Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Варшавски устанак

5
(3)

Одмазда ужасног варварина

У уторак 1. августа 1944. после подне, у Варшави се отворило хиљаду прозора. Са свих страна се пуцало на Немце који су пролазили. Становници су се брзо склонили, за неколико минута парализован је сав саобраћај. Три часа касније, над главним градом вијориле су се бело-црвене пољске заставе са торња општине, са куполе поште и банке, са зграде врховног суда, која је са својих шеснаест спратова била највиша у граду. Устанак у Варшави је отпочео.

СС војници током устанка у варшавском гету.
СС војници током устанка у варшавском гету.

Генерал Тадеуш гроф Коморовски командант илегалне Армије крајове (АК) или Отаџбинске армије, је из свог штаба у предграђу Вола тог првог августа упутио борцима своје армије проглас и наредбу за отворени напад на немачке трупе у Варшави. Коморовски је наредбу потписао својим надимком „Бор“, који је убрзо затим додао своме презимену: Бор-Коморовски.

Устанак је отпочео у договору са пољском владом у изгнанству, која се налазила у Лондону, а чији је представник био у Боровом штабу. Совјетско руководство о томе није било претходно званично обавештено.

Tadeusz Bor Komorowski
Tadeusz Bor Komorowski

У пролеће 1944. Армија крајова бројала је око 350 000 бораца, веома различитих политичких схватања и стремљења, међу којима је било и неколико хиљада официра и подофицира бивше пољске војске. Група отпора коју је организовала пољска Комунистичка партија није се укључила у АК. Активност ове илегалне армије била је првенствено усмерена на диверзије и ликвидацију појединих немачких полицајаца и њихових руководилаца. Тако су припадници АК лети 1943. код Лублина усмртили СС фирера Ренера, а почетком 1944. убили омраженог полицијског команданта Варшаве СС генерала Кучеру, поред неколико стотина припадника СС јединица стационираних у Пољској.

При избијању устанка, у Варшави се налазило само око 13 000 немачких војника од којих се свега са 5000 могло рачунати као „правом борбеном снагом“. Зато је Рајхсфирер СС Химлер убрзано, за свега неколико дана повећао број трупа у Варшави на 21 500 људи, употребивши за попуну оближње јединице.

Механизовани мерзер „карл“, побољшана верзија „дебеле Берте“ из првог светског рата, убачен је у борбу против устаника у Варшави и својим гранатама за пробијање бетона рушио је град.

varsavski-ustanak-1
Устаници са заробљеним немачким оклопним возилом German Sd.Kfz. 251 из састава 5. СС оклопне дивизије Wiking.

Химлер је сматрао да је варшавски устанак „његов“, што је био изазов за СС јединице да се покажу „на делу“. Немачке оружане снаге остављене су, у великој мери, по страни. Команданту Групе армија Центар Моделу је то одговарало, јер му је већ било довољно тешко да се супротставља наступајућој Црвеној армији.

Када је Рајхсфирер СС и шеф Гестапоа Химлер у свом штабу у Посесерну у Источној Пруској чуо да је у Варшави дигнут устанак, био је „необично узбуђен и љут“, како је генерал-мајор Ернст Роде описао расположење свог врховног шефа. Химлер се одмах упутио Хитлеру, и – према сопственим записима – рекао му: „… Посматрајући историјски, благодет је што Пољаци то чине. Ових пет, шест седмица ћемо преживети. Али онда је Варшава, главни град, центар, интелигенција овог шеснаест до седамнаест милионског народа угашена, угашен је овај народ који нас већ седам стотина година блокира на истоку и који нас омета од прве битке код Таненберга. (Химлер је мислио на битку 1410. године када је пољски краљ победио немачке ритере). Онда ће, историјски гледано, пољски проблем да буде решен за нашу децу и за све који ће доћи после нас.“ Крајем септембра, у једном говору, осврћући се на устанак у Варшави Химлер је рекао: „… истовремено сам наредио да се Варшава радикално уништи. Можда сада мислите да сам ужасан варварин… и јесам, ако треба.“ Он је на самом почетку својим СС хордама дао пример: у ноћи од 1. на 2. августа наредио је да се убије генерал Грот-Ровецки, који је већ годину дана био у концентрационом логору у Саксенхаузену. Те исте ноћи почело је велико убијање у Варшави. Полиција је све затворенике извукла из ћелија и поубијала их све до последњег у рушевини преко пута затвора. СС-овци су из Стауфер касарне прешли на другу страну улице у затвор Мокотов и убили су свих шест стотина затвореника.

У борбама на улицама Пољаци су извојевали прву победу: освојили су главну пошту, фабрику гаса, електричну централу и инсталације за пречишћавање воде у водоводу. Генерал-лајтнанта Штахела, који је седам дана раније постављен за команданта оружаних снага Варшаве, припадници АК опколили су у Палати Брил. Становници су по улицама правили барикаде са креветима, отоманима и другим деловима намештаја, да би онемогућили кретање немачких тенкова. Другог августа је британски радио, а ускоро затим и станице неутралних земаља, емитовао вести о устанку. До тада је АК очистила од Немаца већ неколико градских четврти: Старе Мјасто, четврти Повисле и Черњаков на Висли, градски центар и четврт Вола. У прва два дана устанка, Немци су, према сопственим наводима, изгубили пет стотина људи. Трећег августа се у главном граду још увек чуло грување топова на другој обали Висле. „Очекивали смо да ће Црвена армија да стигне за неколико дана“, причао је касније генерал Бор. Четвртог августа Немци су у граду прешли у противофанзиву. Химлерове, тзв. помоћне трупе, скупљене с конца и конопца од издајника и криминалаца са окупираних територија, ушле су у Варшаву. Да би посејале општи страх, 5. августа су направиле ужасан покољ међу становницима који се нису борили. Мецима, тољагама и ножевима, убијено је 15 000 људи, жена, дечака и девојчица. Десетине кућа је спаљено и дигнуто у ваздух.

Обавештен о ситуацији у граду, Черчил је затражио од Стаљина да хитно помогне пољским устаницима. Стаљин, међутим, није имао поверења у читаву акцију, тврдећи да су устаничке снаге недовољне да заузму град. Дванаестог августа Черчил је поново покушао да наговори Стаљина да устаницима пошаље оружје и муницију. Британски бомбардери који су долазили из средње Италије и морали тамо да се врате, могли су да баце изнад Варшаве само мало оружја, јер нису имали довољно горива за лет. После договора са Вашингтоном, Лондон је затражио од Москве дозволу да се британски и амерички авиони пошто баце оружје устаницима спусте на оближње совјетске аеродроме ради примања горива. Стаљин није хтео да попусти. Шеснаестог августа јавио је Черчилу: „… и даље сам убеђен, пошто сам се дубље заинтересовао, да је ова акција у Варшави непромишљена, страшна авантура и да то кошта народ великих жртава… У сада насталој ситуацији, совјетска Врховна команда је решила да треба да се дистанцира од авантуре у Варшави, јер не може да преузме одговорност ни за директне ни за индиректне последице акције у Варшави“.

Четири дана касније Черчил и Рузвелт су заједно овако покушали да интервенишу код Стаљина: „Помислите на мишљење у свету ако се антинацисти у Варшави оставе на цедилу. Ми сматрамо да свако од нас троје мора да спасе што је могуће више патриота. Ми се надамо да ћете ускоро да баците родољубивим Пољацима у Варшави залихе и муницију, или хоћете ли да помогнете нашим авионима да то убрзо изведу? Надамо се да ћете да дате одобрење. Фактор време је од највеће важности“. Стаљинов одговор је гласио: „Пре или после ће сви да дознају истину о групи зликоваца који су почели варшавску авантуру да би дошли на власт. Ова лица су искористила поверење становника Варшаве тиме што су многе, готово ненаоружане људе употребили против немачких топова, тенкова и авиона“.

Уништена Варшава
Уништена Варшава

У Варшави су Немци наставили борбу, у ствари, уништавање четврти, улица, кућа. О великим операцијама није било говора. Немци су се служили бацачима граната, противтенковским топовима и са неколико тенкова из „Херман Геринг“ дивизије. Један оклопни воз који се налазио ван града потпомогао је артиљерију. Број бацача пламена се попео на сто педесет. У почетку Немци нису освојили много терена. Химлерове помоћне трупе су више волеле да пљачкају и да се напијају него да напредују. Типична је ова реченица у једном немачком извештају: „Први пук Камински се напио на путу ка фабрици Махорка.“ После масовних убистава од 5. августа, становници су се редом солидарисали са устаницима. Многе пољске групе којима је после огорчене борбе преостала само капитулација, побегле су кроз канализацију у оближње блокове кућа, да се тамо даље боре. Осамнаестог августа Немци су преко радија објавили: „Устанак је потпуно сломљен“. Али то је била лаж. Борбе су се настављале, само је ситуација за Пољаке постајала све гора. Сваког дана је неколико штука изводило до десет напада. Воде, гаса и електрике није било, а у већини кућа канализација није радила. Град, пун мртвих и ђубрета, напале су муве. Данима није било хлеба, јавне кухиње су давале само посну супу. Другог септембра, после месец дана (!) борбе, СС јединице су владале Старим мјастом. Али Хитлер је хтео да види уништено не само Старо мјасто, већ цео град – и то муњевито брзо. СС-овац фон дем Бах-Зелевски је пред очима света остао командант, али је, у ствари, немачка војска 20. септембра преузела руковођење. Сада се драма брзо окончала. Двадесет и седмог и тридесетог септембра су четврти Мокотов и Золиборз морале да капитулирају; 2. октобра је као последњи пао центар града. Совјети су у међувремену освојили предграђе Прага и тиме стимулисали безнадежне пољске устанике да напрегну до крајњих граница своје снаге. Али даље од Прага црвеноармејци нису ишли… Бор-Коморовски и остатак Отаџбинске армије, после 63 дана неописиве храбрости и беде, најзад су капитулирали.

Заробљени Јевреји у варшавском гету.
Заробљени Јевреји у варшавском гету.

Број губитака АК и становника може само приближно да се установи. Многи говоре о четврт милиона мртвих. Вероватно су то чули једни од других и тако и пренели. Истраживање је показало да број мртвих ипак није био тако страшно висок. Варшава је првог августа 1944. имала готово 950 000 становника. Због ваздушних напада, дејства артиљерије, епидемије и масовних убистава, урачунајући покољ од 5. августа, изгубило је животе 150 000 становника. АК је имала шеснаест хиљада мртвих, (а шест хиљада рањених). Значи, варшавски устанак је коштао око 166 000 пољских живота.

Одмах после капитулације устаника, Химлер је наредио: 1. евакуисати целокупно градско становништво; 2. испразнити све фабрике, магацине и станове; 3. тотално уништити град.

Евакуација је за десетине хиљада Пољака значила да ће бити депортовани у радне и концентрационе логоре. Из града је однето као плен (између осталог) пет железничких вагона „музејских добара“ и пет железничких вагона драгоцених књига. Химлер је резервисао неке ствари за себе лично: бунде, кутије са специјалним шестарима. три мала кофера пуна поштанских марака, веће збирке марака, разне златне сатове и стари новац, док су за Химлерову супругу из варшавског плена издвојене једна виолина и четири хармонике.

Споменик учесницима Варшавског устанка
Споменик учесницима Варшавског устанка, Варшава.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *