Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Припреме за десант у Холандији

4.5
(2)

Тепих преко мостова

Прва савезничка ваздушно-десантна армија основана је у августу 1944. Генерал Ајзенхауер био је уверен у вредност својих падобранаца и јединица које се преносе ваздушним путем, али забринут због велике раштрканости јединица које су се биле упутиле у Француску за време инвазије. Сматрао је да ваздушно-десантне јединице и ескадрони транспортне авијације треба да буду под јединственом командом ради увежбавања и планирања операција. То је био разлог да се формира посебна армија.

Осамнаести амерички ваздушно-десантни корпус, под генерал-лајтнантом Метјуом Риџвејем, који је у свом саставу имао: 82. и 101. ваздушно-десантну дивизију и Први британски ваздушно-десантни корпус, који су чиниле 1. и 6. ваздушно-десантна дивизија под генерал-лајтнантом Браунингом, спојени су у армију под командом америчког генерал-лајтнанта Лујса Бриритона. Браунинг је именован за Бриритоновог заменика, првенствено због тога што је као командант копнене дивизије – а ваздухопловац – могао да даје врло вредне савете. На другом месту, био је Британац, па је и ова армија била под америчко-британском командом, као и остале експедиционе јединице Савезника на целом западном фронту.

Луис Бриритон
Генерал-лајтнант Луис Бриритон постао је у августу 1944. командант 1. савезничке ваздушно-десантне армије

Транспортна компонента ваздушно-десантне армије састојала се такође од америчких и британских елемената. Девета транспортна група која се састојала чак од четрдесет и два ескадрона транспортних авиона С-47 (чувених Дакота) била је под командом генерал-мајора Пола Виљемса. Тридесет осмом групом Краљевског ваздухопловства командовао је вицемаршал ваздухопловства Холингхарст, ветеран ваздушних десаната и операција са једрилицама. Он је располагао са десет сквадрона преправљених бомбардера типа Олбимерл, Стерлинг и Халифакс. Последњи од ова три типа бомбардера једини је могао да вуче дивовску једрилицу Хамилкар. Најзад, 46. бомбардерска група Краљевског ваздухопловства под комодором Дарвелом састојала се од шест сквадрона Дакота са британском посадом. При издавању наредби за оснивање Прве савезничке ваздушно-десантне армије Ајзенхауер је своме начелнику штаба дао инструкције да од Бриритона захтева брзу и енергичну акцију.

На Бриритона није морало много да се наваљује. Он не само да је био искусан ваздухопловац, већ и способан, одлучан командант. Он се такође бринуо за навигационе способности америчког људства од којих је већина тек завршила обуку у Сједињеним Државама. Још пре него што је успео да оствари своје детаљније планове о настављању њихове обуке, Бриритон је морао, опет привремено, да пошаље највећи део своје Дакоте флоте да би снабдевала бензином истурене аеродроме у Француској. Добио је обећање да ће му авионе вратити чим отпочне са својом операцијом. У међувремену није, међутим, знао шта да ради са својим дивизијама које, како је изгледало, ником нису биле потребне. Мада је направљено неколико планова, копнене јединице су, захваљујући брзом темпу наступања, увелико оставиле за собом територију на коју су се искрцале још пре него што су иједан падобранац и једрилица били у ваздуху.

jurkart-hiks-montgomeri
Генерал Јуркарт (десно) је заједно са бригадним-генералом Хиксом (средина) примио пре битке код Арнхема фелдмаршала Монтгомерија.

Осим тога, генерал Бредли отворено је дао на знање да више воли да се Дакоте употребе за снабдевање његових трупа него за пребацивање јуришних падобранаца. Најзад је изгледало да ће ипак доћи до неке операције. Ова операција шифровано названа „Линит II“ (конопљарка) обухватала би ваздушни десант трију дивизија између Ахена и Мастрихта. Требало је да убрзо отпочне, али је то довело до размимоилажења између Бриритона и његовог заменика Браунинга. Браунинг, који је постављен да руководи овом операцијом, сматрао је да из практичних разлога она не може одмах да се изведе. Ако би Бриритон остао при своме, Браунинг је хтео да да оставку на положај заменика команданта 1. ваздушно-десантне армије До тога ипак није дошло, и генерал Риџвеј је преузео на себе руковођење операцијом „Линит II“.

Бриритон је увидео да су потребне шире припреме да би његово људство могло да оперише, посебно ако би се спустили мало даље од линије фронта. Ипак је остао при своме да операција „Линит II“ мора да се изведе сада, када су се ове јединице нашле у његовој армији. Браунинг је одмах схватио да Бриритона гони жеља да буд активан пре него што се борбена ситуација битно не измени. Ипак, остао је при томе да су одређене припреме преко потребне Петог септембра је операција „Линит“ поништена. Реализација операције „Комет“ – освајање мостова на Рајни од Арнхема до Везела од стране падобранаца и једрилица Прве ваздушно-десантне армије – све мање је изгледала вероватном. Друкчије је било са операцијом „Маркет“, која је обухватала план ваздушног десанта на линији Ејндхофен – Арнхем. Браунинг је позвао у штаб фелдмаршала Монтгомерија и ту се још једном темељно претресао циљ операције, која је обухватала „освајање, а у случају потребе одбрану мостова на каналима и рекама дуж осе главног напредовања Друге британске армије од Ејндхофена до Арнхема“. Операција „Гарден“ обухватала је копнена дејства која су требало да отпочну чим би ваздушни десанти крочили на тло. Тридесети британски корпус, под генералом Хороксом, би са једном тенковском и једном пешадијском дивизијом преко „тепиха“, начињеног од ваздушно-десантних јединица, требало да напредује до нешто иза Арнхема и да се тамо утврди.

utovar-dzipa-u-jedrilicu
Војници санитетских јединица смештају један „џип“ у једрилицу

Монтгомери је много полагао на освајање мостова. Док их је, један по један, показивао на карти, рекао је: „Овај тепих је врло дуг, па зато мора да буде узан. Главно је да ти мостови нетакнути падну у наше руке. То значи, чим се да знак за полазак, код мостова мора да се спусти што је могуће више људи“.

У недељу ујутро, 10. септембра, операција „Комет“ је дефинитивно одбачена. После подне у 5 часова су три команданта дивизија дошла у штаб Првог ваздушно-десантног корпуса да добију наређење за операцију „Маркет“.

Наочити, мишићави Браунинг, кога су колеге из гренадирске гарде звали „Бој“, у међувремену се вратио из Белгије. Његова три госта били су: командант Прве британске ваздушно-десантне дивизије, генералмајор Рој Јуркарт, и двојица његових америчких колега чије су дивизије додељене Британском корпусу за предвиђене операције – бригадни генерал Џемс М. Гевин, командант америчке 82. ваздушно-десантне дивизије, и генерал-мајор Мексвел Тејлор, командант америчке 101. ваздушно-десантне дивизије. Јуркарт је био Шкотланђанин, официр лаке пешадије који се током борби у области Средоземног мора показао као поуздан и одважан командант бригаде. Он је тек био преузео дужност команданта дивизије од искусног Ерика Дауна, команданта британског Првог падобранског батаљона, изузетно успешног команданта бригаде који је, наравно, изабран за команданта 1. ваздушно-десантне дивизије. Даун је позван да формира нову ваздушно-десантну дивизију у Индији. Јуркарту, као његовом наследнику, није било лако. Осим тога није подносио летење, а сматрао је да је престар да би могао да прати обуку падобранаца.

Џим Гевин, изванредно способан, професионални војник, који је отпочео своју каријеру као редов, био је са својих тридесет и седам година најмлађи командант дивизије међу оружаним снагама западних савезника. Године 1941. био је један од првих који се код тврђаве Бенинг, у Џорџији, пријавио у привремену групу падобранаца, а 1943. године већ је био командант пука 82. дивизије. При инвазији на Сицилију одиграо је важну улогу. При искрцавању у Нормандији помагао је генералу Риџвеју као заменик команданта дивизије, а када је Риџвеј унапређен за команданта 18. корпуса, Гевин је преузео од њега команду 82. дивизије.

И Тејлор, командант 101. дивизије, располагао је потребним искуством као командант ваздушно-десантних јединица. На Сицилији је командовао артиљеријом 82. дивизије. Када је командант 101. дивизије, генерал-мајор Ли, почетком 1944, враћен у домовину због инвалидитета, Тејлор га је наследио. Осим три команданта дивизија, команданата помоћних јединица и официра штаба који су припадали армијском корпусу, договорима су присуствовали још двојица команданата борбених јединица предвиђених планом „Маркет“ и то командант Пољске падобранске бригаде генерал-мајор Станислав Сосабовски и командант 52. дивизије (оспособљене за ваздушни транспорт). Сосабовски је био старији од својих колега. Био је ветеран из борбе против Црвене армије двадесетих година и из кратке, али тешке борбе против Немаца 1939. године. Сосабовски је био веома свестан свог положаја и година свог војног стажа, па није било увек лако да се са њим сарађује. Ипак, нико му није оспоравао оштроумност и изражени патриотизам, којим је он, као и сваки члан његове бригаде, био испуњен. Пољски падобранци су прижељкивали да се добро освете нацистима. Њихова бригада је припојена Јуркартовој 1. ваздушно-десантној дивизији. Педесет друга дивизија, одморна и увежбана за искрцавање из ваздуха, сачињавала је део Браунинговог корпуса. Састанак је одржан у старој клупској згради терена за голф у Мур Парку у северозападном предграђу Лондона, а на дневном реду је био цео „Маркет-Гарден“ план. Први део разговора водио се о постављању „тепиха“ од стране падобранаца. Онда је било говора о дејству Друге британске армије, која је по убеђењу Монтгомерија, требало „са највећом могућом брзином и ударном снагом да наступа са фронта и да се не обазире на оно што се догађа на крилима“. У ствари, то је био концепт за операцију „Гарден“ – брзо напредовање ка утврђењу преко Рајне. У другој етапи, 2. армија требало би да се припреми за напредовање у правцу Рајна-Оснабрик-Минстер-Хам дуж источне ивице Рурске области да би се отворили путеви за упад у севернонемачку низију. Према плану генерала Браунинга, за операцију „Маркет“ требало је да три ваздушно-десантне дивизије освоје мостове и раскрснице путева на Мези (Мас), Валу и Рајни. Њима је гребало да помогне 52. дивизија за ваздушни транспорт и да се пребаци источније од Арнхема. Са снабдевањем 1. савезничка ваздушно-десантна армија није имала већих проблема јер су јединице полетале директно из Британије.

101-ceta-za-obelezavanje-mesta-desanta
Војници 101. чете за обележавање места десанта пењу се у једрилицу

Први део „тепиха“ прострла би Тејлорова 101. ваздушно-десантна дивизија. Њен задатак је био да освоји мостове и саобраћајнице на каналима од Ејндхофена до Храфеа, наиме мостове преко Вилхелмина-канала и канала Јужни Вилемов пут. Потом би 82. ваздушно-десантна дивизија морала да за узме Храфе са тамошњим мостом на Мези, као и мост преко канала Меза-Вал и мостове на реци Валу код Најмехена. Браунинг није без разлога доделио ове задатке двема америчким дивизијама. Сто и прва је била стационирана у југозападној Британији. што је значило предност, јер би могли да лете директно за Ејндхофен. Било је логично да Британцима буде додељен сектор Арнхема, јер су се већ за време припрема за операцију „Комет“ са њиме упознали. Како год било, када је генерал Браунинг најзад стигао до северног сектора, нацртао је круг око моста, погледао је Јуркарта и рекао: „Арнхемски мост. И задржи га!“

У међувремену су команданти ваздухопловних снага и њихови штабови били удубљени у важне проблеме. Када би се све њихове жеље логично испуниле, располагали би са 1250 транспортних авиона типа Дакота, и са још 354 преправљена бомбардера. Убрзо се испоставило да није могуће да се одједном пребаце све трупе. Како да се снаге најбоље поделе? Компромис је био неизбежан. Америчким дивизијама је припао највећи део ваздушне флоте; британска дивизија је добила, отприлике, 100 авиона мање, јер је било од битне важности да Американци што пре освоје своје мостове како би омогућили напредовање копнених јединица. Осим тога, требало је да Британци освоје само један мост, мада је он био најудаљенији од положаја 2. британске армије у Белгији.

meksvel-tejlor
Генерал-мајор Мексвел Тејлор (лево)

Дефинитивна подела авиона ипак још није значила крај проблемима за обе америчке дивизије. Генерал Тејлор је назвао свој сектор „Паклени главни друм“, јер је морао да освоји седам мостова. Али, он се није слагао са Браунинговом инструкцијом да подели дивизију на седам делова и да сваки део спусти код једног од мостова. Браунинг је, међутим, сматрао да Монтгомери ово изричито захтева. „Оддучио сам да Тејлор мора лично да разговара са Монтгомеријем“, написао је Бриритон 11. септембра у свој дневник. „Ако овај ипак остане при своме, држаћемо се првобитног плана“. Чудно је да је Браунинг мислио да је Монтгомери желео да се тако чврсто придржавају његових идеја у детаљној разради плана. Када је упитан да ли захтева одређену тактику, његов одговор је био негативан. Ако би у овој и у сличним ситуацијама дошло до колебања, требало је да се обрате Демпсеју. Бриритон је 13. септембра написао: „… Генерал Паркс (Бриритонов начелник штаба) који је пошао са Тејлором у 21. групу армија, јавио је да се генерал-лајтнант сер Мајлс Демпсеј, командант британске 2. армије, слаже са нашим порукама о променама у операцији „Маркет“. Чини се да се генерал Демпсеј више разуме у ваздушно-десантне јединице него било који други британски армијски командант. Не само да је способан официр. већ је као личност веома симпатичан – миран, непретенциозан и необично скроман.“ Из тога се види да Бриритонов однос са генералом Браунингом није био баш најбољи. Овај „интермецо“ није био баш најсрећнији и због тога што су Браунинг и Гевин дошли у позицију да отворено дискутују о проблемима које ствара уздигнуто земљиште одмах источно од Најмехена. И поред њему додељеног броја авиона, Гевин не би имао довољно пешадије а ни пољске артиљерије ни противтенковског оружја. Тејлор би имао мањак пољске артиљерије поред његове пешадије која је транспортована помоћу једрилица. Јуркарт би морао у почетку да се снађе са једва више од једне трећине својих трупа. Зато би много зависило од брзине којом би могао да се изведе други талас.

glajder
Једна једрилица типа „глајдер“.

Вицемаршал ваздухопловства Холингхарст је предложио да се први талас изведе рано ујутро, тако да трупе још пре свитања могу да буду на одређеним местима. Тако би прва слетања била што мање примећена и ескадрилама би остало довољно времена да се врате и укрцају друге борбене снаге које би се искрцале при дневној светлости. Генерал Бриритон је одбацио овај предлог. Недостајало му је времена да америчке навигаторе извежба за такву операцију, а знао је да је то био најважнији разлог што су делови искрцавања и на Сицилији и у Нормандији изведени тако удаљено једно од других. Осим тога, морало је да се води рачуна о опасности да сретну немачке ноћне ловце. Дакоте су биле релативно споре, а тешко натоварене, и нису располагале резервоарима за гориво са аутоматским затварачима. Најзад, није веровао да је могуће да се неутралишу немачке противавионске батерије осим бомбардовањима при дневној светлости, директно пре почетка транспорта.

Сви ови аргументи били су толико јаки да је Холингхарст направио нови план. Како би било да се други талас допреми после подне или предвече? Ако би се неколико транспорта вратило увече или одмах после заласка сунца у зоне за слетање, после подне би могле да се избомбардују по други пут противавионске батерије, док би већ спуштене трупе у међувремену имале могућности да поставе навигационе уређаје за потребе ноћних летова. Савезнички ноћни ловци би за време кратког периода избацивања изнад области операција могли да пруже довољно сигурну заштиту. Бриритон ни сада није попустио. Ипак, овог пута његови аргументи били су нешто слабији. Посаде би после таквог лета при дневном светлу вероватно биле уморне, а требало је да се води рачуна и о нужним оправкама авиона. Његова дефинитивна одлука гласила је да се првог дана операције „Маркет“, која је требало да почне 17. септембра, изведе само један талас. Следећег дана, како су уверавали Холингхарст и Браунинг, ескадриле би биле у пуној снази, посаде одморне и спремне за други потпуни талас. То није била одлука која је изазивала дивљење. Претпоставка да ће људство да буде уморно због чега би било непожељан други лет неколико часова после првог, готово је могла да се назове увредом морала и стручности ових људи као и недостатком унапред сагледане ситуације. Јер, првенствени циљ ове акције требало би да буде успешна операција копнених јединица. Поред тога, Бриритон, као ваздухопловни стручњак, са не малим искуством, морао је бар мало да поведе рачуна и о временским приликама. Средином септембра доста је велика могућност јутарњих магли изнад Британије, Ламанша и Северног мора. Операција „Маркет“ би отпочела при прилично ведром времену, али то нимало није била гаранција да ће и следећег дана бити ведро. Укратко, могуће последице ове одлуке биле су веома велике. Бриритонова одлука о времену слетања много је утицала на планове акције 1. ваздушно-десантне дивизије код Арнхема. Јуркартов први план је предвиђао спуштање његових трупа што ближе циљу, до самог моста преко Рајне у Арнхему. Британско Краљевско ваздухопловство, уз чију сарадњу је направио планове, противило се десантирању у близини моста, као и спуштању источно или северно од града, јер се дуж пута летења налазила постављена противавионска артиљерија. Јуркартов холандски официр за везу је додао своје мишљење да је „полдер“ (земљиште отето од мора) који је испресецан са безброј малих канала одмах јужно од моста, вероватно исувише мочваран. Јуркарт није имао другог излаза него да попусти, те је одобрио искрцавање 10-15 километара западно од Арнхема и северно у близини града. Као знак компромиса он је, међутим, тражио од ваздухопловсгва да трећег дана операције „Маркет“ спусти Пољску падобранску бригаду изнад „полдера“. Ово му је одобрено, мада је постојала могућност да немачке противавионске батерије у том подручју тада још увек буду активне. И, да ли су мислили да ће „полдер“ 48 часова касније бити мање мочваран? Оно што Јуркарт није схватио, јер му је недостајало искуства, било је да при ваздушно-десантној операцији неизоставно долази до конфликата између команданата ваздухопловних снага и команданата сувоземних трупа. Ако командант сувоземних јединица попусти на тачкама које су за њега битне, постоји опасност да поведе своје војнике у пропаст и да упропасти целу операцију. Таква је била сигуација 13. септембра. Ваздушно-десантиа 1. британска дивизија требало је да се спусти при дневној светлости на удаљености од 10 до 15 километара од њеног циља. Поврх тога, она је била приморана да још двадесет и четири часа води борбе само са једном трећином својих снага, упркос чињеници – са којом су се сви сложили – да су јој потребне четири бригаде за успешно извршење њеног задатка. Када су примили наређење од генерала Јуркарта, међу командантима бригада је постојала извесна сумњичавост, али ниједан од њих није јасно изрекао своје приговоре. Не сме да се заборави да су сви ови људи већ јуна добијали инструкције за више различитих операција од којих су неке садржале предлоге за још сумњивије тактике, а ниједна од њих није изведена. Не може да им се узме за зло ни то што су, у извесном смислу сумњали да ће ова нова операција уопште да буде изведена. Таква сумња није стајала на путу детаљној припреми за операцију. Свуда у југозападној и источној Британији и на северу од Мидленда отпочели су амерички, британски и пољски војници да се припремају за операцију која је требало да омогући напад на срце Немачке.

У близини Дутинхема налазили су се остаци двеју немачких оклопних дивизија: 9. и 10. СС оклопне дивизије, које су заједно чиниле 2. СС оклопни корпус.

most-na-rajni-kod-arnhema
Мост на Рајни код Арнхема био је циљ операције „Маркет-Гарден“.

Од самог њиховог доласка, мотриле су холандске снаге покрета отпора. Вођа групе „Албрехт“ добио је 8. септембра из Рурмонда поруку која је овако гласила: „Велике колоне СС оклопних јединица пробијају се из правца Мастрихта померајући се у северном правцу према области Мезе и Вала“. Иста група је 14. септембра послала за Лондон поруку да се источно и западно од Ајзела улогорила једна дивизија (у ствари обе дивизије), са штабом (наиме штабом корпуса) у Дутинхајму. Тајни одашиљач у Ротердаму је такође упутио у Лондон једну обавест, а податке је сакупила група „Кејс“: „СС дивизија Хоенштауфен поред Ајзела. Примећене су јединице дивизије које се померају од Арнхема у правцу Зутфен-Апелдорна. Главни штаб можда код Ејфде (био је заправо у Бејкбергену). Поред Ајзела појачавају се положаји. Штаб обавештајне службе у Лондону одмах је ове поруке послао генералу Ајзенхауеру где су карте штаба са непријатељским положајима одмах показале да се овде ради о 9. СС оклопној дивизији. Њено присуство одмах је било повод да се сумња да је и 10. СС оклопна дивизија негде у близини. Алармиран прецизном потврдом ранијих порука холандског покрета отпора, Ајзенхауеров начелник штаба Бедел Шмит је предложио да се што пре договори са Монтгомеријем да ли би било добро да се једна посебна дивизија спусти код Арнхема, или британска 6. или америчка 17. ваздушно-десантна дивизија, или се 82. или 101. додају 1. британској ваздушно-десантној дивизији.

При свом доласку на командно место групе армија, како се Бедел Смит присећао после рата, Монтгомери је сматрао да је бесмислица „и моје протесте је лако бацио“. Сигурно се нешто слично и одиграло. Мора, међутим, да се води рачуна о томе да су свакодневно стизале поруке о „тенковима“, „непријатељским оклопним возилима“, који су примећени из ваздуха, земље или од тајних агената – и све поруке су биле основане, јер су после борбе у Нормандији мање групе тенкова и самоходних оружја пребачене у северноисточном правцу према Холандији. Такође је било остатака оклопних дивизија које су још носиле своје име мада су се састојале од готово симболичног броја посада. Па и да су узели поруке к срцу, како је Монтгомеријев шеф обавештајне службе после низа година сматрао да је требало да се уради, какве су могућности постојале осим потпуног одбацивања операција „Маркет“ и „Гарден?“ Није било довољно авиона да се превезу све припремљене снаге. Ако би се 82. или 101. ваздушно-десантна дивизија померила из додељеног сектора ка Арнхему, цео план би тиме био ослабљен. Да се одустало од операције, морало би да се чека најмање десет дана а затим, за тих десет дана, би Немци сакупили још више јединица.

Још исте суботе предвече, све припреме су биле завршене. Војници који би следећег дана били превезени и посаде авиона које би нх превозиле могли су само да се добро одморе. Међу њима „… је владало узбуђење али и задовољство. Мислим да је највећа брига била да се од свега не одустане. Али ипак, на овај или онај начин, живело је убеђење да ће сада, најзад, једном да дође до тога“ – како је описао један од британских команданата. Ове његове утиске су делили готово сви који су учествовали као и неколико холандских група за везу које је требало да се врате у своју земљу.

У сваком случају, један део савезничких борбених снага је кренуо: 200 Ланкастер бомбардера из Бомбардерске команде и 3 Москитоса полетели су да онеспособе аеродром где су били стационирани немачки ловци задужени за ваздушну заштиту изнад Холандије, и да униште писте на аеродрому Рајна, који је био база за операције првих млазних ловаца које је поседовало немачко ваздухопловство.

Испред ових машина летео је британско-амерички ваздушни деташман снабдевен одашиљачима за ометање, да би се на тај начин онемогућило функционисање немачког радар система.

Још педесет британских бомбардера узлетело је на почетку ноћи. Њихов задатак је био да бомбардују противавионску артиљерију која је била распоређена по целој Холандији. Изабрани циљеви били су расути на великој површини, да се Немци неби на основу начина бомбардовања досетили да Савезници рушењем отварају одређене коридоре. Следећег дана, рано ујутро, је стотину британских бомбардера под заштитом Спитфајера бомбардовало бродску и обалну артиљерију пред обалом Валхерена и Шаувена. Хиљаду бомбардера, под пратњом ловаца, сви из 8. америчке ваздухопловне армије, напали су сто дванаест ваздушних циљева. При свитању се појавила магла која је лежала ниско, али се ипак, кад се сунце попело, полако разишла. У девет часова је било ведро. У 9.45 часова, у недељу ујутро 17. септембра, први из дугог ланца транспортних авиона дигао се са писте и у широком луку се попео на висину лета. То је био бомбардер типа Стерлинг. Затим се дигло више авиона који су се сврстали у формацију. Унутра, у мрачним утробама, налазила се 21. самостална чета падобранаца британске 1. ваздушно-десантне дивизије, спремна за акцију.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *