Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Операције Савезника од 19. јуна – 20. јула 1944.

5
(1)

Између олује и невремена

Невреме које се од 19. до 22. јуна 1944. године сручило на нормандијске обале чини се да је било предзнак олуја сасвим другог карактера, које су почеле ускоро да бесне у Штабу савезничких експедиционих снага и у разним британским и америчким штабовима. Центар ових олуја био је готово увек Монтгомери. У својим мемоарима он се жали: „… Нарочито су амерички аутори били врло критички расположени према британском руковођењу операцијама, а поготово према мени. Семе тешкоћа посејано је у Нормандији…“ Монтгомерију је заиста више пута приговорено да греши при извршењу плана освајања Нормандије и да је нарочито са освајањем Каана – циљем који је већ првог дана инвазије требало да оствари – показао неодговорну спорост. Ова предбацивања нису долазила само од Американаца, већ, можда на првом месту, од Британаца. У круговима британског ваздухопловства, на пример, полагало се много на брзо освајање Каана и околине, јер би онда, како се очекивало, Британци могли овде да успоставе аеродроме. Ово такође објашњава зашто су поједини британски ваздухопловни команданти половином јуна јасно показали нестрпљење и жалили се што се по њиховом мишљењу на овом сектору исувише слабо напредовало. Могли су да се осврну на појашњење које је 7. априла Монтгомери дао генералима који су учествовали у операцији „Оверлорд“ и у коме је заиста формулисано да је један од задатака британске 2. армије „освајање зоне погодне за изградњу аеродрома југоисточно од Каана“.

operacije-saveznika-normandija-1
Преглед савезничких операција у Нормандији и Бретањи до краја јула 1944. године. Јасно се види да је Каан, који је требало брзо да се освоји, тек у каснијој фази пао Британцима у руке

Овај део реченице Монтгомери не помиње у својим мемоарима, али зато доказује да није никада мислио да на источном делу савезничког мостобрана, тј. на сектору Каана форсира одлучујући продор. Првобитни план КОССАК, који је предвидео сличну стратегију, он није хтео да прихвати, а при дефинитивним припремама за операцију „Оверлорд“ потпуно га је изменио. Али, он пише: „… Генерал Морган, који је направио план КОССАК је сада (јуна 1944) био заменик начелника штаба у Команди Савезничких експедиционих снага. Он је сматрао да је Ајзенхауер бог, и пошто сам ја одбио многе његове планове, мене је поставио на други крај небеских лествица (…). Морган и људи око њега нису пропустили ниједну прилику да покушају да убеде Ајзенхауера да сам се ја одлучио за дефанзивно руковођење и да, вероватно, нећемо да се пробијемо ни на једном месту“. Монтгомери не говори ни много блаже о ваздухопловном маршалу серу Артуру Канингему, команданту британске 2. армије тактичког ваздухопловства. Већ дуго однос између Монтгомерија и овог амбициозног ваздухопловца није био добар. Он је горео од нестрпљења да докаже како његови авиони не служе само као ослонац борбеним снагама већ да могу да одиграју одлучујућу самосталну улогу у бици за Европу. Монтгомери је сматрао да ови тако жељени аеродроми у том моменту нису од одлучујуће важности: „Ако бисмо добили битку за Нормандију, дошло би остало, тако и аеродроми, већ само по себи (…) Канингем је хтео аеродроме да би победио Ромела, док сам ја хтео да победим Ромела да бих тиме добио и аеродроме у руке – но то питање није било толико важно“. Монтгомеријев начелник штаба генерал-мајор Гајнгенд опоменуо је више пута генерале британског ваздухопловства да не мисле да су могућности код Каана посебно добре, али то је било узалуд. И Немци су познавали значај овог сектора и све би учинили да не дозволе савезничком ваздухопловству да га исувише користи.

Препирка се искомпликовала јер је Канингем био добар пријатељ са маршалом ваздухопловства Тедером, који такође није био ватрени обожавалац Монтгомерија, а сада је, после Ајзенхауера, постао други човек у штабу Савезничких експедиционих снага. У њему мора да је Канингем нашао доброг слушаоца и, како Монтгомери претпоставља: „Све ово није остало без ефекта на Тедера. И тако је Морган добио присталицу у штабу Савезничких експедиционих снага – присталицу, који је био искуснији у рату од њега, мада не у рату на копну“. У штабу Савезничких експедиционих снага је, наравно, било и Американаца који Монтгомерија нису волели као човека и војника. Говорили су са ниподаштавањем како је он мајстор у добијању битака које су други припремали, на пример Окинлек код Ел Аламејна, и тако се лако могао добити утисак да у Нормандији привремени командант савезничких сувоземних снага оперише исувише опрезно и премало користи, наоко, тако повољну ситуацију. Онима који су запамтили план операције по којем је инвазија отпочела, морало је да се чини да су акције британских и канадских јединица код Каана сувише пасивне и бесциљне, ако би их упоређивали са не малим успесима Бредлијеве америчке 1. армије у западном делу Нормандије. Било их је који су оптужујући Монтгомерија претпостављали могућност: да ли ће британски генерал штедећи своје трупе да пушта да Американци ваде кестење из ватре?

operacije-saveznika-normandija-2
Моторизоване јединице америчке 28. дивизије улазе 18. јула 1944. у сасвим опустошени Сен-Ло. Истог дана је почела операција „Гудвуд“ — напад 2. британске армије у правцу Фалеза

Ајзенхауер сигурно није припадао онима који су сумњали. Никада није изгубио поверење у Монтгомеријеву оданост, али очигледно није остао имун на разноразна говоркања. Осим тога, његови погледи су се радикално разликовали од Монтгомеријевих. Као и његов претпостављени у Вашингтону, генерал Маршал, Ајзенхауер је био типичан присталица директне, офанзивне стратегије, са што већом снагом и на што ширем фронту, тако да непријатељ не би имао ни тренутак мира. Што се јуни више ближио крају, тако се и он све више бринуо о привидно незгодној позицији код Каана, и непрекидно је наваљивао на Монтгомерија да најзад форсира пробој. Уосталом, и Черчил се све више забрињавао предвиђајући разноразне могуће проблеме, ако мали, али временом прекрцани мостобран не би убрзо био проширен и ако Савезници и даље не би могли да се служе лукама за дотур као што је, на пример, био Шербур. Новине и јавно мнење показивали су отворено незадовољство због ове ситуације која је неке, вероватно, подсећала на оно што се неколико месеци раније десило на мостобрану код Анција. Да ли је постојао ризик да савезничке армије, у малом делу Француске, који су до сада освојиле, постепено буду расечене и тучене? Шта је помагала надмоћ у људству и материјалу ако се ова предност не би искористила на најбољи могући начин. Неоспорно је било разлога за оваква размишљања, посебно ако се те борбе посматрају са одстојања. По плану операције који је начињен, а садржавао је поједине етапе и фазе и датуме до којих је требало шта да се заузме, 23. јуна, тј. на седамнаести дан десанта требало је да се избије на линију Гранвил-Вир-Фалез-Каан, а Савезници су простор између ове линије и обале морали да држе чврсто у својим рукама. Петнаестог маја је сам Монтгомери изјавио да би се тек онда добио погодан мостобран одакле би могли да најуспешније крену даље у офанзиву. Ово је могло да се интерпретира као да је, на пример, Фалез морао да падне Савезницима у руке пре него што би отпочео велики маневар око „стожера“ код Каана, којим би се дефинитивно окончао немачки отпор у Нормандији.

Али, 23. јуна о таквом мостобрану није било ни говора. У ствари, Савезници нису ни стигли до линије где је требало да буду петог дана после десанта, тј. око 11. јуна. Чак и када се узме у обзир да постоје разлике између плана и стварности на бојном пољу, и тада је тешко падало да се у тим околностима буде оптимиста.

Једини који је, наочиглед, остао миран био је Монтгомери. За њега сектор Каана већ дуго није више имао значање које су му неки планери „Оверлорда“ приликом планирања доделили, замишљајући директни пробој ка Сени. Добитак простора га је у почетку много мање интересовао од начина на који су Немци, баш због његових поступака, све више придавали важности подручју Каана. Што више је Монтгомери у овом простору вршио притисак, то више је Ромел појачавао снаге на том сектору фронта, тако да је мање немачких снага било на другим секторима нормандијског фронта, као на пример, на Котантену и код Сен Лоа.

Да би уништили последње гнездо отпора, пешадија америчког 7. корпуса улази у Шербур који су Немци упорно бранили.

Да ово многи нису схватили, могло је такође да се припише и свим безобзирним изјавама са којима је овај, већ ионако тмуран Британац, „продавао“ своје акције претпостављенима и новинарима. Осамнаестог јуна је објавио да дефинитивно окружење Каана може ускоро да се очекује, док су Американци освајали Шербур. „Каан је кључ за Шербур“ – изјавио је. Очекивања су била велика: операција „Епсом“ – која је требало да пребаци Савезнике преко Одона и Орне, најзад би уклонила „кризу“ на левом крилу, која је већ данима посебно забрињавала генерала Тедера. Али до свега тога није дошло. Олуја, која је следећих дана отпочела, успорила је искрцавање британског 8. армијског корпуса који је требало да форсира одлучујући пробој између Каана и Тили-сир-Села. Монтгомери је одложио напад за 26. јуни и тиме је Ромелу пружено доста времена да ојача одбрану на сектору за који је сада било јасно да је угрожен. Ово, само по себи, није бринуло Монтгомерија. Он је и покушао да што више немачких дивизија привуче на себе и да их задржи. Ипак је иницијатива морала да се држи у рукама, да се не би пружила непријатељу могућност да изведе противнапад са циљем да подели на два дела још врло рањиви савезнички мостобран. Један од малог броја људи који су имали пуно разумевање за Монтгомеријеве поступке, био је генерал Омар Бредли, командант америчке 1. армије, који је морао да освоји Котантен и Шербур. Из Монтгомеријевих мемоара се види да је он Бредлија много ценио и да је, у сваком случају, до Бредлијевог постављања за команданта групе армија (после доласка Патона на чело 3. америчке армије), између два руководиоца постојала изванредна, ефикасна, можда и обазриво уљудна сарадња. Бредли, како сам помиње у својим ратним сећањима, нимало није веровао у „мит о Монтгомерију“ у који је веровало толико људи после Ел Аламејна. Даљи ток савезничке борбе у западној Европи ће показати да није био много спреман да без даљег прихвата Монтгомеријеве планове и одлуке. Међутим, у Нормандији је амерички командант до крајности био лојалан и показао је више поверења у стратешка схватања самосталног Британца него, на пример, Ајзенхауер. Двадесет и шестог јуна, на дан када је Демпсејева 2. британска армија под лошим временским приликама отпочела са извођењем одложене операције „Епсом“, јединице три дивизије америчког 7. армијског корпуса под командом генерал-лајтнанта Колинса, упале су у луку Шербур. Следећег дана је Колинс помоћу разгласника позвао на предају команданта једног од најважнијих немачких морнаричких утврђења у луци, које је још одолевало. Немац је одговорио да не може да капитулира тек тако. Можда би амерички тенкови могли да испале пар салви, онда би у сваком случају његов понос био спашен! Овој молби се удовољило и ускоро је и утврђење заузето. Око четири стотине војника са својом опремом изишло је да се преда – да постану ратни заробљеници. Првог јула је сломљен и немачки отпор у утврђењима на крајњој северозападној тачки полуострва Котантена. За Котантен су вођене огорчене борбе, па и онда када је америчка 9. пешадијска дивизија, 18. јула, пресекла полуострво. И Американци су при довлачењу материјала имали озбиљне сметње које је проузроковала олуја. Посебно је, повремено, недостајало муниције.

Карактеристике земљишта отежавале су покрет оклопних јединица. Мочваре и живице биле су препреке које ће америчке јединице посебно задржавати у следећим седмицама. Упркос Хитлеровој изричитој наредби да се подручје Шербура мора до крајности да брани, америчко напредовање ка овом граду се, ипак, релативно брзо одвијало. Бредли је био први који је признао да за ово највише може да захвали томе што је Монтгомери привукао на себе најбоље немачке дивизије у подручју Каана. Лука Шербур је још седмицама била неупотребљива, због темељних рушења која су Немци извели. На тај начин освајање Шербура и није било од непосредног значаја за савезничко снабдевање. Ипак је тиме отпочео низ америчких успеха који су у очима многих били чиста супротног спором напредовању Британаца и Канађана. Док је Колинсов 7. корпус пројурио у северозападном правцу преко Котантена и савладао последњи безнадежни отпор, још увек је постојао ризик да Немци на јужном делу овог полуострва, у области пуној мочвара и живичних ограда, после на брзину допремљених појачања отпочну бескрајни рововски рат, баук првог светског рата. Бредлијева брига је, дакле, била да и овде његове јединице буду у покрету, да задржи иницијативу и да не дозволи Немцима да предахну. Одатле је и његова наредба од 24. јуна према којој је 8. корпус, под генерал-мајором Мидлтоном, морао да нападне дуж западне обале Котантена у правцу Кутанса, а 7. корпус би, одмах после чишћења Котантена, кренуо према југу да отера непријатеља из мочварних области око Карантана. При томе се морало и те колико пожурити, јер је већ све указивало на то да ће Немци до крајности да искористе јединствене погодности земљишта за одбрану.

Каан, који је требало још првог дана инвазије да буде освојен, пао је тек 9. јула, и то само делимично, у савезничке руке. И овај град био је у борби веома тешко оштећен. Војници су на опрезу, јер и у граду могу да буду сакривени снајперисти.

Ромел је заиста очекивао жесток напад у сектору Сен Ло-Кутанс, али је и даље сматрао да је долина Орне најопаснија зона. Он се бојао да би се Савезници, ако би заузели Каан, пробили даље у правцу Париза. Зато је ово остала централна тачка његове одбране, где је Демпсејева 2. армија непрекидно нападала. Насупрот четрнаест Бредлијевих дивизија, на 80 километара широком америчком фронту, Ромел се једва усуђивао да постави својих седам. Али, јужно од Карантана, бројеви нису играли најважнију улогу. Мочварна област, испресецана ретким, исушеним путевима“, онемогућавала је Бредлију да развије своју надмоћност, а осим тога су Немци у непрестаној киши наишли на доброг савезника, јер је невреме онемогућавало веће активности савезничких ваздушних снага. После договора са Бредлијем, Монтгомери је 30. јуна наредио да америчка 1. армија мора да помери положаје свог левог крила и да избије на линију Комон-Вир-Мортен-Фужер. Бредли је на првом месту поставио циљ да се дође до линије Кутанс-Комон, тако да би тиме добио повољне полазне положаје за општу офанзиву. Убрзо се, међутим, испоставило да је чак и ова, привремено ограничена, операција која је отпочела 3. јула снажном артиљеријском ватром, исувише амбициозна. Немци су заузели јаке одбрамбене положаје око Ла Ејди-Пуија, важног саобраћајног чвора у брежуљкастом пределу, који је потпуно владао околним мочварним простором. Налазио се баш на путу по коме је требало да 8. корпус напредује, па је зато убрзо био увучен у изнуравајуће борбе. Ла Еј је освојен тек 8. јула. Немци су имали велике губитке, али је њихов отпор остао и даље снажан. Четрнаестог јула је Бредли наредио Мидлтону да за сада прекине напредовање код Кутанса. Осми корпус није прешао ни 12 километара. Колинсов 7. корпус се заглавио на неколико километара од Перјеа, а даље, на истоку, где су делови 19. корпуса на обе обале Вира покушавали да уклеште и тако освојен Сен Ло, успех је изостао све до 18. јула. На тај дан је, после огорчене борбе, заузет стратешки тако важан провинцијски град: због тешког бомбардовања и остале ватре претворен је у задимљену рушевину, која је затрпала готово хиљаду француских становника. Један дан касније се зауставила офанзива америчке 1. армије. Резултат је био незадовољавајући. Полазни положај за велико опкољавање није био нимало повољан. Истина, пратило их је низ недаћа, јер је било веома лоше време, немачке снаге биле су неочекивано јаке, а било је и проблема са земљиштем који нису описани ни у једном војном приручнику.

У међувремену критика на рачун Монтгомерија је пре порасла него што се стишала. Увече, 7. јула, је 467 бомбардера типа Ланкастер и Халифакс из британске Бомбардерске команде извело жесток напад на Каан. То је била демонстрација огромне снаге што је нарочито охрабрујуће деловало на британске и канадске војнике који су се следећег дана, најзад, пробили у вековима стари нормандијски град. Осмог и деветог јула је освојен Каан, мада само до реке Орне.

Предграђа јужно и источно од реке, Восел и Коломбел, остала су и даље у немачким рукама. Објашњење да је напредовање успорено због многих кратера од бомби је, наравно, наљутило припаднике британског ваздухопловства.

Ипак ће ваздухопловство у следећим операцијама одиграти врло важну улогу. Десетог јула је Монтгомери још једном образложио своју стратегију у наредби: велики маневар продора према Авраншу извешће америчка Прва армија. Бредли је због тога као полазни положај изабрао линију Сен Ло-Перје (операција „Кобра“). Ослонац маневра америчке Прве армије је сектор Каана где ће прво британска 2. армија да изведе ограничен пробој у правцу Фалеза (Операција „Гудвуд“). На крају, да би се олакшао пут за продор, обема операцијама претходиће ваздушно бомбардовање простора где ће се ове операције извести. Операција „Гудвуд“ почела је 18. јула, истог дана када су Американци освојили Сен Ло. Тог јутра је равно 2000 савезничких авиона, између Каана и Троарна, избацило 7700 тона бомби. По речима ваздухопловног маршала Малорија је то био „најтежи и најкоцентрисанији ваздушни напад који је икад изведен при пружању помоћи сувоземним трупама“. Два дана касније су олуја и велики пљусак, који су терен претворили у непроходно блатиште, означили крај операције. Восел и Коломбел су били освојени, Демпсијева 2. армија је удвостручила обим свога мостобрана на реци Орни. Монтгомери је показао да је задовољан. Поново је успео да велики број немачких дивизија задржи у сектору Каана. Сада се чекало на операцију „Кобра“. Али нада коју је подстакао својим неопрезним изјавама – пробијање до Фалеза, можда чак до Сене – није се обистинила па је чак и Ајзенхауер сматрао да операција „Гудвуд“ није успела. Кругови ваздухопловства су били бесни: „Седам хиљада тона бомби за седам миља!“ А у штабу Савезничких експедиционих снага су неки озбиљно разматрали могућност да се Монтгомери смени са своје дужности.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *