Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

17. септембра 1944

0
(0)

Никад недељом

„… Да су велики догађаји пред вратима, у то будите сигурни“, рекао је дописник Роберт Кик у суботу 16. септембра преко радија из Брисела у вечерњој емисији Радија-Орање. „Ускоро треба да се очекује велика битка. Где и када, то су баш питања која Немци себи постављају. Из свега се види да рад њиховог штаба у овом моменту личи на решавање укрштених речи од којих су изгубили описе речи и хоризонтално и вертикално. Немачко планирање је хаотично. Ова чињеница је од велике важности јер ће тако дати Савезницима прилику да се током следећих дана брже пробију и још брже ослободе Холандију“. Много мирнији био је тон у истој емисији недељног прегледа. У њој су слушаоци опоменути да добре новости из последњих седмица не смеју да их ослепе за стварност која се све јасније оцртавала. „Немци пошто-пото хоће да бране северозападну Немачку из Холандије. Они хоће да бране немачку границу од Емерика до Емдена и на линији наших великих река: Меза, Вала и Рајне.

pocetak-bitke-arnhem
У подне 17. септембра спустиле су се прве британске једрилице и падобранци у област између Волфезеа и Хејлсума. Битка за Арнхем је отпочела.

Они хоће да онемогуће Савезницима употребу лука Антверпена и Ротердама. Хоће да од Холандије северно од река направе северозападни бастион тврђаве Немачке.“ Када се гледа унатраг, ова емисија готово да је била пророчанска. Али, ко ли је од Холанђана који су кришом слушали забрањену илегалну станицу, још и помислио на емисију када се пробудио у недељу 17. септембра? Можда се понеко и насмешио при читању дневних новина у којима је био објављен коментар поводом тога што су Немци „из тактичких разлога“ предали град Мастрихт.

По овом коментару би 14. септембар за „сваког правог Холанђанина требало да буде дан жалости“. Али чудно је, а можда и није, (зависи из ког угла се гледа), да је већина „правих“ Холанђана те сунчане недеље ујутро пред почетак јесени 1944. године, имала нешто друго у глави.

На пример, људи из Арнхема. Ноћу између петка и суботе разнет је експлозивом један од вијадуката железничке пруге у граду, Немци су запретили тешким мерама одмазде: ако се до поднева у недељу пронађу виновници, они ће да ухапсе неколико грађана и убиће их. Тадашњи заменик градоначелника Лира и један члан национал-социјалистичке организације, који није могао да зна да су му дани службеника избројани, дали су у име Немаца да се штампа обавест у локални новинама у суботу. То је био и последњи број који је изишао током рата. Многи становници Арнхема су се због ове претње сакрили.

У подне се диверзанти, чланови Арнхемске групе покрета отпора, још нису били пријавили. У међувремену се, пак, ситуација тако изменила, да Немци нису могли да остваре своју претњу. Нешто пре поднева формације Москитоса, које су већ раније бомбардовале села у близини (између осталих и Волфезе), нападале су циљеве у граду. Напад је трајао петнаест минута. Неколико касарни је прилично оштећено, једна од њих (у центру) сасвим је изгорела, али су погођени и стамбени блокови и међу становништвом је било мртвих и рањених. Када се смирио тутањ проузрокован нападом, и када су се последњи авиони изгубили са хоризонта, није се чуо дуги сигнал алармних сирена који је значио да је ваздушни напад завршен. Становници који су излазили из склоништа, људи из Црвеног крста, који су помагали повређенима и ватрогасци то уопште нису приметили.

У моменту док су и у многим другим местима у Холандији облаци дима и прашине сведочили о бомбардовању савезничких ваздухопловних снага, ослободиоци су се приближили областима које су биле њихов циљ.

Преко две хиљаде транспортних авиона и једрилица препуних америчких и британских падобранаца и њиховог материјала дигли су се тог јутра са двадесет и два разна аеродрома у јужној и источној Британији. Операција „Маркет“, највећа ваздушно-десантна операција у историји рата, била је отпочела. Становници британских острва, који су у међувремену били навикли на много штошта, били су веома зачуђени када је узлетела гигантска армада. Било је то у недељу, на Дан сећања на битку за Британију од пре четири године, и због тога су биле организоване разне свечаности и одржаване специјалне службе у црквама. Многи су се питали да ли ова бесконачна формација авиона није нека стручно изрежирана демонстрација Краљевског ваздухопловства. Убрзо су људи, међутим, схватили да се ради о правој акцији, а не о спектакуларном маневру.

istovar-materijala
Одмах по спуштању, Британци су почели са истоваром материјала. Већим делом је био лак, јер се није рачунало да ће Немци пружити отпор тешким оклопним возилима.

На улицама су људи у масама гледали у небо, долазило је до застоја у саобраћају, а у британским лукама су се оглашавале бродске сирене поздрављајући формације које су се губиле иза хоризонта. Био је то, како је написао „Дејли Мејл“ „најбучнији дан од десанта у Нормандији“. Валтер Харцер, заменик команданта немачке 9. СС-оклопне дивизије сећа се после рата 17. септембра као „сунчаног дана пуног нератног недељног мира“. После исцрпљујућих борби у Француској и хаотичног повлачења које је томе следило, мора да му се мир који је владао у Фелувеу учинио правом идилом коју необично активне савезничке ваздухопловне снаге једва да су могле да поремете. Заједно са два официра отпутовао је тог јутра колима из Бејкберхена, где се налазио његов штаб, у Хундерло да би доделио одликовање Гвозденог крста команданту извиђачке јединице 9. дивизије, као награду за његове заслуге у току протеклих седмица. Била је то скромна церемонија: цела јединица, отприлике пет стотина људи, стајала је мирно, док су са стране била поређана нека оклопна возила. Сви су жалили што није било пригодне музике, али то је ипак мало побољшао Харцеров ватрени говор, у коме је високо оценио храброст извиђачке јединице и њеног одликованог команданта. Затим их је чекао ручак: „Док су се војници удаљавали, а официри се са мном упутили у официрску бараку да би ручали, угледали смо прве британске падобранце у ваздуху изнад Арнхема. Но, из тога нисмо могли да закључимо да се ради о великој операцији. У потпуном миру сели смо за сто“. Било је време ручка. Док су командант немачких оружаних снага у Холандији Кристијансен, и његов начелник штаба генерал-лајтнант фон Вилиш јели у једном ресторану у Краилу, сасвим близу Хилферсума, одједном су њихову пажњу привукле велике формације авиона које су летеле у источном правцу. И без много фантазије могли су да схвате шта би то могло да значи. Зато су оставили јело да би се што пре вратили у бункер свог штаба у Хилферсуму, где је ускоро телефон зврндао до усијања. Фон Вилиша је убрзо из Хага звао његов смртни непријатељ Раутер, који је управо из вести које је јавила авијација чуо да се ради о савезничком ваздушном десанту. Раутера је прво звао његов највиши шеф, који мора да је рекао: „Држи се Раутере!…“. Фон Вилиш је реаговао много хладније: саркастично је пожелео СС команданту пуно успеха у извођењу његових већ предузетих мера. Уз то је изјавио да не очекује много од употребе својих сиромашних резерви. Тада је било тачно тринаест часова и петнаест минута. Сам Кристијансен, мада је сматрао да са скупином која се састојала од остатака трупа не може много да учини, ипак није хтео да покаже своју неспособност као територијални командант и да препусти иницијативу СС-у. Зато је звао Остербек, Моделов штаб, под чију команду би требало да потпадне чим би у Холандији био отворен фронт. Реакција на овај позив била је кратка и речита; један официр из штаба викнуо је у слушалицу: „Ми идемо одавде!“ За Кристијансена који више није могао да ступи у везу са њима, био је то знак да у Остербеку влада паника и да је, дакле, савезничка акција отпочела. То је било тачно.

Таман што је Модел хтео да започне са својим тек сервираним ручком у хотелу „Де Тафелберг“, биле су примећене прве формације савезничке ваздухопловне армаде како прелећу, а само неколико километара западније видели су се падобранци како се спуштају. Била је то 21. британска самостална чета падобранаца чији је задатак био да припреме терен за спуштање главнине. Маршал, који је остао запањен, одмах је издао наредбу за покрет и евакуацију штаба. Брзо је сакупио нешто личних ствари, док је напољу његов лични шофер нервозно трубио, а официри штаба у највећем метежу издавали и опозивали наређења. Нешто касније, командант Групе армија Б, који се још пре једног часа осећао тако сигурним иза великих река, сада је морао да бежи према Арнхему са коферчетом, које се, упорно, стално отварало. Тамо је на брзину посетио генерала Кусина и наредио му да поднесе извештај о догађајима Хитлеровом главном стану, а затим је убрзано наставио пут ка Дутинхему да тамо изда потребна наређења команданту 2. СС оклопног корпуса Битриху. И Кусин је напустио Арнхем да би лично извршио извиђање у правцу Волфезеа. Била је то његова последња вожња колима.

Готово сто километара јужније, код Нејрпелта, командант британског 30. армијског корпуса, генерал-лајтнант Хорокс налазио се од 11 часова на равном крову једне фабрике поред јужне обале канала Меза-Шелда. Пред њим је било скромно утврђење које је подигла Ирска гарда недељу дана раније; позади њега налазила се његова борбена јединица спремна да на прву вест о спуштању ваздушног десанта отпочне са делом плана операције „Гарден“ и крене ка северу. На крову је било пријатно топло, али Хорокс није био расположен да ужива у јесењем сунцу. Претходног дана је у Леополдсбургу својим официрима издао последње заповести и добро расположен је рекао: „Сада ће да дође прича коју ћеш моћи да приповедаш својим унуцима“. Али, сада више није било илузија. Било је јасно да ће Немци да пруже јак отпор. Извештаји обавештајне службе указивали су на видна појачања дуж белгијско-холандске границе. Осим тога, писао је после рата, није му се свиђало што операција „Маркет-Гарден“ отпочиње у недељу. До тада је свака операција у којој је он учествовао, а која је почела у недељу, прошла прилично лоше. Око један час ометен је у својим размишљањима вешћу да су ваздушно-десантне дивизије на путу и ускоро је својим очима могао да види транспортне авионе и једрилице који су преносили америчку 101. ваздушно-десантну дивизију према Сону, Синт Уденродеу и Фехелу, и којима је ради тога додељен делимично безбедан пут преко ослобођене Белгије. Хорокс је одмах издао наредбу: „Почетак у 14.35 часова“. Тачно у два часа отворила је његова артиљерија (350 оруђа) ватру ради увођења и подршке нападу који је такође врло тачно почео у 14.35. Упркос помоћи јаких Тајфун авиона, напад је одмах успорен због стварно великог отпора Немаца. Намера је била да се оклопна претходница 30. корпуса још истог дана састане у Ејндхофену с америчким падобранцима, али Хороксови тенкови нису могли да 17. септембра дођу даље од Фалкенсварда.

Формације одређене за секторе Најмехен и Арнхем летеле су севернијим путем преко Зеланда и северног Брабанта. Немачки генерал падобранских јединица Курт Студент, док је стајао на балкону свог штаба у Фухту, када их је видео, љубоморно је уздахнуо: „О, што бих волео да ми је бар једном толико материјала стајало на располагању!“ Да се овде радило о огромној ваздушно-десантној операцији је некоме са искуством какво је имао Студент, било потпуно јасно. С обимом операције био је упознат у року од неколико часова, захваљујући чињеници да су извиђачке патроле нашле комплетне планове код једног погинулог америчког официра из једрилице која је срушена у лету. Студент је могао да предузме противмере. Пре него што је издао дефинитивна наређења својој 1. падобранској армији, покушао је да телефонира и ступи у контакт са Моделом. Али, тамо нико није дизао слушалицу.

У међувремену је безброј становника Брабанта и Хелдерланда видело призор који целог живота неће да забораве: хиљаде разних врста авиона који су летели необично ниско и затим одједном шаролико њихање падобрана и споро спуштање откачених једрилица, и то све готово неометано. Изгледало је као да је то била добро организована демонстрација, као да то није имало никакве везе са садашњим ратом, мада је призор био део тог рата. Тако је, дакле, отпочело ослобађање. Роберт Кик је био у праву: велики догађаји су стајали пред вратима!

Америчка 101. ваздушно-десантна дивизија, под генералом Мексвелом Тејлором, спустила се одмах после 13 часова на просторију терена код Сона, Синт Уденродеа и Фехела. Губитака готово нису имали, па су, један час пошто су једрилице истоварене, а падобранци се окупили, пукови могли да отпочну са извођењем свог задатка: освајање мостова преко водених путева између Ејндхофена и Удена. Код Синт Уденродеа и Фехела су потпуно успели, и места су ослобођена, а обалне везе су неоштећене пале у америчке руке, пошто су немачке посаде у паници побегле. Мање среће имали су падобранци 506. пука који се спустио најближе, северно од Ејндхофена. Када су се приближили мосту преко Вилхелмина-канала у Сону на отприлике две стотине метара, Немци су, мада изненађени, ипак успели да дигну мост у ваздух. Међу Американце који су се приближавали пали су делови моста. Испоставило се да су друга два моста преко канала онеспособљена већ неколико дана раније. Ово је била незгода која је можда могла да се спречи, да падобранце није задржала клицајућа маса у ослобођеном Сону. Ипак су помоћу чамаца до вечери успели да оформе мостобран преко обе водене препреке, док су инжењерци убрзано радили на помоћном мосту.

Можда је највећи успех дана постигла једна чета 504. пука америчке 82. ваздушно-десантне дивизије генерала Гевина, која се великом лакоћом спустила на простор Најмехена. Та чета је имала специјални задатак да освоји јужни прилаз према мосту на Мези код Храфеа. Командиру чете пошло је за руком да своје падобранце вешто спусти готово изнад самог циља да у краткој, али жестокој борби, изненади немачке браниоце.

kod-brabanta
Док у ваздуху изнад Брабанта још круже једрилице и транспортни авиони, амерички падобранци се крећу према свом зборном месту.

Још истог поподнева ступили су у контакт са Американцима који су се спустили северно од Мезе и овај врло важни мост пао им је у руке. Трупе генерала Гевина отвориле су пут ка Најхемену освојивши још један мост преко канала Меза-Вал Хејмена. Затим је Гевин, који је прво у брдовитој области око Хрусбека оформио заштиту источног бока, могао да се посвети главном циљу: великом мосту Валу у Најмехену. Због неких неспоразума дошло је до закашњења, па је тек касно увече мала јединица падобранаца, којој су делимично становници Најмехена показивали пут, стигла у центар града. Овде је постало јасно да су се Немци повратили од првог шока и да су предузели противмере. Око десет часова, Американци који су тада остали непримећени у близини Трга цара Карела налетели су на немачку колону возила. Ускоро се испоставило да је ово резерва 10. СС оклопне дивизије коју је већ послеподне брзо алармирани и хладно прорачунати генерал Битрих послао да брани најмехенски мост. Биле су то танталове муке за Гевина. Његове трупе приближиле су се мосту на мање од пола километра и нису могле даље. Оно што Гевин још није знао, било је да је у Арнхему на мање од двадесет километара северније од њега, настала слична ситуација. То и не би била нека утеха. Боља је била вест о ослобођењу Храфеа, где је пресрећан народ поздрављао Американце гласним певањем познате песме из првог светског  рата „Дуг пут до Типерарија“. Нико није могао претпостави да ће пут до Арнхема бити још дужи.

Код Волфезеа и Хелсума је спуштање британске 1. ваздушно-десантне дивизије прошло готово као маневар у мирнодопској ситуацији. Око три после подне, три батаљона 1. падобранске бригаде била су спремна да преко три разна, међусобно удаљена пута крену ка Арнхему и освоје мост. Генерал Јуркарт је већ морао да се помири са једном незгодом: једрилице које су превозиле његове брзе извођачке јединице нису стигле, тако да је морао да одустане од изненадног напада. Друга незгода стигла је одмах затим: допремљена радио станица – на коју су се стручњаци претходних месеци често жалили – била је неспособна да у шумовитој области адекватно повеже батаљоне који су оперисали на приличној удаљености један од другог. Немци су у почетку били изненађени, као, уосталом, и на свим другим местима. Несрећан командант Арнхема Кусин се на извиђању заглавио између падобранаца који само што су се спустили, па га је стигао неславни крај на раскрсници пута Волфезе-Утрехт. Један исувише пожртвовани немачки командант батаљона који је одмах, на своју руку, поставио линију одбране између британских главних праваца за напад (а не по њима!) једва да је могао да успори напредовање, и убрзо је био опкољен. Британци су заробили многе који су изгледали потпуно деморалисани. Било је топло летње време; народ је био усхићен и ситуација је изгледала боље него што је ико усудио да се нада. Ипак је тог дана само 2. батаљон, под командом потпуковника Џона Фроста, успео да се пробије до Арнхема преко најјужнијег пута кроз Остербејк-Лах и да увече заузме положаје око северног прилаза мосту (успут су видели како је железнички мост код Остербејка дигнут у ваздух). Друга два батаљона падобранаца налетела су предвече на тако велики немачки отпор да су морали да прекину напредовање. То је била трећа и одлучујућа незгода. Чињеница је да је вешти командант 2. СС оклопног корпуса, генерал Битрих, одмах после вести о спуштању британских падобранаца и још пре доласка Модела и његовог штаба, издао неколико врло паметних наредби.

Харцеру, који је уживао у ручку у Хундерлоу, наредио је да са својом 9. СС оклопном дивизијом (што ће рећи њеним остацима) извиђа у западном правцу и да блокира прилазе Арнхему. Харцер је одмах оспособио оклопна возила која је тако опрезно био задржао, и почео да извршава свој задатак као неко ко зна свој посао. Да је Фрост успео да дође до Арнхема, била је, у ствари, случајност: на јужни пут Харцер првобитно није обратио толику пажњу. Обратио је пажњу изван линије „Спер“ коју је великом брзином градио између Арнхема и Остербејка. У међувремену је Битрих послао 10. СС оклопну дивизију према Најмехену да би зауставио напредовање Савезника. Становници Волфезеа, Хејлсума, Ренкума, Остербејка и Арнхема нису ништа о томе знали. За њих је куцнуо час ослобођења. А у Арнхему нису убијени таоци. Изгледало је као срећан дан.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *