Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Борбе у Арденима (20—26. децембра 1944)

5
(1)

Тешки часови фелдмаршала Модела

Генерал Хајнрих фон Литвиц, командант немачког 47. оклопног корпуса, изјавио је после рата: „Да америчка 101. ваздушно-десантна дивизија 18. децембра није била бржа од 2. оклопне дивизије и Оклопне наставне дивизије у трци ка Бастоњу, ми бисмо 22. децембра стигли до Мезе“. Ово није било хвалисање. Јер, 18. и 19. децембра, између реке Урта и Мезе осим неколико инжењерских јединица и раштрканих оклопних патрола није било америчких трупа и Немци су без тешкоћа могли да се пробију према Намиру и Динану. Тек је ојачани савезнички гарнизон у Бастоњу одмах по пристизању 101. ваздушно-десантне дивизије, иступао и успео три дана да задржи непријатеља на западној, јужној и северној ивици града. Био је то ванредан подвиг, захваљујући којем је понестало брзине пробоју Мантојфелове 5. оклопне армије, па је Хоџис имао прилике да постави одбрамбене линије од Марша до Гранменила.

borbe-u-ardenima-1
Немачки тенкови типа „пантер“ пролазе на путу за фронт поред неколико паркираних немачких војних кола.

Када Немци упркос својој надмоћности нису успели да пробију амерички заштитни обруч око Бастоња, није им остало ништа друго него да опколе град. У ноћи између 20. и 21. децембра затворили су круг одсекавши пут из Бастоња ка Нефшатоу. Хитлер је наредио фелдмаршалу Моделу да не троши много снаге и времена око Бастоња, већ да иде даље са пробојем ка Мези. То, међутим, није било тако једноставно, с обзиром да су Немци сада били принуђени да користе мале, слабо проходне путеве око америчког упоришта, уместо да главним путем иду право ка Маршу и Намиру. То је значило губљење времена, а сваки дан који су Немци губили у односу на план операције, био је добитак за Американце.

Двадесет и првог су Немци још једном покушали да форсирају пробој у сектору Моншау-Битгенбах-Малмеди. Не водећи рачуна о сопственим губицима, нападали су без престанка 48 часова. Нису, међутим, освојили никакав простор.

Више успеха су Немци имали код Сен Вита. Са две стране су сабили америчку „потковицу“ и натерали Хесбрукове људе да се повуку преко реке Салма. Сада је Немцима пут од Сен Вита до Уфализа био отворен, а кад су, 23. децембра, заузели и Сен Ибер, имали су одличну попречну везу од североистока на југозапад. Трећи напад који је извела 2. и 9. СС оклопна дивизија био је усмерен против америчке 82. ваздушно-десантне дивизије, чији су положаји били на реци Салму, и која је сад била принуђена да се повуче преко реке.

borbe-u-ardenima-2
Конвој америчких возила на путу за фронт, где ће појачати јединице које тешко одолевају немачком нападу

На југу је 2. оклопна дивизија успела да се пробије до Села и у сумрак 23. децембра су Мантојфелови тенкови били само шеснаест километара удаљени од Динана и Мезе. Монтгомери се засад још није много бринуо око тога. Откако је, 20. децембра, преузео команду на северу, није био незадовољан борбом. Знао јс да јс првобитни план Немаца био да се пробију право на запад и да између Лијежа и Намира пређу Мезу. Одатле је водио најкраћи пут до Антверпена. Сад, су, међутим, били присиљени да скрену на југозапад, а то је било подручје у којем нису могли да учине много зла. Монтгомерију је ишло у корист што је Мантојфел сада располагао путевима из Сен Вита за Ла Рош и Сен Ибер, јер ови путеви су водили на југозапад, а то је управо био правац на који је Монтгомери желео да усмери Немце. Што би даље ишли на ту страну, постајали би рањивији и имали би мање шансе да скупе довољне снаге за форсирање пробоја између Малмедија и Марша и да прокрче себи пут на северозапад. Британски фелдмаршал је мислио на Алам Халфу, где је такође успео да савије немачки напад, што је имало кобне последице по непријатеља. Био је пун наде, пре свега зато што је, сасвим по Патоновом обећању, 3. армија на југу отпочела офанзиву против немачког крила и полако себи пробијала пут до Бастоња. Немци су, додуше, били изненађени брзином којом је Патон успео да извуче своје дивизије из сарског фронта и пошаље на север, али за њих напад 3. армије није био неочекиван, јер за време свог брзог пробоја су Американци били веома неопрезни са својом радио и телефонском везом. Немци су, дакле, имали прилике да се учврсте и да на свим путевима поставе препреке које због брдовитог и шумовитог терена није било лако заобићи. Прва два дана су Патонове дивизије доста слабо напредовале. У Бастоњу се опкољени гарнизон (који су чинили 101. ваздушно-десантна дивизија, борбена група 10. оклопне дивизије и остаци разбијене 28. дивизије) већ озбиљно забрињавао због спорог наступања 3. армије са југа. Генерал Меколиф, командант гарнизона, је 22. децембра пун оптимизма одбио улитиматум фон Литвица. Немачки генерал је претио да ће уништити град уколико се 101. ваздушно-десантна дивизија „не преда часно“ за два часа. Кад је Меколиф прочитао писмо које су у његов штаб донели парламентарци, насмејао се и рекао саркастично:

„Е, глупости!“ Сматрао је ултиматум потпуно бесмисленим, јер је био убеђен да ће његови војници научити Немце памети и није се много узбуђивао због чињенице да је опкољен. Његов одговор немачком генералу био је зато кратак и јасан:

„Немачком команданту:

ГЛУПОСТИ!

Амерички командант.“

Изостало је тешко артиљеријско бомбардовање, али је зато те ноћи немачко ваздухопловство напало Бастоњ и наредне четири ноћи су се бомбардовања понављала прецизношћу часовника. Немци су „испитивали“ амерички заштитни круг око Бастоња, али засад још нису помишљали на неки велики напад. Ипак је већ 23. децембра ситуација за 101. ваздушно-десантну дивизију постала критична. Разлог је био озбиљан недостатак муниције, горива и хране. Пуковник Шерберн који је у току дана обилазио америчке батерије, дошао је до закључка да има мање од десет граната за сваку цев тешке артиљерије и зато је одмах издато наређење да се сме отварати ватра тек кад се „виде беоњаче на оку непријатеља“.

entoni-makolif
Генерал америчке војске Ентони Меколиф

Још увек је, међутим, постојала нада да ће бити деблокирани и заиста је једна оклопна колона 3. армије успела да се путем Арлон-Бастоњ приближи окруженима на десет километара. Жесток немачки противнапад је, међутим, натерао Патонове људе да се повуку. Срећом се време пролепшало ујутро 23. децембра, тако да је 241 транспортни авион С-47 изнад Бастоња успео да избаци 144 тоне хране и муниције. Следећег дана су се авиони С-47 вратили и бацили још сто тона. То није било довољно, али пример тих незграпних авиона који су летели право кроз ватру непријатељске тешке противавионске артиљерије и који нису мењали курс, иако су лево и десно многи падали запаљени, дао је толико снаге опкољеним трупама, да су били спремни још недељама да се задовољавају оскудним оброцима. Побољшање времена је и другим секторима фронта донело битне промене. Не само што је авијација сад могла да помаже браниоцима Бастоња, бомбардујући немачке положаје, већ су и Мантојфелове истурене јединице код Динана преживљавале тешке часове. Снег који је био пао неколико дана раније, помагао је савезничким пилотима да нађу свој циљ. Тенкови и концентрације пешадије лако су се разазнавали на белој позадини и свуда су трагови гусеница одавали положај тенкова који су били маскирани у шумама. Ускоро су на многим местима гореле борове шуме, а немачке колоне које су их напуштале, сачекивали су Савезници. Ситуација је сад дефинитивно почела да се мења. Мантојфел и Модел су, сада схватили да је немогуће стићи до Антверпена (у то нису, у ствари, ни од почетка веровали) и да постоје слабе шансе да пређу реку Мезу. Осим све јачег отпора Американаца и напада из ваздуха, даље немачко наступање је успоравао и озбиљан недостатак горива. Хитлер опет није одржао своје обећање и немачки тенкови су добили само једну трећину потребне количине горива. Нису се више могли надата ни томе да ће Американцима запленити велике количине. Модел је зато предложио Хитлеру нов план. Најбоље би било да се на западном крилу код Динана одржи снажан фронт, док би се Мантојфел (5. оклопна армија) између Мезе и Урта и Дитрих (6. СС оклопна армија) између Урта и Салма пробили на север. Кад би се онда још са Рура отворила офанзива у правцу Мастрихта могао би се освојити Ахен. Хитлер се сложио са овим предлогом. Услов да би се овај план реализовао био је, међутим, да се прво освоји Бастоњ. За овај нови напад против окружених савезничких снага у Бастоњу Мантојфел је довео свежу 15. оклопно-гренадирску дивизију на северозападни сектор окружења.

borbe-u-ardenima-3
Немачки војници крај посмртних остатака Американаца, са којих је већ скинута сва опрема.

Браниоци Бастоња су 25. децембра схватили да се спрема нови напад. Два пута је те ноћи немачка авијација омела божићно славље америчких падобранаца.

Напад је почео нешто пре три часа ујутро 26. децембра. У мраку је неколико пешадијских јединица успело да пробије америчку линију и у освит зоре су немачки тенкови направили доста велики отвор у америчком фронту. Меколиф је, међутим, рачунао са овом могућношћу, па је брзо на тај отвор поставио противтенковску артиљерију која је могла да узме на нишан немачке тенкове оба крила. Свих осамнаест немачких тенкова онеспособљено је за борбу и око подне је затворена рупа у америчкој одбрани.

Тог истог јутра су предњи делови немачке 2. оклопне дивизије на брду код Динана били спремни да се пробију до Мезе, али – чим стигну гориво и појачања. Немачка извиђачка патрола је утврдила да су на обали Мезе постављени британски тенкови. Али оно што Немци нису знали било је да се америчка 2. оклопна дивизија креће ка њиховом северном крилу. Око подне су им Американци пресекли пут за снабдевање од Динана и опколили шуме код Села у којима су се сместили тенкови немачке претходнице. Мантојфелов клин за пробој према Мези био је заробљен! Два дана су се Немци огорчено борили да би се опет ослободили, док су Оклопна наставна дивизија и 9. оклопна дивизија узалуд покушавале да са друге стране прискоче у помоћ опкољеним јединицама. Предвече 27. децембра био је уништен истурени део Мантојфелове 5. оклопне армије, а остале дивизије су се повукле на Рошфор. Тиме је заувек пропала шанса Немаца да пређу реку Мезу.

Наредних дана – 26. и 27. децембра – америчке и британске ваздухопловне снаге су, при сунчаном али хладном времену, и даље бомбардовале немачке положаје и путеве снабдевања. Своје смртоносне товаре изручили су и на путеве, пруге и аеродроме у Рајнској области.

borbe-u-ardenima-4
Немачка извиђачка јединица пролази Арденском шумом покривеном снегом.

Ујутро 26. децембра су Немци појачали свој притисак на западни сектор америчких положаја око Бастоња, али браниоци су издржали. У међувремену су се опкољеном граду све више приближавали тенкови 3. армије, док се у три часа поподне претходница није приближила Бастоњу на осам километара. Патонови тенкови су управо нападали село Сибре кад су видели „стотине“ транспортних авиона како лете према Бастоњу. Ово је војницима дало толико храбрости да су одлучили да оставе напад на Сибре и да крену право на Бастоњ. У десет до пет је први тенк стигао до положаја 101. ваздушно-десантне дивизије. Немачка опсада је пробијена! Ослобођење није дошло нимало преурањено, јер поготово за рањенике (грађане и војнике) је ситуација у помоћним болницама постала неиздржива. У једној цркви су рањеници лежали у дугим редовима на поду и тако збијено да је до њих једва могао да дође неко од лекара или болничара. У једној ниши крај олтара су два хирурга радила непрекидно дан и ноћ. Друга савезничка болница је била смештена у гаражи. Један војни лекар овако је описао ситуацију: „Рањенике смо стављали на струготину и покривали их ћебадима и падобранима. Крај зидова смо стављали оне који нису имали изгледа да преживе. Кад би неко умро, односили би га у другу зграду. Што је време бивало хладније, то је више људи долазило са промрзнутим ногама. Њих смо смештали у посебну зграду и покривали их од врата до чланака. Ноге су морале да им остану непокривене. Увече 23. децембра је на једно од прихватилишта за рањенике пала запаљива бомба. Свако ко је могао дошао је да изнесе рањенике. Касније се ситуација побољшала, али је још много људи умирало који су могли да се спасу да смо могли да им пружимо бољу негу. Зато смо послали парламентарце Немцима са молбом да наше најтеже болеснике пусте кроз немачке положаје. Немачки командант је рекао да ће размислити о томе и да ће нам следећег дана послати свој одговор. Али тада то више није било потребно, јер Патонова претходница је већ била стигла до нас. Иза тенкова је ишло четрдесет амбулантних кола која су најкритичније случајеве брзо одвезла на безбедније место.“

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *