јединице које су напредовале, ако би офанзива успела. Двадесет и трећи јуни је био велики дан. Црвена армија је успела да се пробије кроз фронт широк готово седам стотина километара (касније ће се продужити на око хиљаду километара) на шест места кроз утврђене линије које су Немци поставили западно од Смоленска, јужно поема Витебску, Оршју, Могиљеву и Бобруиску. На само два места – у окружењу код Витебска и Бобруиска – убијено је десет хиљада Немаца, а двадесет хиљада је заробљено. Хитлер је дао изричиту наредбу да се Березина, која се налазила нешто западније, одржи као линија за одбрану – али ништа није помогло. Са североистока и са југоистока су совјетске јединице 3. јула стигле до бјелоруског главног града Минска, затим су источно од града опколиле 100 000 Немаца од којих је 40 000 погинуло или било рањено. Тако је у централном делу совјетско-немачког фронта начињен отвор од око четири стотине километара ширине и пут према Литванији и Пољској био је отворен.

belorusija-1
За време офанзиве коју су предузели лети 1944, совјетски војници вуку пољске топове преко неке реке

Пораз Немаца у Бјелорусији могао је делом да се припише активности совјетских партизана којих је у овом делу Совјетског Савеза било више него ма где другде. Пуковник Станислав Алексејевич Вопшасов, био је један од вођа партизана у Бјелорусији, а главно подручје његовог дејства била је околина Минска. После рата, Вопшасов се присећао свог сусрета са маршалом Рокосовским за време офанзивног наступања Првог бјелоруског фронта. Рокосовски је тада рекао: „Ми смо од Стаљинграда дошли до Украјине и нигде нисмо видели толико партизана као у Бјелорусији. Да ли је даље исто тако?“ Вопшасов му је одговорио: „За даље не знам, али до Буга је исто тако.“ Војници Црвене армије су се чак жалили да су путеви толико оштећени од партизанских акција, да су моторизоване колоне једва могле да се по њима крећу. „Али, – како је Вопшасов рекао – за ова оштећења ми смо добили медаље, а оправка друма није наша ствар.“ Чињеница је да су захваљујући ванредној координацији Црвене армије и партизанских јединица између 20. и 23. јуна биле прекинуте готово све железничке везе и сви мостови дигнути у ваздух. О броју партизана вероватно се никада тачно неће да зна. По Алесандру Верту, дописнику британске радиодифузије у Москви, за време другог светског рата их је у Бјелорусији било око 143 000. Пуковник Вошпасов је тврдио да је у борбу било укључено 371 000 партизана, а да је још 250 000 било у резерви. „Они који су пружали отпор, и они који су хтели да освете народ, имали су под својом контролом 60 % области у Бјелорусији, а било је и делова у Бјелорусији у које током целе окупације, ниједна немачка чизма није ни крочила“, рекао је Вопшасов. И Александар Верт сматра да је отприлике 60 % Бјелорусије било у рукама партизана.

Они су били прилично добро наоружани. Совјетске ваздухопловне снаге бацале су им између осталог топове 76 мм, аутоматско оружје, противтенковске топове и муницију. Даље су се партизани служили материјалом који су отели од Немаца. Оперисало се из сталних база које су биле сакривене по шумама. И градови у којима су били немачки гарнизони редовно су били нападани, а чланова покрета отпора било је и међу персоналом војничких кантина на немачким аеродромима. Неколико пута им је пошло за руком да поставе темпиране бомбе у авионе којима су летели високи официри. Машине су се срушиле, а да Немци нису открили да то нису биле несреће већ саботаже.

И Немци су признавали велику активност партизана у Бјелорусији. Генерал К. фон Типелскирх, командант 4. армије која се налазила у Бјелорусији, писао је после рата „да је огромна област пуна шума и мочвара чак од Дњепра до Минска била у рукама партизана и да ове области током три године (од 1941. до 1943. године) никада нису биле прочишћене, а камоли освојене.“ Совјетска офанзива је напредовала тако добро да су црвеноармејци 4. јула добили наређење да се пробију у правцу источне Летоније и Литваније ка градовима Вилни, Каунасу, Гродном, Брест-Литовску (где су Совјети 1941. године тако успешно пружили отпор), да форсирају Њемен у правцу Источне Пруске и зађу дубље у Пољску. Све то им је и успело. Сами Немци тврде да су у Бјелорусији били најтеже поражени, теже, него ма где у току свих борби на источном фронту. Уништено је двадесет и пет до двадесет и осам дивизија са укупно 350 000 људи.

belorusija-2
У пролеће 1944. Совјетски Савез је био готово сасвим ослобођен. Од тог тренутка Црвена армија је прешла на територију суседних земаља.

По званичном „Ратном дневнику“ немачке Врховне команде оружаних снага, ударац који је задан Групи армија „Центар“ „био је већа катастрофа од оне код Стаљинграда“. Генерал Хајнц Гудеријан говори чак о „уништењу мита Групе армија Центар.“ У британским и америчким новинама се ту и тамо износило мишљење да совјетско напредовање у Бјелорусији иде зато тако као од шале што је део немачких трупа пребачен на Запад да би пружале отпор савезничкој инвазији у Нормандији. Сами Немци су у то доба измишљали приче о „планираном одступању.“ Да би показали да су оба мишљења неистинита, Совјети су у Москви организовали јединствену параду. Седамнаестог јула је педесет и седам хиљада немачких ратних заробљеника промарширало улицама Москве са неколико генерала и десетак официра на челу. Већина њих је била у поцепаним униформама, неки са завојима. То је изгледало тако јадно да су многим посматрачима, нарочито женама, наврле сузе на очи. Већина мушкараца посматрала је укочено и мирно чудни дефиле, док су млађи звиждали и изазивали Немце. Али, када су почели да их гађају, старији су их задржали. На фронту се напредовало и даље просечном брзином од 15 до 20 километара на дан. Осмог јула ослобођен је Баранович, тринаестог Вилна, двадесет и трећег Лублин, а двадесет и осмог јула Брест-Литовск. Совјетска Врховна команда је 28. јула издала следеће наређење: Трећи бјелоруски фронт је до другог августа морао да освоји Каунас и потом да крене у правцу источне Пруске; Други бјелоруски фронт је такође морао да се пробије јужно према Источној Пруској преко Ломзе; Првом бјелоруском фронту је наређено да после освајања Брест-Литовска и Седијце освоји варшавску четврт Прага на источној обали Висле између 5. и 8. августа, да би успоставио мостобран на западној обали јужно од Варшаве. Ово је Совјетима и успело, али им није много користило, јер је притисак Немаца на ова утврђења био снажан. Око тридесег и првог јула црвеноармејци су стигли до Прага где је у међувремену била почела драма варшавског устанка.

belorusija-3
Седамнаестог јула 1944. Совјети су провели 57.000 немачких ратних заробљеника кроз Москву. Ово је учињено да се покаже „непобедивост“ немачке армије у другом светском рату, а и да се оповргну гласине како су Немци повукли многе јединице на западни фронт.

Од двадесет и петог јула до краја августа совјетско напредовање се успорило. Војници су били преморени, везе са позадином су постале дугачке, а осим тога су Немци убацили у борбу јаке резерве. Зато је, најзад, совјетска Врховна команда наредила да се фронт стабилизује. Пролазио је кроз средину Литваније, па границом Источне Пруске поред Нарве и Висле до средње Пољске.

У међувремену, Хитлер је 20. јула 1944. преживео већ ко зна који атентат. Фиреру је било јасно да се иза тог покушаја да га усмрте бомбом крије организација цивилног и војног покрета, а његово неповерење у армију, које је одувек гајио, сада је било веће него икада. При атентату је између осталих лакше рањен Адолф Хојзингер, начелник генералштаба копнене војске. Заменио га је генерал Хајнц Гудеријан, врло способан специјалиста за тенкове, који је првих година рата извојевао многе победе за Хитлера.

Гудеријан је 20. јула био командант оклопних јединица које су биле окупљене на Фербелинер тргу у Берлину. Он је дао на знање да је потпуно на страни Хитлера. После свог постављања за начелника генералштаба копнене војске ступио је у тзв. Резерву Врховне команде копнене војске и у кратком року избацио неколико официра из армије, да би као цивили одговарали пред цивилним судом који је имао много више политички карактер од војног суда. У дневној заповести је Гудеријан, следећи Хитлера, назвао побуњенике „официрима који су изгубили храброст из слабости и кукавичлука и изабрали пут непоштења уместо јединог пута који је отворен за војника: пут дужности и части.“ Генерал Гудеријан је такође наредио да се национал-социјалистички поздрав „Хајл Хитлер“ уведе и у армију.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *