Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Черчил и искрцавање у јужној Француској

0
(0)

Маестрал са југа

Три групације покрета отпора на југу Француске су 14. августа 1944. из Лондона и Алжира добиле важне шифроване поруке преко радија: „Нанси има укрућен врат“, „Ловац је изгладнео“, и „Габи ће спавати у трави“. Руководиоци покрета отпора су знали да ће се њихови савезници следећег дана искрцати на југу Француске и да ће уз помоћ организованог покрета отпора покушати да се пробију до севера и североистока Француске. Ове десантне јединице би, успут, успоставиле контакт са савезничким снагама које су се пробијале из Нормандије. Немачке трупе на југозападу Француске би тако биле одсечене од своје главнине. Француски партизани, тзв. „макизари“ су били спремни да са пуно ентузијазма учествују у борби. Шест дана пре тога Черчил је морао да одустане од сопствених планова и повинује се америчкој стратегији. Желео је да одложи ово искрцавање и убеди Американце у то да би инвазија у источном делу Средоземног мора била од веће користи. Захваљујући британским искуствима из првог светског рата, он је дошао до закључка да би и у овом рату акценат морао да лежи на брзим походима, на пробијању до слабих тачака непријатеља и на вођењу исцрпљујућег рата. То је значило да Немачку треба напасти дуж целог обима окупираних подручја. Черчилова стратешка концепција (такозвана „периферна стратегија“) значила је за Средоземље да су, после освајања северне Африке, на реду били Италија и Балкан, али на првом месту Черчил је инсистирао на искрцавању на Балкану.

iskrcavanje-juzna-francuska-1
15. августа 1944. почео је савезнички десант у јужној Француској. Између Ијера и Кана искрцале су се америчке трупе, а неколико дана касније следиле су јединице француске 1. армије. Черчил је од новембра 1943. желео да спречи ово искрцавање, али му је на крају сам присуствовао.

Черчил је своју периферну стратегију у односу на Италију још и могао да спроведе. Што се, међутим, тицало Балкана, остало је на помагању партизана и на одржавању контакта са њиховим руководством. Крајем новембра 1943. је на конференцији у Техерану договорено, пре свега на инсистирање Стаљина и Рузвелта, да би комбинација инвазија на западу и југу Француске највише помогла Црвеној армији у борби на немачко-совјетском фронту. Рузвелт је томе додао да би свака акција у источном делу Средоземља одложила искрцавање у Нормандији за барем месец дана. А он се томе противио. Од почетка јануара 1944. су се много пута мењали планови према којима би се искрцавање у јужној Француској, операција шифровано названа „Анвил“ извела истовремено са искрцавањем у Нормандији („Оверлорд“). Монтгомери и Бадел Смит су 17. јануара затражили да се одложе планови за операцију „Анвил“ и да се целокупни напори концентришу на операцију „Оверлорд”. Ајзенхауер и генерал Маршал нису били одушевљени. Према њиховом схватању је у Техерану било договорено да се почне са операцијом „Анвил“, а одлагање искрцавања у јужној Француској би значило да је Америка без потребе наоружала Слободне Французе, јер је, наиме, требало да Французи играју знагну улогу у операцији „Анвил“.

Тек 31. јануара је одлучено да се операција „Оверлорд“ одложи од почетка до краја маја, а тиме и операција „Анвил“. Почетком 1944. било је сувише мало десантних бродова да би се тако рано могла извршити оба десанта. У међувремену је генерала Ајзенхауера као врховног команданта свих савезничких снага у Средоземљу сменио британски генерал Вилсон. Ајзенхауер је отишао у Британију да би и даље припремао операцију „Оверлорд“, а Вилсон је из Каира позван у Напуљ да би ту преузео Ајзенхауерову дужносг у Средоземљу. Почетком фебруара су се Савезници потпуно заглавили у Италији. Други напад на Монте Касино је пропао. Генерал Вилсон је зато 22. фебруара затражио да се одустане од операције „Анвил“, јер није знао како ову акцију да изведе са савезничким јединицама у Средоземљу, које су му, пре свега, биле потребне у Италији. О овом захтеву се доста дискутовало на високом нивоу и 24. марта је пала одлука да се операција „Анвил“ одложи за 10. јули, читав месец дана после операције „Оверлорд“, која је у међувремену опет одложена за почетак јуна. Захваљујући одлуци да се оба десанта не изврше у исто време, било је могуће оспособити десантне бродове из Средоземног мора за операцију „Оверлорд“.

Черчил је 19. априла предложио британским начелницима штабова да размотре да ли постоји могућност за другу инвазију у западној Француској, уколико би се одустало од операције „Анвил“. Он је имао у виду могућност десанта на подручју Ле Ланда у Бискајском заливу или у Бретањи. Они су предусретљиво размотрили овај предлог, али нису могли да убрзо обећају никакву разумну одлуку. Американци су у сваком случају хтели да спроведу операцију „Анвил“, и 8. маја је одлучено да се више десантних бродова пошаље у Средоземно море.

Кад је Рим пао у савезничке руке (4. јуна 1944.) и кад је инвазија у Нормандији постала чињеница (6. јуна), начелници савезничког Комбинованог штаба саопштили су генералу Вилсону да сам може да одлучи да ли ће да изведе операцију „Анвил“ или ће уместо тога да размотри неки други фронт. Добио је, међутим, и два ограничења. Следећа инвазија би, наиме, морала да буде подршка операцији „Оверлорд“ и требало би да је изведу јединице стациониране у Средоземљу. Вилсон је протестовао, али је Ајзенхауер подржавао предлог начелника савезничког Комбинованог штаба, а уз то је предложио да се операција „Анвил“ изведе у августу. Черчил је у јуну још неколико пута покушао да убеди Рузвелта да би било добро да се јединице из Италије пробију у Југославију и још дубље на Балкан. Рузвелт, међутим, није видео како да француске јединице, расположиве за операцију „Анвил“, наговори да учествују у нечем што је од интереса за Британце. Рузвелт је 26. јуна написао Черчилу да су се у Техерану, где је био и Стаљин, договорили да се изврши искрцавање у јужној Француској и „сад, кад смо се потпуно ангажовали у нашој великој бици („Оверлорд“), историја нам никад не би опростила што губимо драгоцено време и људе због неодлучности и вођења дебата. Драги пријатељу, молим вас да наставимо са нашим договореним планом.“ Рузвелт је томе додао да он политички не би преживео кад би се у Америци сазнало да су велике борбене снаге одређене за Балкан. Доста година касније је Черчил у својим мемоарима још увек инсистирао да са својим плановима није имао намеру да добије политички утицај на Балкану. Његова намера је била, како је тада писао, да преко Трста и Љубљане дође до главног града Аустрије и да се овим путем пробије до Берлина.

iskrcavanje-juzna-francuska-2
Ни читав месец после искрцавања у јужној Француској, ослобођен је Дижон. Западно од овог града успостављен је, 11. септембра, први контакт са јединицама Патонове 3. армије која је напредовала из Норманди је према југу.

Другог јула је донета дефинитивна одлука да се са операцијом „Анвил“ почне 15. августа и Рузвелт је написао Черчилу да својим начелницима штабова не може да предложи нови фронт. „Стално се сећам мојих првих часова из геометрије: права линија је најкраћа веза између две тачке“, писао је, циљајући на једноставну чињеницу да је пут за Берлин краћи ако се иде из Нормандије или јужне Француске, него ако се из Италије иде дуж источне стране Алпа. Черчил још није био разоружан овом одлуком. Једанаест дана пре него што је требало да отпочне „Анвил“, 4. августа, још једном је покушао да наговори Американце на друго подручје за искрцавање. С обзиром да је Рузвелт тада боравио на Пацифику, обратио се његовом личном саветнику Харију Хопкинсу. Објаснио му је да искрцавање на југу Француске не би помогло операцијама у западној Француској. Једино би Марсељ и Тулон могли да падну у руке Савезницима. Луке као Брест и Шербур су, међутим, могле да помогну операцији „Оверлорд“. Зато је предложио Хопкинсу да се одустане од операције „Анвил“ и да се искрцавање изврши у Бретањи. Хопкинс је одмах одговорио да ни он ни председник ништа не желе о томе да знају. Други подухвати би могли само да доведу до одлагања и не би помогли операцији „Оверлорд“ – писао је Черчилу. Дан касније је Черчил добио истоветан одговор од Рузвелта. Черчил је, најзад, 8. августа, попустио. Британски председник владе добро је поднео пораз. С обзиром да је од 11. до 29. августа ионако боравио у Средоземљу, искористио је прилику да присуствује инвазији у јужној Француској. У међувремену је шифра „Анвил“ 1. августа, промењена у „Дрегун“. Савезници су сувише дуго употребљавали стару шифру и прибојавали се да су Немци могли да посумњају у напад.

Операцију „Анвил“ је од 14. јануара 1944. интензивно припремао генерал-потпуковник Александар Печ, командант америчке 7. армије која је држана као резерва на Сицилији. Печ је сакупио искуства на Пацифику као командант једног од армијских корпуса који су освојили Гвадалканал. Седма армија се састојала од 3, 36. и 45. дивизије и једне британско-америчке десантне дивизије. Седам француских дивизија, из састава 1. француске армије, под командом генерала Латр де Тасињија представљало је француски допринос операцији „Анвил“. Генерал Џекоб Деверс командовао је свим десантним снагама из Напуља. Он је био заменик генерала Вилсона и командант америчких јединица у Средоземљу откако је Ајзенхауер био пребачен да изводи операцију „Оверлорд“. Кад су француски партизани, 14. августа, преко радија добили шифровану вест, инвазиона војска под адмиралом Хјуитом кренула је према Ђенови да би Немце навела на помисао да је напад усмерен на неко друго место на лигуријској обали. Ова флота долазила је из различитих лука на Средоземном мору: Напуља, Торента и Бриндизија у Италији, Орана у северној Африци и Ајача на Корзици. Да се ова флота из свих ових праваца директно упутила ка јужној Француској, Немци би сувише рано били упозорени. Сад су они до 14. августа очекивали да ће Савезници покушати да са северозапада Италије освоје долину Поа. Партизани у јужној Француској су тада, међутим, већ знали да је јужна Француска подручје искрцавања.

Тог дана је обала између Кана и Ијера, жестоким бомбардовањем што је могуће боље очишћена од Немаца. Упркос томе је отпор Групе армија Г под генералом Бласковицем био у почетку веома јак. На југу Француске било је једанаест немачких дивизија. Већ су били направљени планови за њихово повлачење на немачку границу, али још није почело извођење покрета трупа.

marsej
У Марсеју су партизани учествовали у уличним борбама и тако прокрчили пут француским инвазионим трупама које су надирале.

После савезничког искрцавања се што је било могуће више дивизија јужно од Лоаре повукло у правцу немачке границе, тако да су Савезници, на крају крајева, ипак веома брзо напредовали.

У међувремену су припадници француског покрета отпора у Тулону и Марсеју ослободили пут за француске инвазионе трупе које су надирале. Немци су ту издржали до 28. августа. Онда је Савезницима после жестоких борби у и око ових градова успело да се са копна домогну лука, после чега су се убрзо завршиле борбе које су тамо вођене. У међувремену су Американци напредовали према северу. Немачке јединице су покушавале да одступају ка истоку и да се домогну Италије, али партизани из тог подручја блокирали су им ову одступницу и при том освојили још неке градове и села. Американци су у међувремену, 20. августа, стигли до Систерона и 24. августа пробили се до Гренобла. До Авињона су стигли дан касније. На југозападу је покрет отпора почетком септембра преузео власт у Тулузу и Бордоу. И Лион је пао у руке француских партизана. Француска војска је западно од Дижона 11. септембра успоставила контакт са претходницима америчке 2. армије, под генералом Патоном, која се била искрцала у Нормандији. То се одиграло код места Сомбернона, Корбињија, Лорма, Авалона, Монбара и Сен-Сена. А три дана касније је генерал Ајзенхауер могао да преузме команду од генерала Вилсона над савезничким јединицама у Прованси. Генерал Деверс је тада постао командант свих јединица (америчке 7. и француске 1. армије) које су искрцане у јужној Француској и добиле су назив 6. група армија. Следећих осам месеци се преко Тулона и Марсеја искрцало 14 дивизија, а кроз ове луке је прошло 18 000 тона материјала дневно. Разочарани Черчил је међутим још 1953. тврдио да „су армије које смо на рачун наших операција у Италији искрцали на Ривјери стигле сувише касно да би биле од користи Ајзенхауеровој првој великој бици на северу, док Александрова офанзива (у Италији) за свега длаку није постигла онај успех који је заслужила и који нам је био тако преко потребан. Требало им је још осам месеци пре него што су потпуно очистили Италију. Ускраћен нам је пробој на десном крилу према Бечу, а у Грчкој смо изгубили нашу војну моћ да бисмо утицали на ослобађање југоисточне Европе.“

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *