Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Промашени официрски пуч 20. јула 1944.

4
(2)

Најзад један генералштабни официр са маштом и здравим разумом – то је у јуну 1944. било Хитлерово мишљење о новом начелнику штаба резервних јединица у Немачкој. Професионални официр немачке војске гроф Клаус Шенк фон Штауфенберг припадао је врсти људи које Хитлер иначе није подносио и у које није имао поверења. Чудновато је стога да баш код Штаунфенберга није осетио опасност, иако га је сусретао више пута на састанцима на којима је разматрана војна ситуација. Биле су то помало неформалне седнице које је Хитлер готово сваког дана држао са својим генералима у свом добро чуваном главном штабу, тзв. Вучјој јами код Рестенбурга у Источној Пруској. Фон Штауфенберг је тада већ припадао групи која је планирала атентат на Хитлера. С обзиром да је од читаве групе он био једини који је имао приступа Хитлеру, одлучио је да сам изврши атентат, иако је у Африци изгубио једно око, десну шаку и два прста леве руке.

klaus-fon- staufenberg
пуковник Клаус фон Штауфенберг

Времена није било много. Претила је опасност да немачки фронтови на Истоку и у Нормандији буду пробијени. Из разлога који иначе нису били повезани са планираним атентатом, Гестапо је извршио хапшење најважнијих чланова завереничке групе. Разлог више да Штауфенберг пожури и сам изврши задатак. Зато је он у првој половини јула у својој актовци понео бомбу на конференцију у Врховној команди. Искрсле су, међутим, неке неочекиване околности па је у последњем тренутку одустао од активирања бомбе. Следећа седница требало је да се одржи 20. јула. Тада се атентат морао извести, јер би даље одлагање било неодговорно – сматрали су фон Штауфенберг и његови завереници, међу којима Герделер, фелдмаршал фон Вицлебен и стари начелник штаба немачке војске Бек.

Ујутро тог топлог летњег дана је фон Штауфенберг одлетео у Хитлеров главни штаб. У пола један је клештима, специјално направљеним за његову осакаћену леву руку, активирао сатни механизам бомбе на десет минута и убрзо затим ушао у бараку где су се разговори већ одвијали. Хитлер га је поздравио уобичајеним стиском руке. Штраунфенберг је сачекао тренутак, а затим непримећен успео да изађе из бараке. Нешто касније чуо је страшну експлозију. По ономе што је видео са удаљености од седамдесетак метара, био је убеђен да су сви у бараци остали мртви. Провукао се поред стража, већ алармираних експлозијом и са својим ађутантон фон Хефтеном одвезао се до аеродрома. У 13,15 часова одлетео је за Берлин да би активно учествовао у државном удару који је требало да тамо започну његови истомишљеници. Кад је, међутим, фон Штауфенберг око 16 часова стигао у Бендлерштрасе, где је био смештен Главни штаб резервне војске, на свој ужас и бес приметио је да остали завереници још готово ништа нису били урадили. Како је то било могуће? Фон Штауфенберг је преценио ефект свог дела. Известан број официра у бараци био је тешко рањен, али већина, међу којима и Хитлер, прошла је са свега неколико огреботина. Генерал Фелгибел, шеф службе за везе, добио је одмах наређење да прекине сваку везу између „Вучје јаме“ и спољног света. Фелгибел, који је иначе и сам припадао завереницима, веома се радо одазвао тој заповести. На тај начин, у Фиреровом главном штабу не би неко време могли да сазнају за државни удар у Берлину и изгубили би контролу над догађајима. Иако атентат на Хитлера, очигледно, није успео, Фелгибел је сматрао да побуна против Фиреровог режима треба да се настави.

sala-za-sastanke-vucja
Сала за састанке након активирања бомбе.

То је јавио једном од завереничких генерала из Бендлерштрасе у Берлину, али овај је – вероватно уплашивши се због неуспелог атентата – пренео вест другим завереницима тек два часа после њеног пријема. Када је фон Штауфенберг стигао у Бендлерштрасе, шеф опште војне обавештајне службе генерал Олбрихт покушавао је да убеди команданта резервне војске генерал-пуковника Фрома да је Хитлер мртав и да војска треба да преузме власт у Немачкој. Фром је ипак успоставио телефонску везу са „Вучјом Јамом“, односно фелдмаршалом Кајтелом, једним од Хитлерових најсервилнијих помагача. Кајтел му је испричао да је заиста дошло до атентата, али да је Хитлер срећом остао жив. Тада је Фром одлучно одбио да даље учествује у пучу. Фон Штауфенберг се придружио сукобљеним генералима и рекао им да је он сам подметнуо бомбу и да је Хитлер сигурно мртав. На крају је чак дошло до физичког обрачуна између Олбрихта и Фрома, који је узвикнуо да су сви присутни ухапшени. Хладним и самосвесним тоном је фон Штауфенберг одговорио: „Веома се варате у однос снага, генерале. Ми хапсимо вас“. У међувремену су већ била издата наређења територијалним командантима која су почињала саопштењем: „Адолф Хитлер је мртав“. Фелдмаршал фон Вицлебен, који је тек касније дошао у Бендлерштрасе да извиди ситуацију и нестао је опет не урадивши готово ништа, именован је у овим заповестима за новог врховног команданта копнене војске, док је генерал-пуковник Хепнер (чије се понашање није много разликовало од фон Вицлебеновог) постављен на Фромово место. По осталим наређењима је требало да се сви органи државе и партије ставе под команду војске и да се СС јединице интегришу у копнену војску.

Требало је да се одмах ухапсе сви високи функционери партије, СС-а, Гестапо-а и СД-а, поготово гаулајтери и више вође СС-а и полиције. И надзор над концентрационим логорима требало је одмах да преузме војска на лицу места.

Све је то било лепо смишљено, али је требало и да се спроведе. Међутим, због преоптерећености телеграфске мреже, побуњеници су били приморани да се користе и везама које су ишле преко „Вучје јаме“. Тако је Хитлер у Источној Пруској био прилично тачно обавештен о ономе шта се одигравало у Берлину, па је могао да територијалним командантима издаје ефикасне противнаредбе.

Горе је било то што побуњеници нису били газде у сопственој кући. Главни штаб резервне војске налазио се наиме у великој згради, у којој је радио велики број официра из различитих војних установа. Многи од њих су приметили да се нешто необично дешава и затражили су објашњење. Бек и Хепнер су им саопштили да је Хитлер мртав и да је армија, под командом фон Вицлебена, преузела власт. Међутим, по разним гласинама које су кружиле зградом, Хитлер није био мртав. Узнемиреност је и даље расла. Готово нико од неупућених није желео да учествује у овом за њих нејасном послу, док су и неки упућени почели да се повлаче из ове замршене ситуације.

Због разних несрећних околности и случајности, завереници још нису били успели да се обезбеде трупама, јер су се оне налазиле прилично далеко од Бендлерштрасе. Једино је такозвани берлински стражарски батаљон, који је добио наређење да опколи центар са владиним зградама и да ухапси Гебелса, био на путу да га изврши. Официр, који је у том батаљону био задужен за национал-социјалистичко „васпитање“ наговорио је команданта батаљона мајора Ремера, да најпре разговара са Гебелсом. Гебелс је брзо све објаснио Ремеру: издајничка клика је њега и његов батаљон покушала да употреби за пуч, а весг да је Хитлер мртав била је лаж. Можда је Ремер желео да разговара са Фирером лично? То је могло да се уреди. Министар пропаганде Рајха је успоставио везу са „Вучјом јамом“ (то је опет ишло прилично једноставно) и нешто касније је Ремер заиста чуо добро познати Хитлеров глас: „Препознајете ли мој глас, Ремеру? Добро.“ После тога је Хитлер њему, обичном мајору, поверио врховну команду у Берлину и издао му стриктну заповест да угуши побуну. Стражарски батаљон, готово једина јединица немачке војске која се тада налазила у центру града, полако али сигурно кренула је у правцу Бендлерштрасе, али не да би пружио подршку побуњеницима, већ да би брзо и неумољиво скршио побуну. Приближавало се вече. У петнаест до седам је све Немце, а пре свега побуњеничке официре збунило посебно обавештење преко радија: „Данас је на Фирера извршен атентат са експлозивом… осим лаких опекотина и посекотина неповређен… наставио са својим радом… примио Дучеа…“. За већину је сада било недвосмислено јасно да је Хитлер жив. Осим тога се завереницима сада светио недостатак трупа и немогућносг да заузму радио станицу. Срећа је почела да се окреће. Сваки генерал, сваки официр, сваки Немац је сада знао да су заповести „врховног команданта немачке војске“ фон Вицлебена биле наредбе побуњеника. Први врховни командант, Фирер, којем се сваки официр заклео на верност, био је жив и против наредбе које су у његово име долазиле из „Вучје јаме“ биле су више него јасне свима.

Како су часови пролазили, долазило је у Бендлерштрасе све више до опозиционих струјања. Фон Вицлебен, којег су побуњеници ставили тако рећи на највише место, нестао је у датом тренутку. Хепнер је територијалним командантима, који су га телефонски упозоравали на очигледне супротности између његових наредби и наредби Хитлера и Кајтела, одговорио нека сами одлуче којим наређењима ће се повиновати. Било је још људи у Бендлерштрасе који су имали везе са побуном, али су како је време одмицало, настојали да се опет изгубе: тако, на пример, СА групенфирер Хелдорф, шеф берлинске полиције, и шеф немачке криминалистичке полиције СС групенфирер Небе. На крају је само једна мала група остала истрајна. Бек је подстицао сваког да се не обесхрабри због тога што је Хитлер преживео: „За мене је тај човек мртав“. Олбрихт је такође био решио да иде до краја, као и његов начелник штаба, пуковник Мерц фон Квирнхајм. Већина осталих официра који су наставили да подржавају државни удар била је, као фон Хефтен, млада или нижег ранга. Фон Штауфенберг је остао оса око које се све окретало, енергичан и активан; наставио је да издаје наређење, да телефонира, подстичући територијалне команданте – за разлику од Хепнера! – да се одазивају само наређењима из Бендлерштрасе. Када је Кајтел објавио да је Хитлер жив, Штауфенберг је тврдио да он лаже како би добио у времену.

Сувише добро је, међутим, знао да није Кајтел већ он сам покушавао да добије у времену. Сада није више само недостајало времена. Пошто је преко радија објављено да је извршен безуспешан атентат на Хитлера, трупе у околини Берлина одбиле су послушност свом команданту, једном антихитлеровском официру, који је очајнички покушавао да их ипак покрене у правцу центра Берлина.

Извесном броју официра у самој Бендлерштрасе, који нису припадали побуњеницима, је у међувремену ситуација такође постала јасна. Сада су знали да генерали нејасноћама и лажима покушавају да их умешају у пуч против Хитлера. Пуковници фон дер Хајде, Придун и Хербер окупили су се са још неким другима у једној соби, где су одлучили да пређу у противакцију. Непримећени од побуњеника који су се налазили неколико соба даље, успели су да се снабдеју са неколико машинки и другим ватреним оружјем. Негде око петнаест до једанаест усудили су се на противударац.

Крај државном удару од 20. јула 1944. дошао је уз пуцњаву по ходницима Главног штаба резервне војске у Бендлерштрасе. Била је то „кућна“ борба између веома малог броја официра. Изненађени побуњеници нису пружали много отпора. У једанаест и петнаест је фон дер Хајдеова и Придунова група држала уперене пиштоље на Хепнера, Бека, Олбрихта, фон Штауфенберга, Мерца и фон Хефтена. Готово одмах се појавио и управо ослобођени Фром: „Тако, господо, сад ћу са вама да урадим оно шта сте ви са мном урадили данас поподне.“

bendelbrok
Двориште зграде у Бендлерштрасе, у коме су стрељани завереници.

Фром је, међутим, урадио и више, и то веома брзо. За часак је затворенике оставио саме, а затим се вратио са официрима стражарског батаљона, који је у међувремену био стигао у Бендлерштрасе. Саопштио је ухапшеним официрима да је сазвао „ратно веће“ које је четворицу присутних осудило на смрт: пуковника Мерца, генерала Олбрихта, „овог пуковника чије име више не знам и овог поручника“. При том је Фром показао на фон Штауфенберга и фон Хефтена. Хепнер је на његов захтев само стављен у притвор, а Бек је – као стари начелник штаба немачке војске и бивши Фромов претпостављени добио дозволу да сам себи оконча живот. Фром који се осам часова раније на тренутак, само на тренутак, двоумио, реаговао је сада исувише брзо. То је изгледало сумњиво и Гестапоу, па га је и коштало живота. Али то он тада још није могао да зна.

Исте ноћи, у дворишту зграде у Бендлерштрасе, под фаровима камиона, извршена је смртна казна над четворицом „осуђених“. У међувремену је Гестапо, који целог тог дана ништа није био предузео, дошао, решен да ту неактивност хиљадоструко надокнади чистком према којој је крвопролиће од пре десет година (ликвидација СА-вођства) било само бледи наговештај. Требало је осветити неколико безначајних огреботина које је Фирер задобио приликом атентата.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *