Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Ослобођење Париза

0
(0)

Устанак становништва

Почетком августа 1944. године стигао генерал Дитрих фон Холтиц у Хитлеров главни штаб у Растенбургу у Источној Пруској, да би од Фирера чуо да је наименован за команданта Париза. Фон Холтиц је био један од малобројних генерала у кога је Хитлер после 20. јула још имао поверења. Био га је глас загриженог нацисте и немилосрдног војника. У првој половини 1942. године учествовао је у освајању Севастопоља и био је унапређен у чин генерала. Касније је у Совјетском Савезу верно извршавао Хитлерова наређења и идући са заштитницом немачке војске која се повлачила, спалио је и уништио велики број села и градова. Сад је Хитлер од њега очекивао да исто то уради и са Паризом. Париз, сматрао је Фирер, треба бранити до последњег човека и до последње рушевине. За Немце није било никаквог разлога да поштеде Париз, с обзиром да су Савезници својим бомбама уништавали немачке градове један за другим. Париз је треба да постане утврђење, други Стаљинград.  Савезници би у свом јуришу на Рајну овде били задржани и приморани на крваве уличне борбе. Требало је дићи у ваздух све мостове преко Сене, уништити све важне зграде.

Окупирани Париз

Када је фон Холтиц, увече 9. августа стигао у Париз, и сместио се у немачки штаб у палати „Мерис“ у улици Риволи, у граду је било мирно. На изглед се ништа није осећало од узбуђености која је владала у покрету отпора. Већ око недељу дана Комитет за војне акције Француских унутрашњих снага знао је за Ајзенхауерову одлуку да се што дуже одложи ослобађање Париза и да се на југу и северу обиђе око града. Овај план је за Савезнике имао три предности. Прво, могле су се избећи жестоке и непотребне уличне борбе у главном граду Француске, које би однеле много времена и жртава. Друго, тенкови би могли да користе повољније земљиште него што је градско и треће, штедело би се на гориву чиме би се омогућило да се евентуално пре зиме пробије Зигфридова линија и утврди мостобран на реци Рајни.

Да би овај план успео, било би, пре свега неопходно да покрет отпора у Паризу дигне устанак пре времена. Генерал де Гол се сложио с тим и наредио је зато свом представнику у париском руководству унутрашњих снага Жаку Шабан-Делмасу да спречи избијање устанка без генераловог одобрења. Ово је била неизводљива заповест, јер нити су деголисти, нити је Шабан-Делмас руководио покретом отпора у Паризу. Пре свега су комунисти командовали Француским унутрашњим снагама преко Комитета за војне акције. Комунистички генерал Алфред Маларе-Жоанвил био је командант целе француске илегалне војске. Командант дистрикта Париза био је бретонски комунист Анри Танги, звани пуковник Рол. А Шабан-Делмас је претпостављао да ће комунисти у Паризу на крају крајева форсирати устанак да би спречили да де Гол као шеф државе уђе у главни град. Кад би комунисти могли да преузму сву моћ у Паризу, онда би пропала шанса да се де Голов Француски комитет националног ослобођења призна за званичну владу Француске.

Акције комуниста заиста нису изостале. Организовали су штрајк службеника железнице, полиције, пошта. Свуда у граду дошло је до пушкарања између чланова покрета отпора и немачке војске. Јавне службе само су делимично функционисале, или уопште нису. Престало је снабдевање плином, струје је било само сат и по на дан, у неким деловима града осећала се несташица воде. Хране је сваким даном било све мање. Шеснаестог августа су Гестапо, СС и СД напустили главни град Француске. И ово је допринело да се створе услови за општи устанак грађанства. Деголистима је било јасно да и они морају да ступе у акцију, уколико желе да спрече да само комунисти имају иницијативу. И самог де Гола је ухватио исти страх и зато је хтео да брже-боље стигне у Париз. Размишљао је и о томе да не направи „грешку“ и прогласи Четврту републику. Желео је само аплауз и клицање Парижана како би могао да каже да спонтана жеља народа чини основу његове владе.

Скупљање материјала за израду уличних барикада. У граду је израђено око 600 барикада.

Де Гол је следећих дана заиста постигао успех овом тактиком. Насупрот томе је изгледало да комунисти гледају на де Гола само као на шефа привремене владе, јер пошто би отерали Немце, требало је да нестане што је могуће брже са позорнице. Пратимо сада распоред догађаја како су текли из дана у дан:

19. август. Стотине полицајаца-штрајкача заузело је у 7 сати ујутро зграду Префектуре у близини Нотр Дама. Ово се десило на подстрек деголиста. Деголистички префект полиције Шарл Лизе преузео је команду над париском полицијом. Устанак је отпочео. Комунисти су још од ране зоре лепили по граду плакате на којима је објављена „општа мобилизација“. Групице чланова Француских унутрашњих снага на многим местима у граду нападале су немачке војнике и возила, првенствено са циљем да се домогну оружја. У једној кући у улици Белшас заседао је Национални комитет отпора под председништвом Жоржа Бидоа. Комунисти су изјавили да ће наставити с устанком, без обзира да ли се Комитет слагао с тим или не.

Фон Холтиц је био потпуно изненађен, али није оклевао да предузме противмере. Три тенка су почела да пуцају на зграду Префектуре. У згради се налазио Фредерик Жолио-Кири који је са неколико помагача правио запаљиве боце, које су са прозора последњег спрата бацали на тенкове. Око пет часова поподне је браниоцима готово потпуно понестало муниције. Фон Холтиц је одлучио да још више јединица и тенкова пошаље пред Префектуру. Хтео је и да затражи од ваздухопловства да бомбардује зграду. Али пре него што је дотле дошло, посетио га је шведски генерални конзул Раул Нордлинг који је предложио да преговара са Француским унутрашњим снагама о прекиду ватре како би се спречило даље оштећење историјских грађевина и бесциљно проливање крви. Холтиц је пристао на предлог.

20. август. Рано ујутро се генерал Пјер Кениг, којег је де Гол поставио за команданта Унутрашњих снага, обратио Паризу преко Британске радио-мреже: „Париз ће се наћи у великој опасности уколико се становништво одазове позиву на устанак“. Улице су се опет пуниле људима. Генерал де Гол који је претходног дана кренуо авионом из Алжира, слетео је у близини Шербура. Кад је чуо за побуну у Паризу, одлучио је да наговори Ајзенхауера да се одмах крене на главни град Француске.

На Нотр Даму су се налазили немачки снајперисти, који су представљали посебан проблем током ослобођења града.

Хитлер, који још није знао за устанак у Паризу, јавио је фон Холтицу да ће добити знатна појачања да би бранио град Американаца. Генерал Јодл, начелник генералштаба оружаних снага, лично је звао фон Холтица. Фирер је желео да зна ли је већ уништено оно што је наредио да се уништи. Холтиц је само одговорио: „Не, јер моје јединице су биле сувише заузете борбом против терориста.“ Јодл је остао запањен. Де Гол је разговарао са Ајзенхауером. Овај је одбио да промени првобитни план и да пође на Париз. У међувремену су у Паризу комунисти ревносно саботирали прекид ватре који су објавили деголисти. Пуковник Рол: „Наредба је устанак! Борићемо се док год у Паризу буде био макар иједан немачки војник. Париз вреди 200 000 мртвих!“ Постепено су се опет у целом граду распламсавале борбе. Рол је кроз непријатељске линије послао Ајзенхауеру изасланике са молбом за оружје.

21. август. У свим деловима Париза стављене су барикаде. Де Гол, који се сместио у згради Префектуре у Рену је преко кратких таласа, један за другим чуо вапаје за помоћ из Париза. Овог пута писмено је уручио молбу Ајзенхауеру. Генерал Жуен је предао поруку. Немачки тенкови котрљали су се кроз улице Париза. Да би се заштитили од запаљивих боца неки команданти су везали француске ђаке на тенкове. Фон Холтиц још увек није издао наређење да се уништи оно што му Хитлер наредио. Почео је да схвата да историја никад не би опростила човеку који је уништио Париз.

22. август. Чим је свануло, борбе у целом граду опет су се распламсале свом жестином. Код „раскрснице смрти“, раскрснице булевара Сен-Жермена и Сен-Мишела, студенти су запалили неколико немачких камиона. Немци су напали зграду Градске већнице у којој су се сместили Ролови људи како би створили противтежу деголистичком штабу у Префектури. Париз је гладовао. Пекаре су биле празне. Фон Холтиц је поново разговарао са Нордлингом. На опште запрепашћење генералног конзула он је изјавио: „Ако Савезници не дођу брзо, мораћу да извршим Хитлерова наређења. Иначе ћу бити смењен са положаја и неко други ће то урадити. Јасно је да је фон Холтиц желео да свали одговорност за уништење града на Савезнике. Преко Нордлинга је хтео да их упозори. Нордлинг је хтео да са фон Холтицом прође кроз немачке линије, али пре него што је кренуо доживео је срчани удар. Његов брат Ролф кренуо је уместо њега. Роже Галоа, Ролов изасланик, је у међувремену успео да се докопа савезничких линија. Он, међутим, није затражио оружје, као што му је рекао Рол, већ брзо пробијање Савезника према Паризу. Ајзенхауер је попустио. Генерал Леклерк је преко Бредлија добио наређење да са француском 2. оклопном дивизијом одмах крене на Париз.

23. август. Немачки тенкови су запалили Гран Пале у Паризу. Залихе Француских унутрашњих снага у оружју биле су застрашујуће мале. Тог дана је погинуо петстоти француски члан отпора, две хиљаде их је било рањено. Још увек није стигла помоћ на коју су одмах на почетку устанка рачунали. Сад је и Ролф Нордлинг, брат шведског генералног конзула стигао у штаб генерала Бредлија. Испричао је шта му је фон Холтиц рекао: Немци неће разорити Париз ако Савезници стигну до града пре него што фон Холтиц добије појачање које му је Хитлер послао. Уколико појачање, међу којим 26. и 27. оклопна дивизија, стигне пре, онда је дужност команданта да га употреби, и онда ће доћи до жестоких борби у граду. Бредли је одлучио да што је брже могуће пошаље и америчку 4. дивизију у Париз. У главном граду су скоро завршене све припреме да се у ваздух дигну стадиони, електричне централе, Луксембуршка палата, парламент, владине зграде на Ке д’ орсеју, Дом инвалида и четрдесет и пет мостова преко Сене. Чекало се само на фон Холтицову наредбу. Неким неспоразумом је британски радио објавио вест да је Париз ослобођен. Цео слободољубиви свет се радовао, а у главном граду Француске је ситуација била критичнија него икад. Де Гол је стигао у Рамбује и са Леклерком разговарао о ситуацији. „Пожурите!“, рекао је, али Леклеркових 16 000 Слободних Француза није требало подстицати.

Возила дивизије Леклерк испред париске Опере

24. август. Фон Холтиц још увек није добио никакву вест од Савезника. Сад је био убеђен да они нису желели или могли да искористе његов гест. Међутим, Леклеркове јединице су код Маси-Палезоа, Арпажона и Трапа наишле на јаку немачку артиљеријску ватру. Фон Холгиц је од ратног ваздухопловства добио саопштење да ће увече Трећа ваздухопловна армија да бомбардује Париз. Протестовао је: цео град је био пун немачких јединица. Уколико би ваздухопловство инсистирало на нападу, онда би прво немачке јединице морале да напусте Париз. Бомбардовање је одложено. Док се око Трга републике водила жестока борба између устаника и 1200 Немаца који су били смештени у касарни „Принц Еуген“, у неким предграђима су се већ чуле експлозије граната из Леклеркових тенкова. Де Гол се надао да ће у сумрак бити у граду, али непрестано су му стизали извештаји о жилавом немачком отпору. И Бредли је постао нестрпљив. Није хтео Французима да ускрати част да као први уђу у свој град, али с обзиром да то није ишло довољно брзо, одлучио је да питање престижа остави по страни и наредио је америчкој 4. дивизији да се свим могућим средствима пробије и ослободи град. У палати „Мерис“ фон Холтиц је у бесном говору убеђивао своје штабне официре да има намеру да до последњег брани Париз и да ће лично убити сваког оног који сматра да може да саботира његову наредбу. Било како било, требало је спасти част генерала и част немачке војске. Увече је један француски тенк стигао до Градске већнице. Имао је срећу да се пробије кроз све линије. Радио Париз, који је био у рукама устаника, објавио је да је Леклеркова дивизија ушла у Париз. Одушевљена маса људи истрчала је на улице и тргове. Цео град певао је Марсељезу и у топлој летњој ноћи одјекивала су звона са свих црквених торњева француског главног града. Плачући од среће, потпуно непознати људи падали су једни другима у загрљај. Фон Холтиц је за својим столом у штабу чуо звоњаву. Нешто касније га је звао начелник штаба Г рупе армија Б, генерал Шпајдел. Холтиц га је обавестио да је све спремно за разарање Париза, да су први Савезници већ ушли у град и онда га упитао: „Може ли Група армија Б да нас спасе чим будемо извршили разарања?“ Шпајдел је одговорио одречно. „Онда“, одговорио је фон Холтиц, „ми не преостаје ништа друго него да се опростим од вас.“ Код Градске већнице тенкови су опет прешли у напад. Радио је опоменуо људе да се врате кућама и да затворе прозоре. „Још није готово!“

25. август. У својим утврђењима, распоређеним по целом граду, Немци су очекивали напад Савезника. У четири колоне су се две савезничке дивизије пробијале ка центру града. Свуда их је дочекивало становништво полудело од среће. Људи су, међутим, стално морали да траже заклон због Немаца који су са скривених положаја пуцали на тенкове. У осам сати ујутро је први француски тенк стајао пред Нотр Дамом. У Растенбургу се Хитлер хистерично драо на Јодла. Хтео је да зна да ли Париз гори. „Париз мора бити претворен у згариште пре него што Савезници заузму град!“ Јодл је пожурио да телефонира Групи армија Б и да је још једном обавести о Хитлеровој заповести. Француски тенкови су стигли до улице Риволи. У хотелу „Мерис“ се фон Холтиц последњи пут обратио својим официрима: „Господо, отпочела је наша последња битка. Надам се да ће преживели пасти у руке регуларним јединицама, а не у руке народу.“

Високорангирани немачки војници у заробљеништву, у хотелу Мажестик, у коме се налазила немачка команда у доба окупације.
Генерал Дитрих фон Холтиц потписује предају немачких снага у Паризу. Фон Холтица су због тога што је одбио да сруши Париз називали и „спасаиоцем Париза“

Када су Савезници упали у немачки штаб, фон Холтиц је испалио неколико метака, тек да би се спасила част. Онда је све било готово. Поручнику Хенрију Карчеру је случајно припала част да зароби фон Холтица. Бесна гомила је псовала и пљувала на генерала којег су са рукама увис извели из штаба. Одведен је затим у зграду Префектуре, где је пред генералом Леклерком званично потписао капитулацију немачких јединица у Паризу. Рол је захтевао да буде присутан тој церемонији и у последњем тренутку су га пустили. Он, међутим, више није могао да спречи да ослобођење Париза постане деголистичка победа. У пола пет је де Гол у црном отвореном „Хочкису“, предвођен тенком, стигао до Порт д’ Орлеана. Затим се упутио у Леклерков штаб у Гар Монпарнасу. На многим местима у граду се још пуцало, и кад се, касније, де Гол упутио према згради Градске већнице и на његову малу колону отворена је ватра. У 19,30 је изишао из кола и у ставу мирно је непомично гледао како његови људи онеспособљавају немачко упориште. Нешто касније је већ био на балкону Већнице, заједно са Бидоом и неколицином других који су му остали верни за све време окупације. Непрегледна маса људи узвикивала је минутима: „Де Гол! Де Гол! Де Гол!“ Де Гол је имао моћ у ослобођеној Француској. Следеће поподне је у три часа стајао код Тријумфалне капије, положио венац црвених гладиола на гроб Незнаног јунака и запалио поново вечити пламен. Затим је на челу својих присталица марширао преко Јелисејских поља према Тргу Конкорд. Тамо су се опет на све стране чули пуцњи. Људи су у паници потражили заклон, али је де Гол наставио да иде, прав као свећа, непоколебан све док није стигао до Нотр Дама где је клекнуо пред главни олтар.

Де Гол у ослобођеном Паризу
Де Гол у ослобођеном Паризу

Затим је генерал колима отишао у Већницу одакле је у четири и петнаест опет колима отишао до Нотр Дама. Опет су се чули пуцњи. Две мале девојчице у алзашкој народној ношњи предале су де Голу код портала „Последњег суда“ букет цвећа. У близини је још увек одјекивала паљба. Док се певао „Те Deum“ де Гол је прешао последњих шездесет метара до олтара. После кратке, тихе молитве генерал је пуним гласом запевао „Maginficat”. Још увек су одјекивали пуцњи кад је Де Гол достојанствено устао са молитвене столице и великим корацима напустио катедралу.

Дефиле француске 2. оклопне дивизије у Паризу.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *