Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Немачки војни планови

4.5
(2)

Изненађење са неба

Половином септембра је фелдмаршал Валтер Модел одредио централну тачку за одбрану против обновљеног напредовања Савезника јужно од холандских великих река. Ово бојно поље (јужно од линије Бриле-Дордрехт-Најмехен) је по Моделовој наредби од 17. септембра 1944. године подељено у два сектора. Западни сектор, Зеланд и Западни-Брабант, припао је 15. армији генерала Густава Адолфа фон Цангена. У источном сектору, где је могао да се очекује главни напад савезничке офанзиве, налазила се тек оформљена 1. падобранска армија генерал-пуковника Курга Студента. Северно од великих река команда је остала у рукама генерала Фридриха Кристијансена, који је од 1940. године имао улогу неке врсте територијалног заповедника немачких јединица у окупираној Холандији. Извршавајући ову функцију, стајао је директно под Врховном командом немачких оружаних снага у Берлину. Ако би пак дошло до борби, Кристијансен би за тактичке операције пао под Моделову команду, што за Модела баш није била умирујућа помисао, узевши у обзир Кристијансенове слабе војничке квалитете.

Не само да је Кристијансен био незамислив као генерал на фронту, већ је борбена вредност „његових трупа“ (да тако, ради једноставности, назовемо све трупе северно од великих река) половином 1944. била добрим делом веома ниска.

model-bitrih
Договор код Арнхема између (слева надесно) фелдмаршала Модела, генерала Битриха, мајора Кнауста и генерала Хармела

На првом месту, ту је била дивизија „Фон Тетау“, која се под овим именом појављује у неким борбеним извештајима, али, у ствари, уопште није била дивизија. Настала је тако што је Кристијансен током прве половине септембра поставио специјалне одреде на мостове и скеле великих река да би дочекали групе војника који су бежали испред Савезника ка северу. Ове групе биле су потпуно дезорганизоване, а војници само што нису дезертирали. Требало их је дочекати и поново успоставити војну дисциплину. Ова прихватна „устава“ поред северних обала великих река била је под командом генерал-лајтнанта Ханса фон Тетауа. Жетва прихватне уставе једва да је била од неке војне вредности. Међутим, људство уставе није било за потцењивање. Западни сектор је запосела СС подофицирска школа под командом пуковника Липерта. Његови људи су били млади и добро обучени, многи су се већ борили на совјетско-немачком фронту. Источни сектор фон Тетауове уставе држале су две чете СС посадног батаљона под командом СС Штурмбанфирера Сепа Крафта. Овом Крафтовом батаљону, који је бројао око 250 људи, је у даљем току догађаја додељена велика улога. Тако, на пример, Честер Вилмот у књизи „Борба за Европу“ пише да су две чете овог батаљона 16. септембра послане са холандске обале ка Остербеку. По некима се ово премештање у том тренутку, један дан пре ваздушног десанта, наводи као доказ за издају. Крафтов батаљон је по борбеном извештају, који је Крафт лично саставио, премештен ка Остербеку у ноћи између 3. и 4. септембра.

Сумњивог квалитета су били неки посадни батаљони „Херман Геринг“ дивизије који су се састојали од фанатичних, али само делимично, и то лоше извежбаних веома младих војника. Још мање вредности је био холандски СС-батаљон који је под командом немачког СС официра чувао логор у Амерсфорту.

Да су ове трупе (и још неке друге јединице мале борбене вредности) 17. септембра 1944. биле једини противник британских падобранаца, битка за Арнхем би сигурно узела други ток.

Али 7. септембра су у Хелдерланд стигли остаци две немачке оклопне дивизије. Други СС-оклопни корпус је почетком 1944. припадао одабраним трупама немачке армије. Састојао се од 9. и 10. СС-оклопне дивизије. Оне су се прво бориле у Југославији, па Италији и онда на совјетско-немачком фронту. Почетком јуна 1944. корпус је добио наређење да се припреми за полазак ка западном фронту. Крајем јуна је близу Каана први пут на том фронту ступио у акцију. Добрих месец и по дана корпус се борио у Нормандији, без прекида и без појачања. Двадесет и другог августа су ове изрешетане дивизије добиле наредбу да пређу преко Сене да би се склониле на сигурније место.

kristijansen-atlantski-bedem
Генерал Фридрих Кристијансен (лево) обилази као командант оружаних снага у Холандији део „Атлантског бедема“

Најзад су ове две десетковане дивизије прогоњене од британских и америчких армија стигле у Холандију. Четвртог септембра је 9. СС дивизија, која је носила име „Хоенштауфен“, примећена у Ситарду. Седмог септембра је 9. оклопна дивизија отпочела да напредује ка својој одредишној области: Фелуве. Такође је 10. СС оклопна дивизија, „Фрундсберг“, кренула преко Најмехена и Арнхема према Ахтерхуку.

Извештај заменика команданта дивизије Харцера, о кретању 9. оклопне дивизије потпуно се слаже са ратним дневником фелдмаршала Модела. По овом дневнику је Модел 3. септембра у 22.15 часова наредио да се 9. и 10. оклопна дивизија пошаљу на север у Холандију. Ову наредбу је командант корпуса Битрих добио 4. септембра.

Он је и известио да је тог дана добио наредбу да ради допуне и реорганизације пошаље обе дивизије у област Арнхем-Апелдорн. Петог септембра у 12.30 часова у Моделовом дневнику је записана још једна наредба за Битриха, и то да са штабом 2. СС оклопног корпуса прати обе дивизије до Холандије. Као и за време кретања раније поменутог Крафтовог батаљона, датуми су и у овом случају важни. Још више него у случају Крафтовог батаљона сматра се да је присуство 9. оклопне дивизије у Фелувеу доказ за издају. Да ће доћи до савезничке ваздушно-десантне операције мањег обима у области Најмехен-Арнхем одлучено је, међутим, тек 5.септембра. Неколико дана касније ова операција је отказана. Тек 10. септембра Модел је послао обе оклопне дивизије према Фелувеу и Ахтерхуку.

Ни у даљем Херцеровом извештају нема места за сумњу о намерама немачког ратног руководства са 9. оклопном дивизијом. Далеко од тога да је једна оклопна дивизија требало да се бори против очекиваног ваздушног десанта, као што су после рата неки писали. Десетог септембра је немачка Врховна команда одлучила да се само 10. оклопна дивизија у Ахтерхуку поново ојача, а да ће 9. оклопна дивизија у Немачкој да буде поново формирана. Модел је затим издао наређење да све јединице 9. оклопне дивизије које су још биле од неке борбене вредности, као и оружје и возила, морају да се предају 10. дивизији. По извршењу ове наредбе, 9. СС оклопна дивизија, у ствари, није више постајала. Остало је још само неколико одељења расутих по троуглу Апелдорн-Арнхем-Зутфен. По Харцеровој оцени, остало је око 2500 људи, а то су, углавном, била одељења за везу, пионири, војна полиција, болничко војно особље, помоћно особље штаба, оклопни гренадири без тешког оружја, пешадија, оклопни ловци без артиљерије и противавионска одељења са четири топа од 20 мм. Тринаестог септембра остаци 9. СС оклопне дивизије почели су да се пребацију возом за Немачку. Модел је наредио да ове јединице, све док не стигну у Немачку, треба да се тако поделе да би могле да ступе у акцију ако дође до побуне цивилног становништва или у случају ваздушног десанта.

Харцер јс неку од Моделових наредби извршио, а неку није, па је тако наредио да се скину гусенице са неколико оклопних возила из његовог извиђачког одељења, а да се делимично поскида и наоружање. Харцер је касније објашњавао: „Ова возила су додељена штабу Битриховог корпуса као возила без икакве вредности за борбу, само да не би морала да се предају 10. СС оклопној дивизији“. Дакле, мера предострожности да би последњи остаци његове 9. дивизије могли да пруже бар неки отпор у случају нужде.

Цела слика за време тих неколико дана савезничког десанта указује да Немци нису очекивали борбе у области северно од великих река. О томе сведочи не само растурање 9. СС оклопне дивизије у потпуном миру, већ и чињеница да је Модел, који је такође бежао пред Савезницима који су напредовали с југа, првом половином септембра најзад поставио свој штаб у Остербеку у ходелу „Де Тафелберг“. Модел је рекао да је савезнички ваздушни десант могућ 15. септембра приликом посете СС-генерала Ханса Албина Раутера, највишег шефа СС-а и немачког полицијског апарата у Холандији. По наредби из Берлина Раутер је потпао под команду фелдмаршла Модела када је овај стигао у део Холандије где је Раутер командовао. Модел се осећао прилично сигурно у Остербеку (извештава Раутер после рата): три широке реке су одвајале његов штаб од савезничке офанзиве која је могла да се очекује сваког тренутка. На Раутерову сугестију да ће Савезници, можда, помоћу падобранаца покушати да изведу прелаз преко реке, Модел је одговорио да је то искључено. Између осталог је рекао да за Савезнике није преко потребно да своје скупоцене ваздушно-десантне трупе употребе овде јер је Монтгомери био опрезан човек који се не упушта у луде авантуре. Модел се супротстављао Раутеру тврдећи да ће Савезници употребити своје падобранце поново тек када стигну до Рајне код Диселдорфа. Ово што је Раутер записао о Моделовим изјавама потврђује се белешкама истог садржаја у ратном дневнику Групе армија Б од 14. септембра.

kurs-student-smotra-padobranaca
Генерал-пуковник Курт Студент, командант 1. падобранске армије, врши смотру својих падобранаца у мају 1944.

Уосталом, свуда на немачкој страни делили су исто мишљење: офанзива Савезника може сваког момента да се настави, центар ће бити у правцу Рајне у Немачкој; вероватно ће Савезници да употребе ваздушно-десантне трупе да би заузели једно утврђење на другој страни Рајне.

Због тога се холандском авантуристи Кристијану Линдемансу, званом Кинг Конг, није много веровало када је увече 15. септембра јавио немачкој контрашпијунажи – „Абверу“ – у Дриберхену да ће британска армија ускоро да нападне Ејндхофен и да ће и падобранци ступити у акцију у Холандији.

Линдеманс, чија је улога као „шпијуна“ била прецењена и романтизована после рата, оставио је за собом сумњиву каријеру у покрету отпора када је марта 1944. понудио своје услуге „Абверу“ у Бриселу. Један од његових мотива што се пријавио „Абверу“ био је да је понудио услуге обавештајца у замену за слободу свог брата који је био ухапшен као члан покрета отпора и осуђен на смрт. Током следећих месеци играо је улогу агента-провокатора, што је многе чланове покрета отпора коштало живота. Линдемансу је то донело доста новца са којим је могао да живи по старом, богато се снабдевао пићем и женама. Када је почетком септембра 1944. „Абвер“ морао да напусти Брисел, Линдемансу је наређено да остане. Помоћу својих веза са белгијским покретом отпора морао је да покуша да се инфилтрира у британске и канадске војне јединице. Ово није било тешко. Као холандски „илегалац“ упућен је 15. септембра преко линија у Ејндхофен са неколико порука за тамошњи покрет отпора. Те поруке су биле блиско повезане са чињеницом да ће, ако се све буде добро одвијало, Британци за неколико дана ослободити Ејндхофен.

Линдеманс је прво отишао у „Абвер“ у Дриберхену, где је им јавио шта је знао. Британци напредују према Ејндхофену; спустиће падобранце. Шта је још рекао није сасвим јасно. О десанту код Најмехена и Арнхема из порука које је преносио ништа није могао да зна.

На савезничкој страни фронта, где су све припреме указивале да ће ускоро доћи до велике офанзиве, кружиле су најчудније гласине. Сви су, како цивили тако и војници, фантазирали о правцу и циљу будуће офанзиве. Са тим у вези поменуто је безброј места – па и Најмехен и Арнхем. Да ли је Линдеманс, можда, набрајајући друга места поменуо и Арнхем и Најмехен? О томе нема поузданих података. Утицај Линдемансове издаје (ма каквог обима била) на даљни ток догађаја је јасан. Био је готово никакав. На првом месту, из послератних изјава постало је очигледно да тадашњи мајор у „Абверу“ у Дриберхену није имао пуно поверења у лабилну личност Линдеманса, који је био блефер и склаткоречив.

Да је офанзива била пред прагом, „Абвер“ је и онако знао. А да ће Савезници освојити Ејндхофен помоћу падобранаца, то опет нису веровали.

Извештај о Линдемансовој посети, који је мајор по дужности морао да пошаље, шеф „Абвера“ у Холандији, Гискес, добио је тек неколико седмица касније због сметњи у саобраћају. Операције код Арнхема тада су већ увелико биле завршене. А по Гискесу, у том извештају није било ни речи о Арнхему. Но, и без тога: ниједан немачки командант, било где да се налазио, није унапред био упознат с искрцавањима из ваздуха која су изведена 17. септембра.

izvuceni-padobranci
Група британских падобранаца која је успела да се извуче из окружења код Арнхема.

Фелдмаршал Модел је већ 17. септембра морао да побегне из свог штаба у Остербеку, а Харцер, командант десетковане 9. СС оклопне дивизије, који је 17. септембра одиграо важну улогу, изјавио је: „Ја могу да потврдим да ниједан Холанђанин није било шта издао у корист немачког армијског руководства.“

О операцији „Маркет-Гарден“ као „изненађењу“ или „потпуном изненађењу“ пишу у каснијим извештајима командант 2. СС-оклопног корпуса Битрих, шеф службе безбедности у Холандији Раутер, командант 1. падобранске армије Студент, шеф штаба генерала Кристијансена фон Вилиш и командант 88. немачке дивизије која се налазила у Брабанту Рајнхард. То „изненађење“ описује се поврх тога и у званичним ратним дневницама немачког врховног команданта на Западу фелдмаршала фон Рундштета, а и у дневницима немачке Врховне команде.

Половином септембра, Немци су сваког момента морали да очекују нови напад Савезника. Сматрало се вероватним да ће се при том употребити ваздушно-десантне јединице. Али, да ће правац напада бити север, преко холандских великих река – то на немачкој страни нико није очекивао.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *