Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Офанзива продора НОВЈ у Србију

4
(2)

Незадрживо напредовање

На југословенском ратишту у саставу НОВЈ деловало је средином 1944. године 12 корпуса са укупно 40 дивизија и више самосталних бригада и партизанских одреда – укупно око 400 000 бораца. Народноослободилачки рат буктао је у свим крајевима Југославије. Чврсто је везао за себе три непријатељске армије, односно 11 корпуса са 51 дивизијом – укупно око 870 000 војника. Од тога су 24 дивизије биле немачке, а девет је било бугарских. Осим тога, у Грчкој се још налазила Група армија Е од 350 000 војника, која се у свако доба могла појавити у Југославији. Задржавање крупних немачких снага на Балкану и после пораза Немаца у Совјетском Савезу средином 1944. није одговарало стварној ситуацији Немачке у то време. Берлин је, међутим, хтео да се са тако јаким снагама супротстави евентуалном покушају савезничког искрцавања на Балкан; да утиче на држање Бугарске и Румуније; да обезбеди неутралност Турске; да разбије главнину НОВЈ која му је представљала велику опасност, поготово ако би Црвена армија продрла у подручје доњег тока Дунава и ако би се Савезници појавили на обалама Јадрана.

prodor-novj-u-srbiju-1
У продору за Србију наступала је главнина оперативних дивизија НОВЈ, међу којима се налазила и прослављена 6. личка пролетерска дивизија „Никола Тесла“, у саставу 1. пролетерског корпуса. На слици: колона 6. личке дивизије у наступању према Србији 1944

Србија је за Немце имала посебан војно-политички значај. То је, пре свега, било због комуникација које из долине Саве и Дунава воде према југу и југоистоку ка Грчкој, Албанији, Бугарској и Румунији, а затим и као сировинска база за немачку ратну привреду, посебно због сировина из рудника у Бору, Трепчи и Мајданпеку. Зато је немачка Врховна команда сматрала да Србија мора да се одбрани и сачува по сваку цену за Немце. У ту сврху је и ангажована Група армија Ф, на челу са фелдмаршалом Максимилијаном фон Вајксом чије се седиште налазило у Београду. Немци су рачунали и на бугарске окупационе трупе, укупно око 90 000 људи, и на ангажовање четника Драже Михаиловића, јер су знали да за четнички покрет и политичке снаге које су стајале иза њега, одбрана Србије у овој фази рата представља питање бити или не бити и да ће се зато одлучно ангажовати против народноослободилачког покрета.

И за НОР је Србија у том периоду рата имала одлучујући значај. Пре свега, требало је да се на том подручју разбију четничко-недићевске војне формације и њихов апарат. Иако су већим делом биле створене присилном мобилизацијом, уз пуну подршку и помоћ окупатора, ове формације представљале су још једину снагу на коју се домаћа и страна реакција ослањала у борби против НОП-а. Уништење ових формација у Србији било је нужно и због пуне афирмације НОП-а као одлучујуће свејугословенске војно-политичке снаге. У то време су, наиме, западни савезници још увек рачунали да је српски народ уз покрет Драже Михаиловића, односно уз монархију, и да ће помоћу реакционарних снага у Србији моћи да утичу на даљи развој догађаја и коначно друштвено уређење Југославије.

Упркос страховитом терору окупатора и квислиншких снага, народноослободилачки покрет у Србији био је у снажном расту. Само од 20. маја до 20. јуна 1944. године у југоисточној Србији формирано је дивизија НОВЈ. Оне су озбиљно угрожавале позиције окупатора и четника, који су због тога, ангажовали све расположи снаге да би бар покушали да спрече даље јачање НОП-а. Требало је, дакле, главнином ослободилачке војске продрети према Србији како би се српским дивизијама што пре указала потребна помоћ и омогућио несметан даљи развој народноослободилачког покрета. Осим тога, у Србији су се налазиле знатне резерве у људству и материјалним добрима за попуну старих и формирање нових дивизија и корпуса. Не без разлога, рачунало се такође на то да ће снажни удар по окупаторским и квислиншким снагама у Србији утицати на држање бугарских окупаторских снага, које су већ почеле да се колебају. Тиме би се знатно олакшало даље јачање НОП-а у Македонији, а и развој ослободилачке борбе у Бугарској.

prodor-novj-u-srbiju-2
„Нас никада за читаво вријеме што смо били ван Србије није напуштала мисао да морамо, чим за то буду створени услови, доћи натраг у Србију коју смо сматрали веома важним фактором за завршетак ослободилачке борбе…“ (Тито). Продор НОВЈ у Србију представља један од најзначајнијих догађаја у НОР-у.

Значај Србије био је и у томе што би се продором јачих ослободилачких снага и њиховим избијањем на обале Дунава створили услови за повезивање југословенског ратишта са Црвеном армијом која је надирала према Румунији и Бугарској, а тиме и за стварање јединственог савезничког фронта. А од тога су Немци посебно страховали. И управо због свих ових разлога је Врховни штаб од почетка 1944. систематски припремао план да, у погодном тренутку са подручја источне Босне, Санџака и Црне Горе јачим снагама продре у Србију. У пролеће исте године, чинило се да је време да се план и оствари. Замисао је била да се, најпре, на прилазима Србије – у Црној Гори, источној Босни и Санџаку – прикупе довољно јаке снаге и продре у Топлицу. Тиме би се ојачала групација под командом Главног штаба Србије, с којом би онда снаге које су продрле у Србију заједнички наступале, у западну Србију и Шумадију. Део снага кренуо би према источној Србији и долини Дунава у сусрет Црвеној армији. За овај подухват ангажована је Оперативна група дивизија састављена од 2. пролетерске, 5. и 17. дивизије, онда 1. пролетерски корпус (1. и 6. дивизија) и 12. војвођански корпус (16. и 36. дивизија) којему је као појачање требало да стигне 11. крајишка и 28. славонска дивизија. За обезбеђење овог продора прикупљен је у Црној Гори 2. ударни корпус са 3, 29. и 37. дивизијом, а у источној Босни 3. ударни корпус (27. и 38. дивизија). У јужној и источној Србији у то време већ су дејствовале 21, 22, 23, 24. и 25. дивизија, које су, касније, обједињене у 13. и 14. корпус.

Груписање снага НОВЈ у источној Босни, Црној Гори и Санџаку, као и појачана активност јединица у Србији, нису измакли оку непријатеља. Ради тога је Берлин, на предлог фелдмаршала фон Вајкса, одлучио да изведе више офанзивних операција. Хтели су, свакако, да спрече продор јачих снага НОВЈ из Црне Горе и Босне у Србију, а истовремено да разбију групацију око Главног штаба Србије и тиме – како су мислили – ширење НОБ у Србији. Немци су планирали да развију веће операције на три подручја: у јужној Србији, у источној Босни, у Црној Гори и Санџаку. Фон Вајкс је ангажовао немачке, бугарске и четничке снаге које су већ биле у Србији, Црној Гори и источној Босни, а затражио је да се из Грчке што пре у Србију пребаци 1. брдска дивизија. Војноуправни командант за Србију и 2. оклопна армија руководили су овим операцијама.

Немачко-бугарско-четничка тзв. топличко-јабланичка операција почела је средином јула 1944. Њен циљ је био да уништи дивизије НОВЈ у Србији. Иако су Немци успели да потисну неке јединице, пет дивизија НОВ у јужној и источној Србији успешно су избегле уништавајуће борбе, а затим су прешле у офанзиву.

Упоредо са акцијом у Топлици и Јабланици, Немци су предузели напад на снаге у источној Босни у намери да их одбаце са тог подручја и спрече њихов продор у Србију. Једновремено су припремили офанзиву против јединица НОВЈ у Црној Гори, познату као андријевичка операција. Једини успех непријатеља био је што је за неколико дана одложио продор свежих снага НОВЈ у Србију и тиме за извесно време отежао положај јединица око Главног штаба Србије.

prodor-novj-u-srbiju-3
Јединице Главног штаба Војводине, уз помоћ црвеноармејаца, до средине новембра 1944. ослободиле су Бачку и Банат и прешле у Барању. На слици: колона заштитног батаљона Главног штаба Војводине на путу за доњи Срем.

Прва је према Србији кренула Оперативна група дивизија, које су биле прикупљене у рејону Берана. Њима је непосредно руководио друг Тито са Виса, а њихов задатак је био да од Берана крену према Новом Пазару и реци Ибру, да затим пређу реку и разбију окупаторске и четничке снаге на простору Копаоника, Жупе и Топлице те да се повежу са српским дивизијама у јужној Србији. Пошто овим снагама пруже потребну помоћ, требало је да наставе продор на север, преко Западне Мораве ка Руднику и Сувобору у сусрет 1. пролетерском и 12. корпусу, који ће тамо да стигну из источне Босне и Црне Горе.

После пораза код Андријевице, немачке јединице у северној Црној Гори и Санџаку биле су деморалисане и нису представљале неку нарочиту снагу способну да спречи продор Оперативне групе. Тако се Оперативна група већ првих дана августа појавила у долини Ибра. Тада, тачније 3. августа ујутро, командант немачког 14. пука 7. СС Принц Еуген дивизије наредио је свим командантима батаљона да „по сваку цену спрече продор непријатеља на исток“. Међутим, увече тог дана, Оперативна група дивизија је широким фронтом, користећи и најпримитивнија средства, форсирала реку Ибар, десетковала немачке, четничке, белогардејске и бугарске снаге, избила на Копаоник и почела продор према Топлици. Немци су се нашли у дилеми шта сада да раде, како да ангажују снаге којима су располагали у долини Ибра, камо је, у Косовску Митровицу, већ пристизала из Грчке немачка 1. брдска дивизија. За то време Оперативна група дивизија наставила је успешне борбе са четницима, Бугарима и Немцима у области Жупе и у долини Топлице. У другој половини августа, у рејону Куршумлије, успоставила је непосредну везу са дивизијама око Главног штаба Србије. Ове дивизије су у то време својим акцијама везале за себе крупне непријатељске снаге и тиме олакшале брзи продор Оперативне групе дивизије у Србију.

Ослобођењем значајне територије и спајањем са снагама Главног штаба Србије, Оперативна група дивизија је у потпуности извршила први део свог задатка. Њени успеси имали су изванредно велики значај за даљи развој догађаја у читавој Србији. Разбијање четничких корпуса на Копаонику, као покретне и ударне снаге Драже Михаиловића, представљао је тежак удар за четнички покрет у целини. Ситуација се битно изменила у корист НОП-а. Народ је масовно ступао у НОВЈ. Формиране су нове бригаде и дивизије. Ослобођена је пространа територија, а јединице су кренуле у сусрет Црвеној армији према Дунаву, где су партизански одреди и друге јединице НОВЈ већ држали знатна ослобођена подручја.

prodor-novj-u-srbiju-4
Немачки војници су по целој Југославији остављали пустош и страхоте. На слици: Немци пале куће у једном босанском селу

Немци, иако збуњени брзином развоја догађаја, решили су да предузму нове офанзиве против снага НОВЈ у јужној Србији, источној Босни, Санџаку и Црној Гори. Против Оперативне групе дивизија и јединица Главног штаба Србије ангажовали су Бугаре, преостале четничке снаге и неке своје мање јединице, док су се главнином упутили у источну Босну, Санџак и Црну Гору да разбију 1. пролетерски и 12. корпус који су се припремали за упад у Србију, као и 2. и 3. корпус који су обезбеђивали терен на којем су се распоредиле ударне снаге Врховног штаба за продор. Извођење офанзиве немачки командант фон Вајкс поверио је команданту 2. оклопне армије генералу де Ангелису, а читав операцијски план добио је шифровани назив „Рибецал“ (име шумског дива из немачких бајки), док се у нашој историографији назива дурмиторска операција. Уочавајући намере Немаца, Врховни штаб је благовремено наредио снагама у Србији, Црној Гори, Санџаку и источној Босни да избегавају фронталне борбе и сачувају ударну снагу јединица за остварење главног задатка, тј. за продор у Србију. Због тога је Врховни штаб одобрио ранији предлог штаба 12. корпуса да се на одсеку Фоча – Бастаси пребаци преко Дрине, где би требало да га прихвати 1. пролетерска дивизија, а затим да заједно са 1. корпусом продре у Србију.

Четвртог августа 1944. почео је покрет 12. корпуса заједно са 6. пролетерском дивизијом ка Фочи. Истовремено је 3. корпус кренуо са планине Јавора у правцу Власенице да би својим операцијама везао за себе јаче непријатељске снаге и тиме олакшао покрет 12. корпуса према Србији. У састав 3. корпуса ушла је и 11. крајишка дивизија, која је по наређењу Врховног штаба југозападно од Модриче прешла реку Босну и дошла у источну Босну. Покрет 12. корпуса одвијао се под ванредно тешким условима. Терен је био тешко проходан, а Немци су помоћу радио-гониометријских апарата и радио-прислушне и криптографске службе открили покрет корпуса, па су заузимали положаје на комуникацијама преко којих је 12. корпус морао да прелази. На неким комуникацијама, као што је пут који води од Соколца према Хан-Пијеску, јединице 12. корпуса морале су да прихвате жестоке борбе да би могле да се пробију даље. Када је 12. корпус прешао друм Фоча-Калиновик, упутио се према Дрини у намери да је пређе близу Фоче. Како су Немци прислушкивањем радио везе штаба корпуса са Врховним штабом знали за ову намеру, они су тамо поставили 7. СС Принц Еуген дивизију, која је дочекала Војвођане и одбацила их од Дрине. Команда 12. војвођанског корпуса променила је затим ранију одлуку и наредила покрет према Зеленгори и Пиви. Наступајући преко Зеленгоре, 12. корпус је 15. августа прешао Пиву код Мратиња и избио на Пивску планину. Са премореним јединицама и са преко 600 тешких рањеника, 12. корпус се средином августа нашао у пределу опустошене Пиве, управо у време када је непријатељ већ почео покрете ради стезања обруча око слободне територије у Црној Гори и ослободилачких снага које су дејствовале са те територије. Немци су за ову операцију ангажовали 7. СС Принц Еуген дивизију, 1. брдску и 181. дивизију, четнике и муслиманску квислиншку милицију.

Немци су напад почели 12. августа и већ сутрадан су заузели Беране и Андријевицу, а онда Матешево и избили пред Колашин и Мојковац. У складу са директивом Врховног штаба, снаге НОВЈ се нису упуштале у дуге фронталне борбе. Основни задатак им је био да што дуже задрже Немце, како би се створило потребно време да се рањеници прикупе и савезничким авионима евакуишу за Италију. Свим јединицама на овом подручју је зато наређено да своје рањенике хитно упуте на аеродром Негобуђу код Жабљака. Када је, међутим, тај аеродром био угрожен, наређено је пребацивање рањеника у Пиву на импровизовани аеродром код села Брезне близу Шавника. За то време су делови 2. и 12. корпуса водили жестоке борбе да би омогућили да се око 1080 рањеника прикупи и евакуише. Око 36 савезничких авиона под заштитом 50 ловаца успело је да 23. августа евакуише рањенике у Италију. После тога јединице НОВЈ више нису биле везане за тај терен и могле су слободно да маневришу. Дванаести корпус је кренуо на север преко Зеленгоре и Јахорине према Старом броду на Дрини, да би се припремио за прелазак у западну Србију. Истовремено је и 6. личка дивизија прешла Тару и кренула на Златибор у састав 1. пролетерског корпуса. Тиме је завршена операција „Рибецал“, последња већа немачка офанзива на југословенском ратишту, а снаге 1. пролетерског и 12. војвођанског корпуса сада су могле да крену за Србију.

У току ноћи између 20. и 21. августа, 1. пролетерска дивизија прешла је реку Лим код Манастирске бање, разбила четнике, ослободила Прибој и кренула према Златибору. Њој су се следећих дана придружиле 6. личка и 37. санџачка дивизија. Испред снага НОВЈ нашла се, међутим, 24. бугарска дивизија која је организовала чврсту одбрану на Палисаду. Иако је Врховни штаб наредио да се снаге не употребе и не троше у борбама са Бугарима на Палисаду, јединице 1. пролетерске дивизије извршиле су неколико напада и не само скршиле бугарску одбрану већ уништиле целу 24. дивизију. Уз губитке од 700 мртвих и рањених, Бугари су напустили Палисад. Првом пролетерском корпусу био је отворен пут, према Ариљу и Пожеги, где је избио почетком септембра.

Док је 1. пролетерски корпус крчио продор за Србију без већих застоја и тежих оружаних конфронтација с непријатељем, дотле су се јединице 12. корпуса пробијале у вишедневним дугим маршевима и, тако рећи, даноноћним борбама. Врховни штаб стално се бринуо о стању у том корпусу и наредио да се редовно и што боље снабдева ваздушним путем. Осим тога је маршал Тито наредио команди 1. пролетерског корпуса да прихвати прелазак 12. корпуса на сектору Старог Брода на Дрини. Војвођанске јединице су, упркос снажном немачком и четничком отпору, 5. и 6. септембра прешле Дрину, пребациле се на десну обалу реке и кренуле према планини Тари. Тамо су се спојиле са 1. пролетерским корпусом.

Сада су се у Србији окупиле крупне снаге НОВЈ – Оперативна група дивизија, 1. пролетерски, 12. војвођански и 13. и 14. српски корпус. Са таквим снагама Врховни штаб је потпуно преузео иницијативу. Почело је, у правом смислу речи, протеривање непријатеља са територије Југославије. У снажном борбеном напредовању јединице НОВЈ су се спојиле са јединицама Црвене армије које су 6. септембра код Турн Северина избиле на границу Југославије. Ослобођен је велики део Србије. Готово сваког дана је неко место дочекало у слављу своје ослободиоце – Титове партизане. Немачка Врховна команда запала је и на том фронту у тежак положај. Била је присиљена да Групу армија Ф из Грчке усмери на вардарско-ибарски-санџачки правац, који јој ни у ком случају није пружао изгледе за неке оперативне предности. Још крајем августа друг Тито је са Виса упутио генералу Пеки Дапчевићу, команданту 1. пролетерског корпуса, директиву у којој је указао на нову ситуацију и задатке јединица НОВЈ у Србији. Упозорио је да предстоји повлачење Бугара из Србије, да ускоро може да се оствари веза са Црвеном армијом, да је наступила деморализација код четника и недићеваца, да су Немци заузети на све стране и да ће се даљи догађаји развијати брзо. Ради тога – препоручио је Тито – ваља брзо радити и вешто маневрисати трупама, и не треба проливати крв и губити време око неког утврђеног градића… „за нас је важно добити позиције на терену, уколико шире утолико боље. Сада је битно овладати стратегијском гредом Рудник – Сувобор – Соколска планина – Цер ради разбијања основних четничко-недићевских снага, бржег продирања ка Шумадији и Београду, ради добијања сигурног ослонца за наше трупе, стварања услова за нову мобилизацију и добијања војничког и политичког ефекта…“. Истовремено, Тито је наредио Главном штабу Србије да дејствује у јужној и источној Србији, а да се у западну Србију упути Оперативна група дивизија.

Колико је Врховни штаб бдио над развојем војно-политичке ситуације у Србији, најбоље се види из тога што је још једанпут, 5. септембра, штабу 1. пролетерског корпуса такође скренуо пажњу да треба да се брзо упадне у Шумадију у западну Србију, да је основно да се разбију четничко-недићевске снаге и њихов апарат на терену, јер ће се тиме онемогућити све комбинације снаге реакције у земљи и иностранству. На основу тих ставова Врховног штаба, почело је наступање 1. пролетерског и 12. војвођанског корпуса према Повлену, Маљену и Сувобору. Главне четничке снаге, јачине око 9000 људи, биле су груписане на простору Пожега, Јелова гора, Косјерић. Четници су хтели да по сваку цену спрече продор јединица НОВЈ на север. Деветог септембра, 1. пролетерски корпус потпуно је разбио и присилио четничке снаге да се у нереду повуку преко Косјерића ка Маљену и Сувобору. До увече 11. септембра, били су заузета и Маљен и Сувобор и јединице су избиле на долину Љига и пред Ваљево. Истовремено је 12. корпус са Таре кренуо према Повлену и долини Јадра, разбио четничке снаге и 12. септембра стигао у Јадарску долину.

Шестог септембра је и Оперативна група дивизија почела свој покрет. У њен састав је, уместо 2. пролетерске дивизије, која је стављена под команду Главног штаба Србије, ушла 21. српска дивизија, Јединице су кренуле из ширег рејона Александровца преко Жељина, Чемерне, Гуче и Ужичке Пожеге према Руднику. Пошто је Оперативна група поново прешла реку Ибар, њена 5. крајишка дивизија напредовала је ка Ивањици, а 17. источнобосанска и 21. српска дивизија преко Чемерне за Гучу. После ослобођења Гуче и Ариља, јединице су преко Овчарско-кабларске клисуре напредовале ка Горњем Милановцу, јер им није успело да брзо освоје Пожегу и Ужице камо су стигли делови немачке 7. СС Принц Еуген дивизије.

Тако су се, половином септембра 1944, могле да споје три велике групације НОВЈ у западној Србији, и то Оперативна група дивизија, 1. пролетерски и 12. корпус. Толика оружана снага била је способна да потпуно ослободи западну Србију, да упадне у Шумадију и Посавину и да се приближи Београду. У позадини немачког фронта дејствовале су тада 2. шумадијска бригада, 1. шумадијски и Космајски партизански одред, распоређени на територији Рудника, Венчаца, Букуље, Космаја.

До краја септембра главна групација НОВЈ која је продрла у Србију ослободила је Горњи Милановац, Аранђеловац, Лазаревац, Лајковац, Ваљево и Крупањ, разбила четнике и Немце у том простору и створила најповољније услове за наступање ка Београду, односно ка Великој Морави. Од ових снага Врховни штаб је, средином септембра 1944, формирао Прву армијску групу у чији су састав ушли 1. пролетерски корпус, Оперативна група, састављена од 5. крајишке, 17. источнобосанске и 21. српске дивизије, и 12. ударни корпус. Девет дивизија се, дакле нашло надомак Београду у очекивању да почне битка за ослобођење главног града Југославије.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *