Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Операције Савезника од 25. јула до 19. августа 1944.

5
(1)

„Џеп код Фалеза“

Битка која би за два месеца сатерала Немце до Рајне отпочела је хаосом с обе стране. По плану који је саставио Монтгомери, америчка 1. армија под генералом Бредлијем, требало је да се пробије јужно од Сен Лоа. Најпре је морала да се освоји цела Нормандија и онда почне опкољавање, које би се у будућности пружало чак до Сене. Пошто се у Нормандији показало да је терен тежак за напад на широком фронту, Монтгомери је наговорио Бредлија да форсира пробој на фронту широком четири километра између Марињија и Сен Жила, два села јужно од Сен Лоа. Било је преко потребно да ваздухопловне снаге направе отпор густим тепихом бомбардовања. Бредли је указао где да се то изведе. Тепих бомбардовања требало је да обухвати простор од два и по километра у ширину и шест километара у дубину чиме би ваздухопловне снаге у три таласа смрвиле немачки отпор.

dzep-kod-faleza-1
Након пробоја код Авранша, Патонова 3. армија је кренула у правцу Бреста. Захваљујући француском покрету отпора, Американци су могли брзо да напредују

Напад би отпочео 20. јула, али због ниских облака пилоти нису ништа видели, па је решено да се напад одгоди, јер је бомбардовање морало да се изведе тако близу сопствених јединица да је била потребна оптимална видљивост. Четири дана касније изгледало је да се разведрило, али када је први талас од три стотине бомбардера кренуо, над Нормандијом се надвила магла. Отприлике половина авиона који нису могли благовремено да се позову натраг, извршили су напад са драматичним последицама. Део бомби је пао на америчке положаје сејући смрт и панику. И следећег дана, када је напад дефинитивно отпочео, бомбардовање није изведено без грешака. На својим борбеним положајима три америчка батаљона су толико настрадала да су њихови команданти изричито тражили да се напад одложи. Бредли је решио да настави. Брзо је на линију фронта послао неколико батаљона из резерве да би се попуниле начињене рупе. Иако су таласи бомбардера, по послератним немачким изјавама, разбили око 70 процената немачког отпора – просечно је на сваки квадратни метар пао терет из једног авиона – напад се одвијао врло споро и тешко због хаоса који је настао на америчким положајима. Првог дана је освојено свега неколико километара терена. Бредли је умирио Ајзенхауера који је напето пратио ток операције, тврдећи да добитак у једној добро постављеној акцији може да се види тек следећег дана. Могло би да се помисли да су Немци били опоменути изванредним уводом за покушаје пробоја, али је немачки командант, фелдмаршал фон Клуге, био ипак убеђен да ће британска 2. армија под Монтгомеријем извести велику битку у Нормандији јужно од Каана. Тако је, 25. јула, британска 2. армија, коју су потпомагали делови канадске 1. и америчке 1. армије, прешла у напад. Немачка 7. армија, која је морала да врши притисак на савезнички мостобран у Нормандији и да најзад Савезнике баци опет у море – стајала је, тако рећи, лицем према Каану. Тако је фон Клуге 25. јула пребацио још једну оклопну дивизију од Сен Лоа у област Каана. После једног и по дана врло крвавих борби, Американци су пробили немачку одбрану између Марињиа и Сен Жила. Испоставило се да је тамо немачка одбрана била врло плитка, а иза ове немачке линије се налазила готово небрањена Француска.

Првобитно се Бредлију допадало да се пробој заврши чишћењем нормандијске обале између Кутанса и Бреала. Али, када се видело да је немачка одбрана тако лако ломљива, биле су надохват могућности на које се пре није мислило. Бредли је наредио својим јединицама да крену ка Авраншу и Мортену. После неколико дана се испоставило да су и ова места само полазне тачке за даљи напад. Решено је да се у борбу убаци америчка 3. армија под командом генерала Патона. Њега су држали у резерви, јер је, како неки истичу, било тешко да се са њим сарађује. Осим тога неколико месеци раније он је сам себи навукао антипатију америчке публике, када је у новинама објављено да је Патон на Сицилији у болници ошамарио једног америчког војника.

Двадесет осмог јула се Патон појавио у Нормандији. Америчка 1. армија, која је под Бредлијем израсла у сувише велику борбену снагу, подељена је у две армије: 1. и 3. армију. Заједно су сачињавале 12. групу армија чији је командант постао Бредли. Командант 1. армије је сада био генерал Кортни Хоџес. Патон је добио 3. армију. „Да се кладимо да ћу за пет дана да будем у Бресту са 3. армијом?“, изазивао је Монтгомерија. „У пет фунти“ одговорио је непоколебљиви Британац који је видео на карти да су Патонове јединице удаљене од Бреста још добрих четири стотине километара.

dzep-kod-faleza-2
На путу према Фалезу једном рањеном канадском војнику указује се прва помоћ, у очекивању да буде пребачен у превијалиште

Тридесет и шест часова касније Монтгомери је већ мислио да је сиромашнији за пет фунти. Патон не само да се пробио до Авранша, најјужније тачке Нормандије, већ је испод Авранша, код Понтобола, нашао мали мост преко Селина. На запрепашћење пријатеља и непријатеља, Патон је натерао армију од сто хиљада људи да заједно са тенковима, возилима и другом опремом пређе преко моста. Дивизије су биле потпуно измешане. Они који су стигли до моста по путу који је био широк једва пет метара, прешли су мост, а са друге стране су пуковници и генерали поново сједињавали раштркане јединице у организовану целину која је у три колоне пројурила преко Бретање. Отпор је био минималан, јер се тамо налазила добра и одморна армија француског покрета отпора, која је доласком Американаца сама ослободила Бретању. Ипак је Патон изгубио опкладу, јер су се Немци у Бретањи једва борили и брзо се повукли у Брест, који је постао утврђење. Док је Патон открио да Брест може да се освоји само јаком опсадом, цели поход у Бретањи више није био интересантан. Он је неке делове оставио у Бретањи, а главним снагама своје армије је наредио да крену ка Лавалу и Ле Ману. За неколико дана је ратна слика француске западне обале потпуно измењена, и Немци су се ужаснути питали – па чак и Хитлер у свом штабу у Источној Пруској – шта би могле да буду последице тог америчког пробоја? Опште опкољавање не само да је претило немачкој 7. армији – сто хиљада људи, седам оклопних дивизија – већ свим немачким јединицама у северној Француској јужно од Сене. Фон Клуге је предложио Хитлеру да се из те области што пре повуку на северну обалу Сене где би успоставили нову одбрамбену линију, али је Хитлер сулудо почео да виче да ниједан немачки војник у Нормандији не сме да да из својих руку ни метар земље. Хитлер је намеравао да у Нормандији пређе у противофанзиву. Наредио је неколицини елитних корпуса који су код Калеа већ два месеца чекали на искрцавање Савезника, за које је Хитлер веровао да ће се тамо извести, да пређу у Нормандију. Уједно су журно покренуте две оклопне дивизије са југа да кроз средину Француске дођу као појачање противофанзиви. Хитлер је израчунао фон Клугеу да ће убрзо после 7. августа располагати у Нормандији са десет оклопних дивизија, колико је тамо било за време њихових освајања у мају 1940. године.

На папиру је то добро изгледало, али када је фон Клуге, 7. августа увидео чиме у стварности може да располаже, изгубио је и последњу наду. Оклопне дивизије које су полазиле из далека, савезничка авијација тукла је без престанка па су стизале у Нормандију тешко оштећене, или уопште нису стигле. Оне што су стигле у Нормандију, биле су углавном истрошене и најчешће нису могле да се употребе. Немцима је, уз много напора, пошло за руком да 6. августа увече за противофанзиву припреме 50 тенкова источно од Мортена. Хитлер је заклињао фон Клугеа да сачека са нападом док не дође још више тенкова: „Пусти нека Патон гура војнике кроз ту рупу код Авранша. Што више их тамо прође, то више ћемо имати да сечемо“. Али фон Клуге је већ видео да је заостала америчка 1. армија отвор код Авранша пуном паром осигуравала дебелим зидовима које је и проширивала. Пре него што су Немци могли да пређу у напад, Американци су 6. августа освојили Мортен и тиме Немци више нису имали полазне рејоне за противофанзиву. Фон Клуге је одлучио да не чека дуже. У томе су га бодрили метеоролошки извештаји који су јављали да ће следећег дана да се спуста магла над бојиштем, чиме би савезничке ваздухопловне снаге изгубиле могућност да се тактички умешају. Ноћу од 6. до 7. августа Немци су прешли у напад код Мортена. Први циљ им је био да избију на обале Атлантика код Авранша. У почетку су имали успеха, јер је напад био изненадан. Неколико америчких батаљона је прегажено, а 800 Американаца је опкољено на једном брежуљку. Они су одбили да се предају, па чак и онда када је муниција почела да им недостаје, као и лекови и намирнице. Били су збијени на тако малом простору да ваздухопловне снаге нису могле да их снабдевају, и најзад је америчка артиљерија почела да упућује гранате напуњене муницијом и храном опкољеним војницима. Осам дана касније су ослобођени. Половина од 800 војника је током ове опсаде погинула. Снага немачког напада је у почетку изгледала тако велика, да се Бредли колебао да ли да америчка 3. армија наставља са напредовањем, док је 1. армија била заузета у тако ризичним борбама? Бредли је прихватио ризик када га је Ајзенхауер убедио да ће Патонове трупе, ако би биле одсечене, бити снабдеване из ваздуха са 2000 тона на дан. Неколико месеци касније, Черчил је рекао да је ова одлука била најважнија за целу битку у Нормандији. Недељу дана касније је Бредли донео још једну одлуку која је примљена са далеко мање одушевљења. Успех Немаца код Мортена трајао је само неколико часова. Да су метеоролози били у праву, Немци би, вероватно, одмах после 7. августа стигли до Авранша и до мора. Тамошњи немачки руководиоци само су нејасно имали пред очима шта би даље требало да се ради. Хитлер је сањао о тријумфалном напредовању поред обале ка северу, чиме би покренуо немачки фронт од Каана до Авранша, а све инвазионе трупе северно од те линије сатерао натраг у море. Када би се то догодило, требало би само још да се обрачунају са Патоновим трупама, које би јужно од те линије, без база, зачас биле уништене. Немачки команданти у Нормандији су знали да је то бес план, који нимало није водио рачуна о истинским односима снага. Али, до односа снага није ни дошло. Око десет часова ујутру, 7. августа, магла се одједном дигла и ведро плаво небо пружило је савезничкој авијацији могућност да се умеша. Немачке јуришне колоне прекинуле су борбу и укопале се. Хитлер је наредио одмах следећи напад у правцу Авранша. Чак је неке дивизије довео из Каана да би нови напад био што снажнији. У међувремену се осам канадско-британских нападних колона у ноћи између 7. и 8. августа из Каана почело пробијати у правцу Фалеза.

dzep-kod-faleza-3
Канађани су, под командом фелдмаршала Монтгомерија, успели да се, 16. аугуста 1944, пробију од Каана према Фалезу. Пошто су Американци са запада затворили обруч код Фалеза, остало је у окружењу равно 250 000 војника 5. и 7. немачке армије

Монтгомери се до тада непоколебљиво држао првобитног плана да се заокружи продор Американаца и да се заврши негде далеко на истоку код Сене. Тек када је Патон неколико дана после пробоја према плану, у брзом надирању кроз небрањену Француску кренуо у правцу Шартра, Монтгомери се умешао. Поглед на карту је показивао незнатне могућности. Када би Патонова армија код Ле Мана скренула под углом од деведесет степени ка северу и када би кренула ка Алансону, односно, када би се британска 2. армија пробијала код Каана ка Фалезу, могло би се остварити да се цела немачка 7. армија окружи на простору од једва хиљаду квадратних километара. Патон је изменио правац, али напад британско-канадских јединица из Каана није успео. Опет су сопствене ваздухопловне снаге поквариле игру. Тактичка авијација је грешком тукла Канађане и међу њима изазвала велику панику. После једнодневне борбе су јединице код Каана напредовале само неколико километара: десет километара пре Фалеза се савезнички напад потпуно зауставио.

Осмог августа увече, фон Клуге је јавио да је код Каана дошло до пробоја незнатног обима и јачине. На изненађење Немаца напад није настављен, те је Хитлер одмах ставио на дневни ред свој план за нови напад према Авраншу.

Дан касније сви су заборавили овај план, јер су Немци са великим запрепашћењем видели како Патонова армија скреће на север. Од немачких команданата са фронта стигла је следећа алармантна вест: „Морамо да водимо рачуна о томе да ће Американци сутра, 11. августа, да дођу до Алансона.“ Сада су Немци видели да прети окружење њихове 7. армије, али Хитлер је из свог штаба у Источној Пруској и даље инсистирао на нападу према Авраншу, због чега нису смели да одведу трупе из Мортена да би зауставили Патона код Алансона.

Борба на много фронтова добила је хаотичан карактер. Немци су сада били сиромашнији за једну илузију када је 1. армија, 12. августа, освојила поново Мортен и у тој мери проширила „врат боце“ да о немачком пробоју више није могло да буде говора. Патон је истог 12. августа оставио Алансон за собом журећи се ка Аржантану. Тамо је стигао следећег дана. Француске јединице у претходници Патонове армије стигле су после подне у 3 часа у Аржантан, где су их дочекала два француска полицајца који су им показали пут до немачких положаја.

Истог дана је савезнички напад на Фалез поново снажно отпочео, а битка, која је у извесној мери подсећала на убрзани снимак битке код Стаљинграда, ближила се крају. Изгледало је да је немачкој 7. армији суђено да пропадне. Могућности за продор Савезника кроз северно-француску равницу до Сене биле су велике. Патон је био пресрећан. Подсмехивао се спором напредовању Монтгомерија, а Бредлију је довикнуо: „Ја идем даље ка Фалезу и бацићу заједно са Немцима и Британце у море. Онда још једном могу да доживе Денкерк“.

Бредли није хтео о томе да чује. Наредба Монтгомерија, који је још увек био командант и америчких јединица у Француској, гласила је да ће Американци да напредују до Аржантана да би тамо ступили у везу са јединицама које су се из Каана преко Фалеза пробијале на југ. То што су Американци пре Британаца били у Фалезу, за Бредлија није био разлог да предухитри савезника. Бесном Патону је наређено да не иде даље од Аржантана. Можда већ од 14, али у сваком случају од 15. августа Патон је могао код Фалеза да затвори обруч окружења, јер су његове претходнице већ 14. августа стигле у Фалез. Морао је да их повуче у Аржантан. Тек четири дана касније, 19. августа, углавном је био затворен „џеп код Фалеза“ и немачка армија опкољена.

dzep-kod-faleza-4
Јужно од места Трена леже погинули Немци поред својих уништених возила

За та четири дана, која су Немцима била „поклоњена“ успели су да извуку готово половину 7. армије из окружења, кроз отвор од једва десет километара. У „џепу“ су Савезници после 19. августа нашли 40 000 живих и 10 000 мртвих Немаца, а могло је да их буде сто хиљада.

Бредли је после рата своју одлуку којој су се сви противили бранио многим аргументима:

  1. Да би Патон могао да иде даље ка Фалезу, требало је да добије наређење од Монтгомерија, јер је овај водио целу операцију.
  2. Тиме што се напредовало даље него што је договорено, могло је да се деси да британске и америчке трупе на непознатом терену нападну једна другу.
  3. Када би се обруч окружења брзо затворио, напетост у „џепу“ била би толико снажна да би Немци форсирали пробој у јужном правцу, тачно кроз врло слаб амерички поредак.
  4. Операција код Фалеза није била од пресудног значаја. Неочекивана могућност се наравно морала искористити, али ово није требало да доведе у питање много веће окружење код Сене.

Критичари Бредлија су сматрали да су аргументи три и четири противречни. Ако је амерички поредак био преслаб да поднесе немачки пробој, Патон сигурно не би могао да линију положаја још више сузи тиме што би наставио са много већим окружењем, а то је баш било оно што је Патон хтео да уради по Бредлијевом наређењу. Из Аржантана је главна снага Патонове армије, заједно са целим штабом, скренула према истоку преко Дреа и Шартра. Циљ је била Сена са обе стране Париза. Дан касније се Монтгомери умешао. Шеснаестог августа је наредио да преостале америчке снаге у Аржантану оформе импровизовани армијски корпус. Канадској 1. армији је уједно наредио да се по сваку цену пробије на југ. Деветнестог августа увече су Пољаци (Прва оклопна дивизија) отерали Немце са падине код Шамбоа, источно од Фалеза, чиме је затворен последњи пут за повлачење немачких јединица.

Док је Патон са својим колонама напредовао ка Паризу, а 2. британска армија скретала ка северу са циљем да избије на реку Сену код Елбефа, отпочело је уништавање последњег немачког отпора у „џепу код Фалеза.“

Требало је доста драгоцених дана док је Хитлер схватио која катастрофа чека 7. армију. Слеп од беса, сумњао је да га је фон Клуге издао, нарочито када је овај, 14. августа, нестао са бојишта и нису могли да га нађу целога дана. Фон Клуге је са својим оперативним делом штаба запао под савезнички ваздушни напад а хаос међу немачким јединицама је био тако велики, да је фелдмаршалу тек после двадесет и четири часа успело да ступи у контакт са својом врховном командом. Хитлер је мислио да је фон Клуге у тајности преговарао о капитулацији, те му је одузео команду. Место њега је поставио фанатика фелдмаршала Модела, којег је довео са фронта у Совјетском Савезу, да од Нормандије спаси шта је још могло да се спаси. Хитлер није мислио ништа боље од фон Клугеу када је овај, рањен и изнурен, после свог доласка у Врховну команду, само могао да предложи да се 7. армија повуче из окружења, док је то још било могуће.

dzep-kod-faleza-5
Јужно од Фалеза је готово половина немачке 7. армије успела да се извуче из савезничког обруча. Овде је преглед маневара опкољавања.

Два дана касније дошао је и Модел у Нормандији до истог закључка. Шкрипећи зубима, Хитлер је дозволио повлачење кроз отвор од десет километара који Бредли није хтео да затвори. Фон Клуге то више није доживео. На путу за Источну Пруску, где је морао да се јави Хитлеру, наредио је свом шоферу да стане у Мецу. Прогутао је отровну капсулу и умро.

Када је пољска Прва оклопна дивизија затворила клопку код Шамбоа, Модел је ипак ноћу између 20. и 21. августа форсирао пробијање. Две оклопне колоне су успеле да „џеп код Фалеза“ држе отворен током шест ноћних часова и хиљаде опкољених Немаца је побегло ка истоку. Бекство им је кратко трајало, јер се велико окружење до Сене ближило крају и савезничке ваздухопловне снаге су се потрудиле да још незаузети прелази преко Сене буду даноноћно под ватром. Од две хиљаде и три стотине тенкова који су стајали у Нормандији само је стотину стигло на десну обалу Сене. Хитлер је у северној Француској изгубио за неколико седмица пола милиона војника.

Два дана пошто је организовани немачки отпор у „џепу код Фалеза“ био сломљен, Ајзенхауер је посетио ову област. Касније је писао: „Бојно поље код Фалеза може да се без колебања сматра једном од већих „кланица“ овог рата. На путевима и пољима лежало је толико много уништене технике и људских и животињских тела, да је кретање било изузетно отежано. Четрдесет и осам часова после ових борби, прошао сам туда пешице и видео сам такве призоре да су вредни Дантеовог пера. Било је, буквално, могуће кретати се стотинама метара, а да се при томе не гази ни по чему другом до по мртвом и већ натрулом месу.“

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *