Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Британска обавештајна служба на делу

0
(0)

Где је шта?

Лансирна рампа у Пенемундеу
Лансирна рампа у Пенемундеу

У новембру 1942. године, у северној Африци су Вилхелм фон Тома и Лудвиг Кривел, два генерала из Ромеловог афричког корпуса, пала у британско заробљеништво. После четири месеца добили су заједничку собу у којој су се већ налазили уређаји за прислушкивање. Микрофони нису хватали све разговоре, али делови које су ухватили били су довољно јасни. Фон Тома је причао како се чуди што Лондон није већ у самим рушевинама од немачког бомбардовања ракетама, а Кривел је описивао своју посету полигону за лансирање ракета код Кумерсдорфа. Тамо му је командант, по чину мајор, пружио неколико детаљних података, као што је да „ракете улазе 16 километара у стратосферу, достижу неограничену даљину, само треба да се подесе према одређеном циљу, и да ће већ 1943. моћи да се употребе“.

Причање фон Томе доспело је до физичара доктора Р. В. Џонса, који је од пролећа 1939. водио научну и техничку секцију обавештајне службе британског Министарства за ваздухопловство. Најзад је Џонс био сигуран да се варају релативно многи скептици међу малим бројем упознатих: Немачка и те како ради на новом, нечувено јаком оружју које, на првом месту, угрожава Лондон и његове становнике.

После полугодишњег рада Џонс је у новембру 1939. предао својим шефовима извештај о специјалном оружју чијем развоју би немачка војска и наука могле да посвете посебну пажњу: бактерије, нови гасови, бацачи пламена, ваздушна торпеда, авиони без посаде, топови и ракете за велике удаљености, нови типови торпеда, мине, подморнице, магнетне мине и зраци који могу да зауставе рад машина. Током претходних пет година британска тајна служба добила је двадесет и два извештаја о немачким истраживањима у области бактериолошког ратовања, а само једну информацију о истраживачком раду на ракетама. Онај који је послао ову информацију чуо је како се говори о Круповом инжењеру професору Оту Шмиту, који је 1935. или 1936. године, заједно са фабрикама Опела на источној обали између Данцинга и Кенингсбергена експериментисао са ракетним пројектилом који је могао да на висину од четири километара однесе 150 килограма експлозива. Ова једина вест није била довољна да пробуди опрезност Британије према немачким ракетним плановима. Како ће касније да се испостави, за то је било потребно много више.

Тек што је Џонс саставио свој извештај, британски морнарички аташе у Ослу послао му је анонимни извештај, који ће после рата постати познат као „Осло извештај“. Извештај је послат из Немачке и очигледно га је послао стручњак. У њему се говори о авио-ракетној једрилици којом се управља бежичним путем и која је требало да напада бродове; о пробама са ручним гранатама које је требало да се употребе против „Мажино-линије“; о двема врстама радио-апаратура и „великим ракетама“ које су саграђене и испробане у центру за испитивање у луци Балтичког мора Пенеминде. То је било први пут да се у извештајима обавештајаца са континента помиње име Пенеминде. Двадесет и деветог октобра 1940. је пилот британског ваздухопловства С. Милен у једном Спитфајеру за изузетно дуге летове трагао својом камером изнад обале Балтика између Шлезвиг-Холштајна и око ушћа реке Одре. Његов задатак је био да сними евентуалне концентрације немачких десантних бродова. Пошто ових није било, ништа није снимио, па чак ни Пенеминде. Петнаестог маја 1942. године британски авијатичарски поручник Д. В. Стивентон снимио је камером град Кил. Затим, када се приближавао Свинеминдеу (сада Свињушије) сликао је успут Пенеминде, али су тим фотографијама приликом развијања у Британији обратили тако мало пажње да нико није приметио округле куполе направљене од земље.

Аеро-фото снимак Пенемундеа.
Аеро-фото снимак Пенеминдеа.

У децембру 1942. добили су вест од данског обавештајца који је у берлинском ресторану чуо разговор о пробама са „великом ракетом“ између 30. новембра и 2. децембра на терену за лансирање код Свинеминдеа: аутоматско управљање, са товаром од пет тона експлозива, са дометом од 200 километара и „зоном опасности“ од сто квадратних километара. У фебруару 1943. неки други агент јавио је да се те пробе одвијају на Пенеминдеу. То је било други пут да се појављује име Пенеминде. Месец дана касније брбљивост генерала фон Томе убедила је Британце да Немачка ради на великом пројекту за ракете за велика растојања. Истовремено је британска обавештајна служба добила два извештаја од тајних агената. У једној је – по трећи пут – поменут Пенеминде; други је упозорио на сасвим различиту област: ракете Крупове производње са дометом од 120 километара су по овом обавештењу „инсталиране“ поред француске обале Ламанша. Британско Министарство рата је сада обавештено, ратно руководство је захтевало да се поведе детаљно проверавање колико су ове ракете опасне за Британију. За руковођење овим задатком предложен је Черчилов зет, Данкан Сендис: члан Доњег дома од 1935. године, 1940. године био је у Норвешкој са противавионском артиљеријом, обучен за командоса Краљевске морнарице, искусан пилот, командант Првог британског експерименталног пука за ракете у Аберпорту у Северном Велсу, високи функционер у Министарству рата, који је био одговоран за научна истраживања, развој и производњу целокупног наоружања. У почетку ни Сендис нити било ко у Британији није знао шта Немци тачно смерају. Тек у јуну, када је Пенеминде четири пута снимљен из ваздуха, ствар је постала нешто јаснија. Један снимак од 2. јуна показивао је нешто што су Британци који су развијали филмове опрезно описали као „вертикални стуб од отприлике 12 метара висине“. Била је то ракета А-4 – ракета, која је стајала на својим крилцима. Снимци једног фотоизвиђача снимљени 23. јуна открили су „предмете са крилцима“ од отприлике 12 метара дужине који су хоризонтално лежали на возилима у средини елипсасте платформе направљене од земље, која је по облику личила на фудбалски стадион. Да би открили колико су тачни, и колика је вредност свих извештаја и гласина, чињеница и сумњи, 29. јуна 1943. састала се комисија за одбрану. Председник Черчил изазвао је др Џонса: „Дај да сада чујемо истину!“ Међу присутнима се налазио и лорд Червел који се пре добијања племства звао професор Линдеман а био је Черчилов лични научни саветник. Због тога што није он, већ Данкан Сендис изабран за вођење истраге о тајни немачких ракета, Линдеман је огорчено критиковао, а то је, по мишљењу многих, била критика заснована пре на љубомори него на здравом разуму. Од самог почетка он је тврдио да је сав ужурбани рад у и око Пенеминдеа само немачка камуфлажа на широком плану која је искључиво служила томе да би се скренула пажња Савезника од других, заиста опасних пројеката. Лорд Червел, алиас Линдеман, се надао и очекивао да ће његов штићеник др Џонс делити његово мишљење и да ће после његовог излагања потребна сарадња између Џонса и Сендиса постати немогућа. Али, на лордово изненађење, др Џонс је уз доста аргумената тврдио да је тајанствени Пенеминде, изузев Рехлина, најважнији центар за експерименте у Немачкој. Рекао је да је за онај час када буде почела употреба ракета, тридесет „катапулта“ спремно за лансирање. С очигледним задовољством Черчил је после сваког новог аргумента упадао Џонсу у реч, уперио би кажипрст у лорда Червела који је седео на другом крају конференцијског стола и викнуо би радосно: „Чујеш ли то? Ово је јак аргуменат против тебе!“ Лорд је узалуд тврдио да су монструозни пројектили опажени у Пенеминдеу само вештачке ракете. На бурној седници пале су три одлуке: 1. – извођење снажног напада на Пенеминде са што је могуће већом ваздушном флотом бомбардера чим ноћи буду довољно дуге за такву операцију; 2. – извиђање из ваздуха сваког квадратног метра француског тла које је две стотине километара или мање удаљено од Лондона: 3. – израда плана за систематско уништавање сваке немачке инсталације за лансирање поред обале Ламанша.

Sandys
Данкан Сендис, вођa истраге о немачким ракетама

У ноћи између 17. и 18. августа 1943. девет Москитоса је извело лажни напад на Берлин. Они су натерали четири милиона Берлинаца да иду у склоништа, намамили су око две стотине немачких ноћних ловаца и добили око 1200 зрна од берлинских противавионских топова. Један Москитос је изгубљен. У међувремену, изнад Пенеминдеа је 65 савезничких „извиђача“ маркирало циљеве на које је 571 бомбардер типова Стерлинг, Халифакс и Ланкастер готово неометано у три напада избацио 1593 тоне експлозива, и 281 тону запаљивих бомби. Немци су били потпуно изненађени. У Врховној команди немачког ваздухопловства у Голдапу у Пољској, начелник штаба генерал Јешонек је извршио самоубиство. „Мој јадни, јадни Пенеминде!“ – викао је генерал-мајор др Дорнбергер, научно-технички директор Пенеминдеа.

При повратку су Британци изгубили четрдесет бомбардера. Остали су донели 457 употребљивих снимака направљених из ваздуха. Ова збирка убрзо је попуњена снимцима које је направио један Москитос који је десет часова касније, при дневној светлости, снимао рушевине и пожаре који су још увек беснели. У Пенеминдеу је било 735 мртвих, међу којима врхунски научник др Тил, али и известан број луксембуршких радника на принудном раду који су били агенти британске обавештајне службе. По Дорнбергеру је бомбардовање успорило пројект Пенеминде за четири до шест седмица, док Савезници сматрају да је застој износио најмање два месеца. Изабрати прави одговор из ове две процене је тешко, али је неоспорно да је очигледна рањивост Пенеминдеа довела до децентрализације за коју је било потребно времена. Већина пробних лансирања од тада се изводила код СС-логора у Близни у Пољској, а склапање ракета А-4 пресељено је у подземну фабрику у планине Харца. Британска штампа после 1945. године не помиње, или само оскудно говори о суделовању покрета отпора Француске у откривању немачких ракетних тајни. Француски физичар Жак Бержје који је са шаком техничара и научника сачињавао део врло раширене групе отпора „Марко Поло“ је 1955. године са својом књигом „Тајни агенти против тајног оружја“ делимично подигао вео са активности своје групе.

Последице бомбардовања Пенеминдеа
Након бомбардовања Пенеминдеа

Групу „Марко Поло“ је у октобру 1942. у Лиону основао француски подморнички капетан Пјер Монтроз који се ноћу падобраном спустио из британског авиона у француску „слободну“ зону. Његовој мрежи су, између осталих, припадали и један министар, кондуктер трамваја, продавачица конца и трака, генерал, продавац новина, надбискуп и разводница у биоскопу. Вође отпора Верн, Хелбронер и Ескенази ставили су своју организацију на располагање Монтрозу. У Вилербану, једном од предграђа Лиона, концентрисао се рад групе „Марко Поло“ у Заводу за дефектну децу, где је наизменично направљено исто толико лажних легитимација колико и запаљивих бомби. Завод и покрет отпора водио је брачни пар Рене и Маргарит Пеле. Свакога дана су слати шифровани подаци у Лондон и сваког месеца је долазио један британски авион, обично типа Лајзандер да однесе око двадесет килограма микрофилмова, докумената, металних узорака и других за информације значајних предмета. Курирске ташне су морале да се отворе на специјалан начин; ако би пале у руке непријатељу и биле отворене на „нормалан“ начин, експлодирале би. У пролеће 1943. године је Монтроз отпутовао у Шкотску где га је чекала његова сасвим нова подморница „Пјер Кири“. Вођство групе „Марко Поло“ преузео је пуковник Пол Гивант де Сен-Гаст који је по пети пут побегао из Немачке. Он је сматрао да је његов најважнији задатак да упозори Савезнике на немачке ракете и летеће бомбе. Група „Марко Поло“ је имала тајне везе до далеко изван француских граница, тако да су извештаји могли да се шаљу у Лондон из Шведске, Пенеминдеа, Берлина и Баварске. Чим се нешто начуло о градњи немачких инсталација за лансирање код Ламанша, тамо би се послали осматрачи, места би се уцртала у карту и снимала, и све то предавано је Лондону. Британска реакција је била, благо речено, млака. Не без горчине Бержје је писао: „Сваког дана су телеграми, и сваког месеца пошиљка (авионом), упозоравали савезничке војне руководиоце како је важно да се одмах отпочне с акцијом. Ми сада знамо да су ти извештаји у Лондону прегледавани највећом пажњом и да их је Винстон Черчил лично простудирао. Поменуће их 6. јула 1944. године у свом говору у Доњем дому. Али, пошто Лондон (тада) није давао никакав одговор, мислили смо да су наше опомене, као и многе друге, забележене да би се прегледале за неколико година. Дакле, радили смо све могуће и немогуће да умножимо доказе. Нарочито су у мају 1943. захваљујући храбрости неких од људи из покрета отпора у северној Француској, послате слике инсталација за лансирање (…) у Лондон. Тек на почетку зиме 1943. снимци су, најзад, стигли до маршала, сера Родерика Хила који се старао о ваздушној одбрани Британије. Многи британски животи били би поштеђени да се ово преношење обавило брже и да је бомбардовање инсталација за лансирање ракета отпочело у лето 1943. године.“ Доказ да француски извештаји о инсталацијама за лансирање нису остали неупотребљени је то што су Американци 27. августа 1943. извели тежак ваздушни напад на Ватан, у северној Француској. Овај напад су поновили једанаест дана касније: место за лансирање са бункерима и магацинима претворило се у велику рушевину, па су га Немци напустили. У међувремену је једна FZL (V-1), без експлозивног пуњења главе, лансирана из Пенеминдеа, стигла грешком на данско острво Борнхолм. Десет минута пре него што је стигла немачка полиција, једном Данцу је пошло за руком да сними пројектил. Мада је човек из данског покрета отпора при прелазу из Данске у Шведску пао у руке Немцима заједно са микрофилмовима, други сет фотографија стигао је у Лондон другим путем. Један извештај из Пољске је јављао да је 155. пук пуковника Вахтела, чији задатак је био да изведе напад са ракетама V-1 на Лондон из околине Пенеминдеа, кренуо ка северној Француској да тамо доведе посаду за 108 „катапулта“. Један француски извештај из Абевила скренуо је пажњу на осам тајанствених инсталација које су се тамо градиле. Британски извиђачки авион снимио је свих осам: личиле су једна другој, као јаје јајету. Свака фотографија (између осталог) показивала је правоугаону бетонску грађевину са седам метара широким вратима испред којих се налазила правоугаона бетонска платформа. У сваком случају, дужинска оса сваке од њих била је уперена ка Лондону. Крајем октобра је Данкан Сендис захтевао нове снимке француске обале Ламанша. Резултат је био запрепашћујући. Осим великих инсталација са масивним бетонским конструкцијама у Сиракуру, Екердревилу и на другим местима, откривено је пре краја новембра двадесет и пет мањих инсталација за лансирање истог облика, којима је због облика дат надимак „терен за скијање“. На снимцима из Пенеминдеа направљеним 13. новембра и 1. децембра, Констанс Бабингтон-Смит открила је минијатурни авион и инсталацију за лансирање са таквим авионом на њој – а инсталација за лансирање имала је облик севернофранцуских „терена за скијање“. Тек тада, неколико дана пре почетка 1944. године, Лондон је схватио да га угрожавају две врсте потпуно различитог оружја: летећа бомба са крилцима (касније названа ракета V-1) којој је за лансирање потребан „терен за скијање“ и ракета са крилцима која је без инсталација за лансирање, вертикално, могла да се дигне у ваздух (касније прозвана ракета V-2). Петог децембра је неочекивано почео напад на севернофранцуске „терене за скијање“. На педесет и два таква уређаја бачено је три милиона килограма бомби. По немачким подацима, у децембру је уништено седам, а по британским је уништен или тешко оштећен двадесет и један, док је петнаест мало оштећено. Ко је у праву није важно, јер су Немци, чија је тајна била откривена, прекинули изградњу свих „терена за скијање“ и напустили их. Наставили су са радом само привидно да би преварили савезничке извиђаче из ваздуха. Гснерал Хајнеман, одскора командант свих инсталација за лансирање, наредио је да се саграде потпуно нове серије „прилагођених терена за скијање“ који из земље смеју да вире што је мање могуће. Убрзана изградња почела је 1944, али ускоро је Лондон располагао картама на којима је било прецизно означено шездесет и четири до шездесет и шест „прилагођених терена за скијање.“

Тог истог месеца је сер Родерик Хил дошао са планом за одбрану јужне Британије дуж лука Бат-Вајт-Лондон. У борби против летећих бомби која је предстојала, сматрао је да су неопходна 1332 противавионска топа. Тражио је превише. Због инвазије додељено му је свега 570 топова пре и 384 топа после десанта у Нормандији. Поред одбрамбене, била је потребна и офанзивна припрема, али британски ваздухопловни маршал Ли-Мелори, који је исувише олако схватио претњу летеће бомбе, није пристао да бомбардује „прилагођене терене за скијање“, јер су му сви употребљиви авиони били потребни за велико бомбардовање Нормандије и северне Француске ради припрема за десант.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *