Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Хитлерове мере после 25. децембра 1944.

5
(2)

Напад у шкрипцу

Исход немачких операција од 16. до 25. децембра 1944. јасно је показао да је немачко војно руководство гајило сувише велике наде. Због лошег стања путева, недовољне увежбаности нападачких јединица, све већег недостатка горива и, пре свега, због масовних напада савезничке авијације после 23. децембра (кад се време побољшало), уз то и због одлучног отпора Американаца у сектору Бастоња, је командант Запада био присиљен да већ 24. децембра у дневном извештају јави да је прошао врхунац немачке офанзиве. Нападач је из дана у дан био све више изложен противниковим нападима.

Фон Рундштет је 25. децембра морао да дође до закључка да више није остварљив ни првобитни циљ офанзиве – Антверпен – ни „мали циљ“, тј. уништавање непријатељских јединица источно од реке Мезе. У једном телеграму замолио је Хитлера да прекине са офанзивом и да дозволи да се јединице повуку до Западног бедема пре него што Савезницима успе да одсеку и униште „клин“ немачког напада, чији је западни врх готово већ стигао до Мезе јужно од Динана. Хитлер, мећутим, још није ни помишљао да прекине офанзиву. Напротив, наредио је 5. оклопној армији да заузме висораван код Марша. Надао се  да ће се све већи притисак Савезника на јужном крилу 5. оклопне армије смањити, ако у северном Алзасу отпочне напад Групе армија Г, који је био одређен за почетак јануара.

napad-u-skripcu-1
Упркос успесима у почетном периоду, што показује овај снимак америчких заробљеника, немачка офанзива у Арденима се брзо угасила и ниједан од планираних циљева није постигнут.

У једној процени ситуације Генералштаба немачких оружаних снага, Јодл је закључио да се савезнички противнапад заглавио између Стивелоа и Моншауа. Лево крило 6. СС оклопне армије би тако добило више слободе у кретању. Пета оклопна армија се, међутим, према Јодлу, пробила на јут и север без довољно заштите на крилима. Код 7. армије се радило само о „тренутном“ ћорсокаку. Планирани пробој преко Мезе ка северозападу би ту још увек био могућ. То је, међутим, зависило од поновног успостављања равнотеже на реци Соер и могућности да се савезничке снаге између реке Урта и Мезе северно од линије Марш-Динан униште. Хитлер је одмах издао одговарајуће наређење.

У исто време се појавио генерал Гудеријан, тада начелник генералштаба копнене војске, који је водио операције и био одговоран за совјетско-немачки фронт, и у Врховној команди оружаних снага затражио хитну помоћ за његову Групу армија Југ на сектору Будимпеште, јер је она водила тешке борбе са Црвеном армијом. Успело му је да добије једну дивизију. Ускоро је још једна дивизија пребачена према Црвеној армији, где је фронт доспео у тешку ситуацију за Немце. Овим су ослабљене снаге Команде Запада, а као последица је планирани напад Групе армија Б преко Мезе у правцу Антверпена постао неостварљив.

Упркос свему томе, Хитлер се још увек загрижено држао своје одлуке: са офанзивом треба наставити. Увече 27. децембра је наредио да се на било који начин успешно оконча ситуација око Бастоња. Непријатеља је требало уништити концентричним нападима на његова крила.

У новој процени ситуације је Команда Запада 28. децембра дошла до закључка да је бесмислено наставити офанзиву. Противник је доласком 22. дивизије успео да формира затворени одбрамбени фронт око „клина“ немачког напада, а на јужном крилу су Савезници већ прелазили у напад. Ако се упркос свему томе још мислило на „офанзивно вођење рата“, онда је то било могуће само ако би се на располагање ставиле нове јединице. Тог истог дана је Хитлер к себи позвао команданте Групе армија Г који су учествовали у офанзиви у северном Алзасу (операција „Нордвинд“ – северни ветар). Иако је морао да призна да арденска офанзива није довела до „одлучујућег успеха“, нагласио је да је у сваком случају дошло до великог опуштања ситуације јер је противник морао да мења „цео свој план напада“. Нови задатак Групе армија Б био је да са својим дивизијама веже за себе што већи број савезничких снага. Хитлер се, наиме, надао да ће после успешне операције у северном Алзасу, арденска офанзиве моћи да се настави и заврши успешно. Само непрекидна офанзива могла је да измени рат на Западу у њихову корист. Кад би се једном онеспособила половина савезничке групације, онда преостали део не би могао да пружи отпор немачким дивизијама којих би било четрдесет пет. „Онда ћемо ипак овладати судбином“, узвикнуо је Хитлер својим официрима. Зато је на Западу остао „апсолутни циљ“: да се „офанзива“ приведе успешном крају. „То мора да буде фанатични циљ!“ – рекао је Хитлер. Кад се фронт на Западу буде стабилизовао, онда ће немачка армија на Југу и Истоку такође бити у стању да одржи фронт. Затим је Хитлер још једном изнео своје „ратне циљеве“. У овој борби се, на крају крајева, радило о постојању или непостојању Немачког Рајха и националсоцијалистичког погледа на свет. Сад се радило о одржању битних вредности немачког народа и дефинитивног осигурања места Немаца као велике нације. Нико није смео да сумња у његову одлучност да настави рат. „У мом животу никад нисам учио шта је то капитулација“, изјавио је. Дан касније је „исфилозофирао“ следеће: „Светску историју може да ствара само неко ко осим здравог разума, будне савести и сталне опрезности, има и фанатичну истрајност,. . . јачину воље која од човека, у срцу и души, прави ратника.“

napad-u-skripcu-2
Уморни немачки војници пролазе у северном Алзасу кроз рушевине села.

Рат није могао да траје много дуже него што је већ трајао. То је било сигурно. „То не би ниједан човек могао да издржи, ни ми, ни они други.“ Било је само питање ко ће најдуже да издржи. „Онај који ставља све на коцку дуже ће да издржи. Ми смо све ставили на коцку. Кад би данас рекли: Доста нам је, Немачка би престала да постоји.“ То су биле последње „мудрости“ овог човека који још увек није хтео ни с киме да разговара и који је само неколико недеља касније оптужио сам немачки народ за пропаст Рајха. Народ се није показао као њему достојан, писао је Шперу. „Најбољи су пали у борби и зато је будућност припала јачем народу са Истока“.

Генерал Гудеријан је 29. децембра имао телефонски разговор са Врховном командом оружаних снага. Како се, на основу односа снага, бојао пропасти фронта према Црвеној армији у предвечерје њене очекиване зимске офанзиве, инсистирао је на томе да се прекине офанзива у Арденима и да се све расположиве снаге пребаце према Совјетима. Али Хитлер је желео да се настави са офанзивом на Западу. Ту је, како је сматрао, требало да падне одлука. На крају године се на основу ситуације испоставило да је уместо првобитно планиране битке за Антверпен дошло до борбе за Бастоњ.

У међувремену је Група армија Г, да би била носилац иницијативе, на западном фронту отпочела са операцијом „Нордвинд“. Јединице које су нападале с обе стране Бича нису, међутим, освојиле много простора у правцу сектора Модер. Два дана касније је фелдмаршал Монтгомери на северној страни немачког нападног крила прешао у противофанзиву. Хитлер је на то, 4. јануара 1945, издао наређење о даљем вођењу рата. Он је додуше признао да његов првобитни план нема изгледа да буде остварен, али је ипак закључио да је непријатељу одузео иницијативу.

Циљ борбе на Западу је још увек био да се не изгубе „иницијативе“ и да се Савезници даљим мањим нападима натерају на расипање снага. Тако је Ајзенхауер на најбољи начин био онемогућен да отпочне велику офанзиву на Западу. Хитлер је издао наређење Команди Запад да на секторима које је он одредио по сваку цену задрже иницијативу. Група армија Б је требало да задржи непријатеље испред фронта, да га победи око Бастоња и затим формира чврсти фронт на југу. Група армије Г требало је да уништи Савезнике између Вогеза и Рајне и да као полазну тачку за наставак офанзиве освоји путеве на западним обронцима Вогеза; армијска група Горња Рајна, коју је Хитлер 26. новембра 1944. ставио под Химлерову команду, требало је да као подршка Групи армија Г формира мостобран северно од Стразбура. Дубоки савезнички упади у немачки фронт су, најзад, натерали Хитлера да 8. јануара 1945. увиди да се његове снаге у Арденима могу спасити само ако се што пре извуку. Тог истог дана је наредио да се фронт повуче на линију Дошам-Лоншам, али већ 14. јануара је морао да се сложи са даљим повлачењем, јер се и операција „Нордвинд“ завршила, а 12. и 13. јануара је отпочела велика совјетска зимска офанзива између Карпата и Балтика. Крајем јануара су немачке јединице, напослетку, повучене до своје полазне тачке на Западном бедему. Са наредбом немачке Врховне команде оружаних снага од 24. јануара да се СС оклопни корпус пребаци за Беч, а затим цела 6. СС оклопна армија према Будимпешти, Хитлер је писмено потврдио да дефинитивно одустаје од офанзивне стратегије на Западу. С обзиром на катастрофалну ситуацију на Истоку, никаква друкчија одлука није ни била могућа. Хитлерове одлуке од новембра 1944. до јануара 1945. показале су још једном сасвим јасно његову несмањену тврдоглавост у оперативном вођењу рата, али, пре свега, његову фанатичку вољу да ипак постигне немогуће. Поново је потценио противника и његов потенцијал, а преценио сопствене могућности. С обзиром на однос снага, његова одлука да се на Западу пређе у офанзиву, ван сумње је била без основа. Ангажовање последњих стратегијских резерви немачке војске на западном фронту погодовало је, првенствено, Црвеној армији. Она је сад могла много брже да прегази немачке положаје него што би то било могуће да су све расположиве немачке резерве биле ангажоване на Истоку.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *