Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Битка за коридор у Брабанту

5
(3)

На све или ништа

Америчка 101. ваздушно-десантна дивизија могла је да буде задовољна резултатима које је постигла 17. септембра, одмах после „најбољег десантирања у њеној историји“ (како пише историчар дивизије). Уништење моста у Сону била је незгода и тиме је такође успорено напредовање ка Ејндхофену, али изузев тога, сви циљеви су овог првог дана били постигнути. Сон, Синт Уденроде и Фехел су освојени, а пут између ових места очишћен од Немаца. Очекивало се да ће током јутра 18. септембра део коридора који је додељен 101. дивизији бити безбедан.

napad-na-brest
Осамнаестог септембра 1944, један дан после успелог десантирања 101. америчке ваздушно-десантне дивизије, део ове јединице је почео напад на Бест.

Рано ујутро, 18. септембра, батаљон 502. пука почео је напад на Бест. Ту је неочекивано налетео на јак немачки отпор. Али Бест није био један од главних циљева дивизије. Најважнији циљ био је Ејндхофен. И док су Немци узалудно покушавали да поново освоје Фехел, 506. пук је напредовао ка највећем индустријском граду у Брабанту. „Ако видите Немце“, рекао је пуковник Синк, „оставите их што је више могуће на миру. Ми морамо јутрос да стигнемо у Ејндхофен и не можемо да губимо време на убијање Немаца.“ Батаљон су на путу непрекидно ометале мале јединице немачке пешадије и артиљеријска ватра, али тиме није много успорено напредовање. Тек у предграђу Ејндхофена наишли су на јак отпор немачких минобацача и артиљерије од 88 мм. У Клостердрејфу и околним улицама водила се неколико часова огорчена борба при чему су Американци много користили обавештења која су давали становници Ејндхофена и људи из покрета отпора. Успели су да онеспособе топове од 88 мм, и нешто после тога Ејндхофен је ослобођен. Људи који су клицали збили су се у центру града око падобранаца и свуда су се истицале заставе. Американци су са жалошћу напустили забаву да би могли да поставе линију за одбрану и да пошаљу патроле, пошто је сваког тренутка могао да се очекује противнапад. У пола један ушла су у Ејндхофен британска оклопна возила, извиђачи 30. корпуса. То је био први контакт између 101. ваздушно-десантне дивизије и Хороксових људи. Ипак је трајало до пола седам увече пре него што су Американци с олакшањем чули звук који су напето очекивали целог тог дана: шкрипање тенкова британских главних снага.

stanovnici-ajndhofena
Слика на којој се види са коликом радошћу су становници Ејндхофена поздравили британске и америчке трупе.

У Сону је у међувремену отпочела поправка моста чији се средњи стуб, на срећу, није срушио. Увече су британски инжењерци преузели рад од својих америчких колега и почели са монтирањем моста „Бејли“. То је монтажни помоћни мост чији се делови спајају једном једином гвозденом шипком, а донели су га са собом. Следећег јутра у 6.45 часова могли су први тенкови да наставе пут преко моста ка Синт Уденродеу, Фехелу и најзад према Храфеу где се спустила 82. ваздушно-десантна дивизија. Напредовање 30. корпуса је каснило тридесет и шест часова за планом, али за то нико није могао да окриви америчке падобранце. Они су одлично извели први део свог задатка и отворили коридор за Британце. Сада је требало одржати тај коридор отвореним. Осамнаестог септембра је 101. дивизија прилично ојачана са 2579 људи и неколико стотина возила допремљених једрилицама и искрцаних у близини Сона и Синт Уденродеа. На несрећу, велики део залиха које су авиони избацивали падобранима (углавном бензин и храна) пао је Немцима у руке. Дивизија је ипак била у стању да настави снажну офанзиву против Немаца код Беста. Деветнаестог септембра ситуација се променила у корист Американаца који су са два пука, уз помоћ британског оклопног ескадрона успели да униште немачке војне снаге од две до три хиљаде људи. Тиме је положај 101. дивизије био поприлично учвршћен.

По плану је деветнаестог септембра 101. дивизија требало да добије најважније појачање, опет помоћу једрилица, и то углавном артиљерију и артиљерце. Због магле, ова операција, углавном, није успела. Од 385 једрилица које су кроз ваздух одвучене до изнад Брабанта, само 209 је стигло у зону десантирања. Уместо 68 артиљеријских оруђа дивизија је добила свега 40.

koridor-kroz-brabant
Преглед савезничког напредовања у правцу Најмехена и Арнхема. »Коридор« кроз Брабант је био крајње узан — на појединим местима не много шири од друма, и био је због немачких противакција стално пробијан са обе стране.

Тенкови Гардијске оклопне дивизије из 30. корпуса су се у међувремену котрљали у правцу Најмехена брзином колика је у датој ситуацији била могућа. Хорокс је на своје велико задовољство чуо да је америчка 82. ваздушно-десантна дивизија успела да узме у своје руке неоштећен мост преко Мезе код Храфеа. Да су Немци успели да дигну у ваздух овај мост, без сумње би напредовање данима било успорено, јер преко широке Мезе не може да се једноставно пребаци мост „Бејли“. Падобранци 82. дивизије већ су 18. септембра ушли у Најмехен преко Берха и Далсвеха и напредовали су у правцу моста на реци Валу. Наишли су на тако јак немачки отпор да су морали да се врате на високи терен око Берха и Дала. Када су прве борбене трупе 30. корпуса, 19. септембра, стигле у Најмехен, наишле су дакле, на ситуацију која је била мање повољна од оног што се очекивало. Како железнички мост, тако и мост за друмски саобраћај били су у немачким рукама и они су могли сваког тренутка да их дигну у ваздух. Отпор 10. СС оклопне дивизије био је жесток и огорчен и комбиновани британско-амерички покушај пробоја у правцу мостова, изведен после подне деветнаестог, није успео. Гевин, командант 82. ваздушно-десантне дивизије, могао је за напад на мостове да ослободи само један батаљон падобранаца, јер су Немци непрекидно нападали његове положаје из правца Рајхсвалда. Осим тога, још није стигло појачање које је требало да буде допремљено једрилицама из Британије. Густа магла приморала је пешадијски пук, који му је сада био преко потребан, да остане у Британији. Тако су се, дакле, Савезници заглавили у Хунерпарку и Фалкофу, где су Немци поставили тако јаке одбрамбене положаје да је Модел сматрао да може да забрани уништење мостова на Валу, убеђен да Британци не могу да се пробију кроз непробојан одбрамбени појас. Савезници заиста нису ништа знали о овој забрани и у ноћи између 19. и 20. септембра очекивали су сваког тренутка да чују судбоносни ударац којим се дижу у ваздух мостови на Валу. Исте ноћи су Хорокс и британски генерал падобранских јединица Браунинг направили нови план, који је Гевин одмах одобрио. Следећег јутра је требало да покушају да с обе стране, истовремено, нападну мост. Због тога је 504. падобрански пук морао да пређе Вал да би са севера напао мост, док је истовремено Гардијска оклопна дивизија, потпомогнута батаљоном падобранаца, морала да са југа отпочне офанзиву на положаје код моста. Најмехен, који се већ тешко напатио због бомбардовања у фебруару, изгледао је ове ноћи као пламено море. Немци су систематски запалили велики део града и док су тенкови, британска пешадија и амерички падобранци јуришали у овај пакао ватре и дима, становници Најмехена су се сакрили по својим подрумима, многи од њих убеђени да неће доживети ослобођење свога града. У Ејндхофену се увече деветнаестог помало гасило свечано расположење због тешког немачког бомбардовања. И Ејндхофен је горео, а напредовање заштитнице 30. корпуса очигледно је успорено због рушевина на улицама.

Тако је отпочео 20. септембар, дан када су многи, како савезнички војници, тако и холандски становници, схватили да су се угасиле многе илузије које су гајили три дана раније. На југу су људи 101. дивизије код Сона у области између Хејсвејка и Динтера водили борбе против немачких јединица које су покушале да пресеку пролаз кроз коридор. Американци су тога дана добили само један оброк јер је још увек велики део залиха бачених падобранима падао у немачке руке. Цивилно становништво је покушавало, колико је могло, да помогне ослободиоцима, али ни они нису имали много да пруже.

У Најмехену, одмах после свитања, 504. падобрански пук и 2. тенковски батаљон Ирске гарде почели су са прочишћавањем западних предграђа. После подне су стигли отприлике до електричне централе на обали Вала. Овде је у три часа почела операција коју је Хорокс описао као „један од најлепших напада из рата“. Било је лепо, сунчано време и Немци, који су се угнездили на другој обали око 400 м широке реке, били су немало запрепашћени када су одједном видели како група британских брзих чамаца с америчким падобранцима у њима прелази Вал. Мада су Американце штитили тенкови Ирске гарде и многа друга артиљеријска оружја, на другу обалу није стигло више од половине првог падобранског таласа. Две стотине људи пливало је и допузало до обале успевши да направе мало упориште које није било веће од неколико стотина метара, и које су, мало помало, проширили следећи таласи. Овај необично храбри напад, спроведен великом брзином, није изведен узалудно.

u-centru-najmehena
Амерички падобранци у центру Најмехена. Снимак је направљен 20. или 21. септембра 1944. Тада је град већ неколико дана био у зони фронта.

Још у току борбе Американци су почели да крче пут према железничком мосту и успели су да освоје северни прилаз мосту. Затим су се пробили у правцу путничког моста победивши јак немачки отпор код старе тврђаве Лент. На тај начин су Немцима пресекли пут за прилаз ка мосту. Фантастичан успех!

У међувремену је Гардијска оклопна дивизија отпочела напад на западној обали на положаје у Хунерпарку и Фалкофу. Један командир чете касније је рекао: „Освајање Фалкофа био је готово немогућ задатак, јер су Немци осигурали брежуљак бодљикавом жицом, свуда су били ровови пуни људи и бункери. Напад у почетку није уопште ишао по мом првобитном плану. Али чим је борба отпочела, људи су се ухватили у коштац са непријатељем, а њихов морал је био сјајан – чак су се и смејали и правили шале – тако да нико није могао да нас задржи“.

Предвече, нешто пре седам часова, пет британских тенкова јуришало је пуцајући кроз Хунерпарк. Два су онеспособљена, али остала три су успела да пређу мост и да дођу у везу са Американцима који су већ раније прешли реку. Мост на Валу је готово потпуно неоштећен пао у руке Савезника. Коридор је био отворен до иза Најмехена.

britanski-tenkovi-most-na-valu
У подне 21. септембра, британски тенкови су се котрљали преко моста на Валу у Најмехену у правцу Арнхема. Али Немци су задржали напредовање још два дана.

Сада је 30. корпус требало да напредује што пре је било могуће кроз Бетуве ка Арнхему, и да тамо смени тешко искушану британску 1. ваздушно-десантну дивизију. Ирска гарда је после подне, двадесет и првог, кренула у правцу Елста, али је заустављена необично јаким немачким противтенковским положајима. Истовремено се између Елста и Дрила спустила бригада пољских падобранаца. Због лошег времена стигла је три дана касније него што је било планирано. Пољаци су кренули ка Хефедорпу у нади да ће прећи речицу Доњу Рајну. Док су стигли до тамо, Немци су потопили скелу и учврстили се у јаким положајима на другој обали. Савезнички напад се у Бетувеу зауставио, а изгледи да се створи упориште на другој обали Доње Рајне, западно од Арнхема, постаће због разних незгода сваког дана све мањи. Једна од незгода била је што су 22. септембра Немци успели да пресеку коридор код Фехела. Хорокс је због тога био приморан да пошаље 32. гардијску оклопну дивизију на југ, да би помогла америчкој 101. ваздушно-десантној дивизији при поновном пробијању коридора. Ово је успело тек следећег дана после подне. Сада је постало јасно колико је коридор рањив. На многим местима није био шири од самог друма и саобраћај се стално заустављао због немачких акција. Зато је, још пре него што је 22. септембра коридор пресечен, било непрекидних озбиљних застоја у допремању материјала за 30. корпус. Због тога је, такође, после двадесет и другог у Бетувеу недостајала муниција, а Пољаци код Дрила нису имали довољно десантних чамаца да би прешли Доњу Рајну. Проблеми су се за 30. корпус још увећали када су 24. септембра Немци успели поново да пресеку коридор, сада између Синт Уденродеа и Фехела. Овог пута ће трајати готово два дана пре него што се отвори пут ка Најмехену и Бетувеу. Али, тада је битка за Арнхем већ била изгубљена, и последњи преморени, преживели војници британске 1. ваздушно-десантне дивизије пребачени у Најмехен, пошто су успели да пређу Доњу Рајну.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *