Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Ослобођење Македоније, Косова, Војводине и Црне Горе

5
(1)

Жестоке борбе и велики успеси

Када је маршал Југославије Јосип Броз Тито примао први докторат војних наука у Центру високих војних школа у Београду, 21. децембра 1976. године, у свом излагању је између осталог изнео да се на повратку из Москве, почетком 1944, задржао у Крајови у Румунији. Тамо је примио делегацију Отечественог фронта Бугарске, која је – очигледно по сугестији Георгија Димитрова – замолила да се новој Бугарској народној армији омогући да учествује у борби против Немаца на југословенској територији. То је требало да буде допринос афирмацији нове Бугарске, и манифестација њеног раскида са пријашњом бугарском државом која је учествовала у фашистичком блоку и починила толике злочине на територији Југославије. Тито је истакао да су се врло тешко одлучили на такав корак, с обзиром на све оно што су бугарски војници починили у Македонији и Србији, али да су превладали политички разлози, а не војне потребе, да се одобри Бугарској народној армији да узме учешћа у ослобођењу неких источних крајева Југославије, око Ниша, на Косову и у источној Македонији.

Тада су, наиме, на територији Македоније већ дејствовале снажне народноослободилачке снаге од три корпуса – 15, 16. и Брегалничко-струмички корпус. Ове јединице биле су способне да саме ослободе Македонију и, у ствари, су то највећим делом учиниле саме. Бугарске јединице учествовале су једино у ослобођењу неких места у источној Македонији, и ту су биле ангажоване против слабијих немачких снага. Ни те операције нису, међутим изводиле саме него заједно са македонским јединицама.

Јединице НОВЈ славе 7. новембра 1944. двадесетседмогодишњицу октобарске револуције, у Вршцу.

Још пре него што је капитулирала Бугарска, 9. септембра 1944, у време када су јединице НОВЈ већ биле ослободиле највећи део Србије, и када се Црвена армија приближавала границама Југославије, ослободилачка борба македонског народа добила је широке размере. У манастиру Свети Прохор Пчињски, 2. августа 1944, одржано је прво заседање Антифашистичког собрања народног ослобођења Македоније, на којем је, у складу са одлукама II заседања АВНОЈ-а, потврђен положај Македоније као равноправне федеративне јединице у оквиру нове Југославије, донета одлука о највишим органима власти и уведен македонски језик као службени језик у Македонији. То је била крупна победа македонског народа остварена као резултат ослободилачке борбе против бугарског, италијанског и немачког окупатора и квислиншких снага.

У то време почело је и повлачење немачке Групе армија Е из Грчке преко Македоније на север. Како су македонске јединице већ биле ослободиле приличан део Македоније, Немци су били присиљени да се пробијају дуж главних магистралних путева, посебно долином Вардара. Крајем септембра 1944, Главни штаб Македоније, по одобрењу Врховног штаба НОВЈ, отпочео је преговоре са представницима владе Отечественог фронта Бугарске о учешћу бугарских јединица у борби против немачких трупа. На састанку у Софији, првих дана октобра, између делегата Врховног штаба и команданта и политичког комесара Главног штаба Македоније, с једне стране, и министра војске и начелника Генералштаба бугарских оружаних снага, с друге, постигнут је споразум о заједничком дејству. План ослобођења Македоније сачинио је Главни штаб НОВ Македоније. Јединице 15. корпуса одређене су да ослободе западну Македонију, а Брегалничко-струмички и 16. корпус, у савејству са деловима бугарске војске, источну Македонију.

Борбе за ослобођење источне Македоније почеле су око 10. октобра, али су се споро развијале јер се бугарске јединице нису довољно ангажовале, а Немци су одлучно бранили струмички, брегалнички и криворечки правац. Под притиском снага НОВЈ и бугарских делова, ипак су се постепено повлачили ка Вардару, а јединице НОВ Македоније су 10. новембра избиле пред Скопље – последње непријатељско упориште у долини Вардара. Шеснаести македонски корпус је ноћу од 12. на 13. новембра извео напад на град са две бригаде 42. дивизије и једном бригадом Кумановске дивизије. Нападу јединица са прилаза граду помагале су ударне групе у самом граду. Борбе су завршене 14. новембра ујутро ослобођењем Скопља.

Према наредби Главног штаба Македоније од 20. октобра 1944, у западној Македонији је прво требало да се ослободе Пелагонија и области око Охридског и Преспанског језера. У Прилепу се тада налазила немачка посада јачине око једног пука. Јужно од Прилепа била је заштитница немачке групе армија Е, такозвана борбена група „Штајрер“ јачине око девет батаљона. За напад на Прилеп ангажоване су 41, 48, и 49. дивизија и више партизанских одреда. Док су се јединице 15. корпуса припремале за операцију, ситуација се у Прилепу знатно изменила, јер је Немцима као појачање стигао још један пук, па су посели све доминантне висове око града. Пре сванућа, 29. октобра, јединице НОВЈ су кренуле у напад. После жестоких борби, које су трајале све до 2. новембра, Немци су се повукли према Велесу. Прилеп је био ослобођен. Борбена група „Штајрер“ морала је да се повлачи према Охриду. Према Битољу кренула је македонска 49. дивизија, а 48. је ишла да ослободи Охрид и Стругу. Македонска 41. дивизија кренула је према Кавадарцима и Неготину, и када је ослободила ова места, продужила је према Велесу. До 8. новембра ослобођена је цела Пелагонија, а борбена група „Штајрер“ повукла се од Охрида у Албанију.

Немачки теретни воз у брдима Србије на путу за север. Овај део земље су партизани ослободили крајем 1944.

Пошто су уништене или одбачене немачке снаге из Пелагоније, остале су у рејону Кичева, Гостивара и Тетова само балистичке снаге, њих око 12 000, наоружани модерним пешадијским наоружањем и снабдевени са довољно муниције. Организација балиста или Бали Комбетар (што у преводу значи „национални фронт“) настала је као квислиншка националистичка организација крајем 1942. године. Организовао ју је окупатор, и ставио под руководство великопоседника, ага и бегова из северне Албаније, као противтежу народноослободилачком покрету у Албанији, и деловима западне Македоније, Црне Горе и на Косову. Крајем 1943. Немци су формирали тзв. Косовски пук балиста, који је извршио бројне злочине на Косову, у Скадру, Тирани и другим градовима. Немци су тај пук заједно с осталим балистичким снагама употребили у борбама против НОВЈ у Македонији, Црној Гори и на Косову.

Почетак напада на балистичку групацију одређен је за 15. новембар ујутро. Распоређене у три групе, у напад су кренуле јединице 41. и 48. дивизије и 7. бригада 49. дивизије. Кичево је ослобођено врло лако, јер су балисти пружили слаб, неорганизован отпор, док се код Србица и Широког ћувика водила дужа борба. Под притиском македонских снага балисти су се повукли ка Г остивару. Тада је из Скопља према Тетову кренула 50. дивизија и 3. и 12. бигада 42. дивизије, а Кумановска дивизија и 8. бригада 42. дивизије ишле су ка Качанику. Тетово је ослобођено 19. новембра, па су се повезали 15. и 16. корпус, а Гостивар је ослобођен дан раније. Ослобођењем Кичева, Гостивара и Тетова сломљен је последњи непријатељски отпор на територији Македоније.

Борци косовско-метохијских бригада у борбама за ослобођење Косова, новембра 1944.

Док се водила борба око Скопља, јединице НОВЈ са деловима бугарске 2. армије кренуле су према Косову и Метохији, куда се једино могла повлачити главнина немачке Групе армија Е из Грчке. Борбе за ослобођење Косова и Метохије почеле су 15. октобра 1944. године са широке основице од Куршумлије, Медвеђе и Бујановца, према Приштини и Косовској Митровици. На том правцу су наступале јединице 2. бугарске армије и 22, 24. и 46. дивизије НОВЈ, са 2, 3. и 5. бригадом Оперативног штаба за Косово и Метохију. Друга групација ишла је према Призрену, Пећи и Ђаковици. То су биле 1. и 4. косовско-метохијска бригада НОВЈ и 3. и 5. бригада НОВ Албаније. Између Врховног штаба НОВЈ и Главног штаба НОВ Албаније постигнута је сагласност да део јединица НОВ Албаније учествује у завршним борбама за ослобођење Косова и Метохије и делова Црне Горе и Санџака. На основу тога у операцијама су узеле учешћа 5. и 6. дивизија НОВ Албаније, које су стигле до Новог Пазара и Вишеграда, а онда су почетком 1945. године пребачене на Косово и Метохију у борбу против преосталих балистичких снага. Главне борбе за ослобођење Косова и Метохије водиле су се у рејону Подујева, око Тулара и Бујановца. Иако је бугарска 2. армија била надмоћнија, она због слабе борбености није показала неке посебне успехе. Команданти дивизија НОВЈ стално су у својим ратним извештајима подвлачили „безвољност“, „спорост“ и „неефикасност“ борбених дејстава бугарских војника, што је омогућило Немцима да се без великих напора извуку са Косова. Сачуван је, на пример, извештај штаба 46. дивизије НОВЈ команди 14. корпуса да су се поједини команданти 2. бугарске коњичке дивизије у рејону Гњилана договорили са балистима да пусте бугарске јединице према Приштини, а да то не дозволе партизанима. На правцу према Подујеву било је још горе. Када је 24. дивизија НОВЈ пробила немачке положаје на јужним обронцима Копаоника и стигла до Бајгоре, близу саме Косовске Митровице, јединице 2. бугарске армије стајале су близу Куршумлијске бање и својом потпуном неактивношћу дозволиле да Немци потисну усамљену и далеко напред истурену 24. дивизију НОВЈ, уместо да подупру њен продор. И о томе постоји извештај штаба 24. дивизије штабу 14. корпуса. У њему се отворено каже да бугарске јединице неће да ратују, па је боље да их се уопште не шаље у борбу. Бугарска 2. армија, далеко надмоћнија од немачких снага на том одсеку, могла је врло брзо да продре до Подујева, Приштине и Косовске Митровице да су њени команданти хтели да се упусте у борбу.

У фебруару 1944. НОВ Македоније извршила је свој фебруарски поход у источну Македонију. На слици: колона македонских бораца за време марша.

Како су немачке јединице, 16. новембра, почеле да напуштају Косово, то су снаге НОВЈ и бугарске јединице водиле борбе само са немачким заштитним деловима. Пећ и Призрен ослобођени су 17. и 18. новембра, Приштина 19, и Косовска Митровица 20. новембра. Тада је бугарска 2. армија враћена у Бугарску. Само неки њени делови пребачени су у 1. бугарску армију која је у Мађарској била у саставу совјетског 3. украјинског фронта.

Тако је крајем 1944. ослобођено Косово. Народ Косова дао је НОВЈ девет бригада и једну дивизију. Поред тога, знатан број бораца са Косова борио се у другим јединицама, у редовима НОВ Албаније и италијанском покрету отпора.

Када су јединице Црвене армије заузеле Темишвар, 19. септембра 1944, и избиле на југословенско-румунску границу, почеле су заједничке операције јединица совјетског 2. украјинског фронта и НОВЈ под командом Главног штаба Војводине. Пошто су главне совјетске снаге биле оријентисане према Будимпешти, на територији Војводине појавиле су се само мање снаге. Оне су заједно са јединицама под командом Штаба банатске оперативне зоне почеле борбе за ослобођење Баната. Од 1. до 6. октобра, стално напредујући, оне су ослободиле Белу Цркву, Вршац, Ковин, Панчево, Петровград (Зрењанин) и Кикинду, а наредних дана избиле су на Дунав и Тису. У Бачкој су јединице НОВЈ, 11. октобра, ослободиле Суботицу, а онда заједно са Црвеном армијом Бачку Паланку, Сомбор и избиле на Велики канал. Седма војвођанска бригада ослободила је Сремску Каменицу, Петроварадин и Сремске Карловце, 12. војвођанска бригада ослободила је Тител, а Новосадски партизански одред 23/24. октобра ослободио је Нови Сад. До 27. октобра јединице Црвене армије са 7, 8. и 12. војвођанском бригадом избиле су на Дунав код Бездана и Апатина, чију су десну обалу Немци хтели да одбране.

Светозар Вукмановић-Темпо говори у Сливову, приликом формирања Прве македонско-косовске бригаде

После ослобођења Београда 1. пролетерски и 12. војвођански корпус пренели су тежиште својих операција на Срем према Винковцима. Пошто су разбили немачку одбрану у источном Срему, јединице ових корпуса су 1. новембра ослободиле Сремску Митровицу и до 10. новембра избиле пред утврђене немачке положаје на линији Илок-Ердевик-Мартинци. Тада је 12. војвођански корпус пребачен у Нови Сад, а када су код Батине снаге Црвене армије и 51. војвођанске дивизије форсирале Дунав пребачен је фронт на Драву. Тамо је 1. јануара 1945. формирана 3. армија од војвођанских 16, 36. и 51. дивизије.

Тиме је цела Војводина била ослобођена. У касну јесен 1944, Немцима је за извлачење свог 21. армијског корпуса из Албаније једини иоле слободан пут водио преко Црне Горе. Било је јасно да је због тога Немцима било веома значајно да Црну Гору одрже „проходном“ за своје јединице. Да би се осујетио немачки план повлачења, а немачким јединицама у повлачењу нанели што тежи ударци, Врховни штаб је 2. ударном корпусу поставио као главни задатак да руши све комуникације које из Албаније, Метохије и Србије преко Црне Горе воде у Босну и Херцеговину и Далмацију. Штаб корпуса је зато ангажовао и Приморску оперативну групу, да би затворила одступне правце који из Албаније воде преко Црне Горе и Херцеговине.

У октобру 1944. водиле су се завршне борбе за ослобођење Војводине. На слици: борци 8. војвођанске бригаде пролазе улицама Сенте.

Почетна замисао команданта немачке Групе армија Е, генерал-пуковника Александра Лера била је да свој 21. армијски корпус извуче из Албаније комуникацијом Скадар – Подгорица – Никшић ка Мостару, а одатле даље на север. Покрет немачких јединица из Албаније почео је у октобру 1944. У готово једномесечним борбама немачке снаге нису успеле да се пробију од Подгорице према Никшићу. За то време јединице 2. корпуса ослободиле су Боку Которску, Црногорско приморје и 13. новембра Цетиње. Средином новембра 1944. оне су водиле жестоке борбе са немачком 181. дивизијом која је од Даниловграда покушавала да се пробије према Никшићу, али у томе није успела, а немачки 363. пешадијски пук био је готово потпуно уништен. Због тога је генерал Лер долетео авионом 22. новембра из Сарајева у Подгорицу и одлучио да се 21. брдски корпус повлачи од Подгорице преко Колашина према Пријепољу где је требало да му у сусрет стигне 91. армијски корпус. Измена у немачком плану повлачења захтевала је прегруписавање снага 2. ударног корпуса. На правцу Подгорица – Матешево развиле су се тешке борбе, које су настављене дуж целе комуникације према Бијелом Пољу и Пријепољу. Главнина 2. ударног корпуса сручила се на немачке снаге у повлачењу. У тим борбама учествовала је, тукући немачко зачеље, и 6. дивизија НОВ Албаније, која је сада била под оперативном командом 2. ударног корпуса. Подгорица је ослобођена 19. децембра, а затим је 31. децембра ослобођен Мојковац. Јединице 7. црногорске бригаде ослободиле су 4. јануара Бијело Поље, чиме је Црна Гора била дефинитивно ослобођена.

Ове двомесечне борбе у Црној Гори спадају у најтеже борбе које је НОВЈ у то време водила са немачком армијом. У руке јединица НОВЈ пао је огроман ратни план, а сам генерал Лер је признао да су немачке јединице у тим борбама биле десетковане.

Други ударни корпус није стао. Наставио је офанзиву за ослобођење Санџака, куда су се повлачиле немачке снаге са Косова. Пошто је у јануару 1945. успешно завршио и ову борбу, приближио се Сарајеву.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *