Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Ослобођење Херцеговине

5
(1)

Мостарска операција

Док су још трајале борбе за ослобођење Далмације и Црне Горе, почела је офанзива НОВЈ за ослобођење Херцеговине. У североисточној Херцеговини је 29. херцеговачка дивизија у ноћи 1/2. септембра 1944. ослободила Автовац и Гацко, а онда и Гатачко поље. Губитак Гацка веома је узнемирио команду немачке 369. дивизије, па је према њему упутила свеже снаге од Калиновика и Невесиња. Али, 29. дивизија је тада своја дејства већ усмерила на рејон Калиновик-Коњиц и у дводневним борбама сломила покушај немачког продора. Гонећи разбијеног непријатеља, бригаде 29. дивизије ослободиле су Улог и Кифино село. У даљем наступању, 11. херцеговачка бригада избила је источно од Калиновика, на комуникацију Калиновик-Фоча, пресекла четницима одступницу према Фочи и 16. септембра ослободила Калиновик. Разбијени четници покушали су да се пробију у јужну Херцеговину, али су их 13. и 14. херцеговачка бригада потпуно разбиле код Стоца и Љубиња.

Избијањем 29. дивизије у горњи ток Неретве, уништене су четничке јединице у северној Херцеговини и у једном делу источне Босне и западног Санџака. У јужној Херцеговини су, међутим, у другој половини 1944. почеле да се прикупљају четничке снаге које су успеле да се извуку из већ ослобођених делова Југославије. Подстрек су им давали реакционарни политички кругови у иностранству који су још увек шпекулисали и рачунали да ће се западни савезници искрцати у јужном приморју и омогућити им да помоћу четника преузму власт у земљи. Због тога је Врховни штаб упутио у јужну Херцеговину главнину 29. дивизије.

Највећи део народноослободилачког рата водили су борци НОВЈ оружјем отетим од непријатеља. Помоћ од савезника почела је стизати тек пред крај рата, па и тада није била довољна за све потребе НОВЈ. На слици: савезнички авиони помоћу падобрана бацају помоћ југословенским партизанима.

Први објект напада био је јако утврђено упориште Билећа. Борбе су почеле у ноћи између 25. и 26. септембра, и трајале све до 2. октобра, када је град ослобођен а већи део непријатељске посаде уништен. Следећи циљ био је Требиње. Немци су за одбрану користили и стара аустроугарска утврђења, многе зграде у граду, посебно касарну и утврђење Хрупјело. Трећег октобра су 13. и 14. херцеговачка и 2. далматинска бригада кренуле у напад и у току дана и ноћи сломиле отпор спољне одбране. Да би избегао уништење, командант посаде је прикупио своје јединице, порушио мостове на Требишњици, запалио касарну и 4. октобра у 15 часова почео да се повлачи према Дубровнику. Само део снага се, међутим, пробио у Дубровник, док је остатак уништен или се повукао назад у Требиње, где је одмах окружен. Узалуд им је као појачање из Дубровника упућен један немачки батаљон. Он до Требиња уопште није ни стигао. Најзад, 6. октобра, сломљен је и последњи отпор непријатеља и Требиње је ослобођено. Сада су јединице НОВЈ могле да крену према јужним деловима јадранске обале. Убрзо је ослобођен и Дубровник, а затим и Бока Которска.

Пошто је ослободила Дубровник, 29. херцеговачка дивизија је кренула према Мостару и до 26. октобра ослободила је Столац, Метковић, Габелу и Вишице, а два дана касније и Чапљину. Непријатељ је покушао да са правца Љубушког и Читлука продре ка Чапљини, али је одбијен. Пресечена му је и комуникација Мостар-Љубушки, а 29. октобра ослобођен је и Љубушки.

Почетком новембра Немци су неколико пута предузимали нападе да би побољшали свој положај јужно од Мостара и тако олакшали повлачење Групе армија Е. Двадесет девета дивизија упорно је држала доњи ток Неретве и везивала за себе знатне непријатељске јединице, иако није имала довољне снаге да сама ослободи Мостар, Невесиње и Широки бријег.

Почетком 1945. су се, наиме, у рејону Мостара прикупиле крупне немачке, усташко-домобранске и четничке снаге, све у свему око 20 000 војника. То је тада била најистуренија југоисточна тачка немачког фронта на Балкану. Мостар са Невесињем и Широким бријегом (данас Лиштица) представљали су за непријатеља јединствено одбрамбено подручје, са којег је требало да заштите Сарајево и комуникације у долини реке Босне, којима се у то време из Србије и Црне Горе повлачила главнина немачке групе армија Е.

Када је Врховни штаб НОВ и ПОЈ дознао да су немачко-усташке снаге 27. и 28. јануара поново извршиле напад према Љубушком, Чапљини и Метковићу, наредио је штабу 8. далматинског корпуса да најхитније пребаци своје главне снаге из северне и средње Далмације у рејон Мостара, разбије тамошњу немачко-усташку групацију и ослободи Мостар. У састав 8. корпуса укључена је тада и 29. херцеговачка дивизија.

Да би се јединице из Далмације што брже пребациле у рејон Мостара, Обласни НОО обуставио је целокупни саобраћај у Далмацији и 8. корпусу ставио на располагање сва саобраћајна средства. За успутни смештај и исхрану бораца побринуле су се све друштвено-политичке организације и установе Далмације, а становништво је пружало сву могућу помоћ. Ово хитно пребацивање читавих девет бригада са наоружањем и материјалом на толику удаљеност био је јединствени подухват у народно-ослободилачком рату, а све је извршено за четири дана – копном и морем. Већ 4. фебруара јединице 9, 19, 26. и 29. дивизије, Тенковска и Артиљеријска бригада – укупно 45 000 бораца – заузеле су положаје за напад. Ваздухопловну подршку вршиле су 1. и 2. ескадрила НОВЈ са аеродрома на Вису и у јужној Италији.

Када су се са Виса борци 26. дивизије искрцали на Брач, Хвар, Корчулу, Пељешац, Мљет и Шолту, онда су се пребацили на обалу у Макарском приморју, и брзо ослободили Сплит и Шибеник. На слици: борци 26. далматинске дивизије приликом искрцавања

Подручје Широког бријега представљало је најјаче непријатељско упориште и кључ за ослобођење Мостара. Ту су се налазиле главне усташко-немачке снаге, око 6000 војника са једном артиљеријском групом. Напад јединица НОВЈ на Широки бријег почео је 6. фебруара око 7 часова. У првом нападу се фронтално није могла пробити снажно утврђена непријатељска одбрана. Обухватним маневром су, затим, 12. бригада 26. дивизије и 2. и 3. бригада 9. дивизије, избиле у рејон Кнежпоља и одсекле одступницу непријатељским снагама према Мостару. Чим су Немци сазнали да им се групација у Широком бријегу нашла у окружењу, они су из Мостара преко Јастребинке упутили у Широки бријег један батаљон који је искористио небудност 2. далматинске бригаде, пробио се према Кнежпољу и спојио са снагама у Широком бријегу. Следећег дана су јединице 8. корпуса обновиле напад са свежим тенковским и пешадијским снагама, и сабиле непријатеља на простор око цркве и манастира у Широком бријегу, који су доминирали над околним земљиштем и били јако утврђени. Сталним јуришима савладан је и последњи опор у Широком бријегу, а непријатељ се повукао према Микуљачи.

Велике тешкоће имала је 29. дивизија која је била развучена од Буне на Неретви, преко Невесиња све до Коњица, а требало је да ослободи Невесиње, где су се налазиле јаке немачке, усташке и четничке снаге. Први напад, од 9. до 11. фебруара, није успео. Нови напад почео је у ноћи 13. фебруара, када је Невесиње и ослобођено. Непријатељ је одступио према Бишини, али тамо га је дочекала 13. бригада и нанела му тешке губитке, око 900 мртвих и рањених, и запленила целокупну технику. Разбијени немачки делови у паници су се повлачили преко снегом покривеног Вележа, а командант 369. пука извршио је самоубиство.

Главни напад снага 8. корпуса према Мостару почео је ујутро 13. фебруара снажним ударом авијације. До подне је 12. далматинска бригада пробила немачку одбрану на Јастребинки и појавила се на западним ивицама Мостара. Јако утврђена Микуљача и Кевељача држале су се све до после подне, када су Немци и усташе савладани и натерани према Мостару. Бригаде 19. дивизије су у ноћном нападу сломиле снажно утврђено упориште на Варди и повезале се са 26. дивизијом у општем нападу на сам град. Око 15 часова у напад је пошла и 13. херцеговачка бригада, у току ноћи ослободила Благај и такође кренула према Мостару. Увече 13. фебруара, снаге 8. корпуса нашле су се на самим западним и јужним ивицама града. У Мостару су већ постојале организоване илегалне ударне и борбене групе и десетине, које су чувале мостове и остале важније објекте од уништења, а у непријатељским јединицама су деловали илегалци и обавештајци, који су достављали податке о непријатељу и подривали морал у његовим јединицама.

Борци 1. далматинске ударне бригаде (неколико дана касније проглашене пролетерском) постројени на обали у Вису, 12. септембра 1944, приликом смотре коју је извршио маршал Тито.

Ујутро, 14. фебруара, почео је последњи напад за ослобођење Мостара. Главнина 26. дивизије са тенковима брзо се пробијала према граду. У том нападу тенкисти су направили прави подвиг, а непријатељу приредили непријатно изненађење. Пошто су Немци порушили друм код Живнице и ставили га под противтенковску ватру, тенкови су се спустили преко каменитог и веома стрмог терена у село Илиће и спојили са пешадијом. После су се заједно пробили у западни део Мостара.

Око подне, у Мостару су се налазили 26. дивизија и тенкисти, затим 19. дивизија, а нешто касније је стигла и 13. бригада 29. дивизије. Брзим и енергичним дејством уз свестрану помоћ становништва, ослобођен је западни део града. Око 15 часова јединице 8. корпуса избиле су на леву обалу Неретве и ставиле под снажну ватру мостове у граду, првенствено мостове Краља Петра и Краља Александра. Око 17 часова тенкисти и пешадија су у брзом налету прешли мостове и упали у источни део града. Непријатељ није успео да експлозивом поруши мостове, јер су у међувремену ударне групе мостарских илегалаца пресекле штапине. Непријатељска одбрана у источном делу града брзо је разбијена. На улазним вратима хотела „Неретва“, близу моста Краља Александра, борци 12. далматинске бригаде нашли су мртвог команданта немачког 370. пука, који је непосредно пре тога извршио самоубиство. Око 19 часова, 14. фебруара, Мостар је био слободан. Становници су изишли на улице да поздраве своје борце и да у весељу и радости прославе дуго очекивану слободу. Непријатељске формације повукле су се из рејона Мостара према Дрежници, Јабланици и Коњицу. До Дрежнице их је гонила 11. далматинска бригада 26. дивизије са тенковима, а затим је гоњење наставила 29. херцеговачка дивизија, док су се далматинске бригаде почеле враћати у средњу и северну Далмацију. Првог марта ослобођен је Острожац, а два дана касније и Коњиц. На Иван-седло избила је 29. дивизија 4. марта, чиме су завршене борбе за ослобођење Херцеговине.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *