Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Немачка ракетна оружја

4
(1)

Лук без стреле

У ракетно оружје за циљеве на великим даљинама – вођене ракете V-1 и V-2 (назив је настао од „Фергелтунгсвафе“ – оружје одмазде) (чита се: фау-1 и фау-2) – немачко руководство, и у првом реду Хитлер, полагали су велике наде. Требало је да то буде „тајно оружје“ које ће крајњи исход рата да реши у корист Немачке. Тако је бар Хитлер претио у својим хистеричним говорима. Истина је, међутим, била да стварни учинак V-2 није представљао ништа према огромном труду, како интелектуалном тако и финансијском, који је уложен у производњу ових ракета. Касно после подне 8. септембра 1944. из Хага је испаљена прва немачка ракета V-2 на Лондон. Пала је у Чисвику. Погинуло је троје, а рањено је седамнаесторо људи. Уосталом, то није била светска премијера, јер се она одиграла три дана раније: једна ракета V-2 испаљена је близу Лијежа, а циљ је био Париз.

gradska-cetvrt-london-nakon-bombardovanja
Снимак из ваздуха на коме су приказана оштећења у градском језгру Лондона након поготка ракете V-2 28. јануара 1945. године. Погинуло је 16, 27 тешко, 69 лако рањено. Потпуно је уништено пет кућа, 16 делимично срушено а још 59 озбиљно оштећено.

Различите су процене о трошковима производње ракете V-2. Ако се изузму материјал и гориво, чињеница је да је за производњу једне такве ракете требало најмање петнаест хиљада радних часова. Све испаљене ракете нису стизале до Лондона. Приликом прегледа пре лансирања, око дванаест процената произведених ракета било је лоше оцењено и враћено у фабрику. Из података професора Ајтенбогарта и др Која, који су од септембра 1944. до марта 1945. бележили све што је лансирано из околине Хага, изгледа да је од 1027 лансираних ракета 79 пропало. Од преосталих 948 упућених ракета, 517 је погодило Лондон, док су остале пале ван града или у море. Ракета V-2 није била једина ракета коју су Немци лансирали на Лондон. Још средином јуна 1944, свега неколико дана после савезничког искрцавања у Нормандији, испалили су на Лондон ракету V-1. Ова се разликовала од V-2 по много чему. Ако се ракета V-2 схвати као веома лукав изум да се некуда пошаље једна бомба, да кажемо, луксузном лимузином којом управља шофер у белим рукавицама, онда ракета V-1 представља преношење исте бомбе ручним колицима на један точак. Ракета V-1, у ствари, и није била ракета, већ обичан авиончић.

Мотор је производила „Аргус Моторен-гезелшафт“ у Берлину. Службена ознака ракете V-1 била је Фи-103 или ФЗЛ-76. Британски ловци су развили технику којом су прекидали путовања Фи-103 према Лондону. Престизали су мали апарат, сасвим му се приближили, а онда ивицом крила свог авиона мало издигли механизам, и цела ракета би се неповратно сурвала у море. Био је то ризичан али ефикасан начин онеспособљавања ракете.

raketa-v-1
Извожење ракете V-1 ка лансирној рампи.

Једина предност овог оружја била је што је због једноставности било јефтино. Најслабија тачка ракете V-1 била је што је било потребно велико и пажљиво одабрано место за лансирање (насупрот ракети V-2), али зато се у ракети V-1 лако могао да употреби нискооктански бензин, а не драгоцене хемикалије којима се тешко руковало и које су се употребљавале за погон ракета V-2. Иако је било неупоредиво лакше хватати V-1 него V-2, због јефтиније и једноставније производње Немци су испалили много више првих, него других ракета. Како су оба типа имала пуњење готово исте тежине – око 1000 – то је од V-1 три пута више људи изгубило животе него од V-2.

Историја ракета је сасвим изузетна већ од самог почетка, а то је било у Немачкој двадесетих година, са појавом експресионизма, опера Брехта, филмова Фрица Ланга. Први пут је изградња неке ракете – једне од директних прародитеља V-2 – финансирана из буџета за један филм Фрица Ланга. Он је 1926. године снимио филм „Метрополис“ и невероватно великим успехом учврстио је своје име као синеаст научне фантастике. Овај смер у литератури и филму у то време се рађао и у Америци и у Немачкој. Примећено је да, по свему судећи, постоји веза између научне фантастике и праве науке, и то утолико што су земље са јако развијеном науком увек и продуценти научне фантастике. У таквом светлу је уочљиво да су и Америка и Немачка, дакле земље које су тада, одједном, биле веома заинтересоване за васионска истраживања, дале теоретичаре за израду ракета на течно гориво, и то се временски поклапало.

Metropolis
Плакат филма Metropolis.

У Америци се Роберт Хачинс Годард (1882-1945) први бавио овим питањем. Он је 1919. публиковао дело „Метод достизања екстремних висина“, а 16. марта 1926. је лансирао прву ракету на погон са течним горивом. Чињеница је да се Годард након тога више не појављује. Разлог је у томе што је радио изоловано.

У Немачкој, велики пионир је био Херман Оберт, рођен 1894. године у Трансилванији, припадник немачке националне мањине у Румунији. Био је, у ствари, из краја одакле је, по предању, родом и гроф Дракула. Као румунски држављанин, Оберт је до рата био странац у Немачкој. Године 1923. публиковао је теоретску расправу о ракетама на течно гориво. То што је Оберт тиме одједном постао чувен, најбоље говори о атмосфери која је владала у Немачкој. Истина, и наслов расправе, „Међупланетарне ракете“, упућивао је на маштарије. Интересовање је било толико да је штампано и друго издање, док се треће, проширено издање појавило под насловом „Путеви за васионска путовања“. Друге књиге које су се појавиле биле су: „Могућности за свемирска путовања“ од Вилија Лаја, „Доступност небеских тела“ од Валтера Хомана и популарно издање засновано на Обертовим идејама под ратоборним насловом „Продор у свемир“ од Макса Валира. Исти тај Макс Валир натерао је Фрица фон Опела да опреми један ауто на ракетни погон – додуше ракетама на чврсто гориво, дакле, без научног значаја, али је ипак значајно што је уопште аутомобил опремљен ракетама. Био је то, ипак, само спектакуларни подухват који је једино повећао ракетну грозницу по берлинским салонима. Део ове грознице изазвала је идеја Фрица Ланга да сними филм на тему васионских летова, а као научног саветника ангажовао је Хермана Оберта. Да би потпомогла развој науке, а истовремено правила рекламу, филмска компанија УФА је решила да финансира и производњу једне ракете на течни погон. Конструкција је била поверена Удружењу за васионске летове, које је основано 1927, а у ствари би је преузео Оберт. Ракета би, онда, била свечано лансирана на дан премијере.

Hermann_Oberth
Херман Оберт

Улогу васионске летачице тумачила је једна сада већ заборављена уметница звана Герда Маурус. Мање непознати партнери су били Фриц Расп и Вијш Фрич. Премијера је била 15. октобра 1929. године, али том приликом није лансирана ракета. Шта се десило?

Ако би Шмитов пулс-реактор смео да се упореди са фуруницом на нафту која се пали и гаси, онда се мотор ракете на течно гориво може да представи као врста оплемењене лампе за заваривање. Да би тако нешто изградио, Оберту је била потребна помоћ инжењера, најбоље неког ко је био искусан у потребној техници и који је поседовао добре везе у берлинском индустријском свету. То је било нужно да сам не би, како је Вили Лај рекао, зависио од телефонског именика када би му била потребна нека фирма која може да топи ретке легуре. Али, Оберт је био самотњак н чудак, и да би дошао до помоћника одабрао је пут преко огласа у новинама. Већ и због врсте пројекта за који су тражени помоћници, на огласе су одговорили првенствено чудаци, две чудне индивидуе, које је Оберт ангажовао. Један је био руски студент математике и аеронаутике Александар Борисович Черчевски, који није смео да се врати у Совјетски Савез. Други је био Рудолф Небел, продавац кухињских апарата, бивши пилот-ловац који је имао једанаест победа, и био један од првих малобројних ракетних ентузијаста, а већ врло рано ће да постане нациста. Није имао техничког искуства, али је имао неку врсту мутне пословне способности и осећај за публицитет. Он је и био тај који је за симболичну суму изнајмио бивши депо за муницију у берлинском предграђу Рајникендорф и претворио га у полигон за испаљивање ракета, који ће, касније, постати познат у целом свету као прво место за лансирање ракета. Небел је успео да од фабриканата добије доприносе у новцу или материјалима.

Обертова ракета није успела. Разлика између науке и научне фантастике је у томе што између замисли и остварења лежи дужи пут. Тражити од Оберта да произведе ракету која може да постигне висину од педесет километара (како је гласио службени задатак), било је нешто као када би од неког ко је тек открио принцип фотографије било затражено да изради „лајку“. Било је разних експлозија, време је пролазило и Оберту је било свега доста. Свађао се са свима, ракета није завршена, било му је доста монденског Берлина и вратио се у своју вољену Трансилванију. Ипак су начињени одлучујући кораци ка путу који ће водити на Месец. Стечено је искуство са првом комором за сагоревање која је конструисана на Обертовом принципу. Фриц Ланг је пронашао бројање уназад, тако звани „каунт даун“ који ће од тог времена пратити сва лансирања, од Пенеминдеа до Кејп Кенедија. Врло ретко је нешто познато о пореклу нових назива у техници. Ракета на течно гориво Клауса Ридела и Вилија Лаја у августу 1931. на ракетном полигону ушла је у историју постигавши висину од једног километра. Носила је име „репулсор“.

Док је први корак ка Месецу направљен на терет трошкова једне филмске индустрије (више од десет година касније на једној од првих успешних ракета V-2 налазио се амблем „Жена на Месецу“ као сећање на овај почетак), следећа етапа је финансирана из још чуднијег џепа. Новац је овог пута стигао из града Магденбурга. Необична новост у нацистичкој Немачкој, је по Пауелсу и Бержјеу у „Ле матен де мажисјену“ (јутро мађионичара) била да се техници и науци придодавало магично својство“. Још увек није потпуно заборављен такозвани „ВЕЛ“ Ханса Хербигера, душевног болесника који је уз помоћ нациста проповедао да су Месец и све планете прекривени дебелим слојем леда и да Млечни пут није ништа друго до прстен ледених блокова. Такве теорије су бујале. Друга, мање позната, била је да свет није округао са људима на површини, већ шупљина са људима изнутра. Један од присталица ове нове назовинаучне теорије, неки инжењер Менгеринг успео је да убеди општинске оце Магденбурга да му дају на располагање 25 000 марака за изградњу ракете. Тако би, наиме, најзад могла да се сазна истина: ако би се ракета лансирала навише и ако би дошла до наших антипода Менгеринг би био у праву, и свет би био шупљина а не лопта.

raketa-v-2
Ракета V-2

И ту је било предвиђено спектакуларно лансирање за време неког вашара, а ракету би конструисало „Удружење за путовања васионским бродовима“. Највећи део посла урадио је Херберт Шефер. На првoм месту, разрадио је тип повећане коморе за сагоревање која је у својој дефинитивној верзији, на пробној траци, производила две стотине килограма погонске снаге. Сви покушаји да се лансира ракета опремљена овим мотором ипак нису успели. Ма колико да је била надарена и пуна ентузијазма, групица аматера која се тиме бавила није могла да преброди разне проблеме, посебно оне у вези са стабилитетом. Питање стабилитета најзад је решено, између осталог, помоћу дефлектора у струји гаса. Јасно је да су таква решења била могућа тек када је армија почела да финансира пројекат.

Трећи, и, ако се тачно посматра, најнеуједначенији извор финансирања била је управо армија. Први контакти са војском потичу из Обертовог периода. Чини се да је Рудолф Небел склопио уговор са Магденбургом у своје име, а не у име „Удружења за летове васионским бродовима“, чији је био секретар (Оберт је био председник а Вили Лај вицепредседник). У сваком случају, Небел је у то време ступио у контакт са делом армије чији је задатак био да простудира ново оружје које по Версајском уговору Немачкој није било забрањено. Армија, коју су представљали пуковник Бекер и капетан Дорнбергер, била је заинтересована, али никако није желела да се у тако нешто упусти са Небелом у коме су Бекер и Дорнбергер, са правом, видели обичног разметљивца. Осим тога би следећа проба морала да буде изведена у тајности, што није било могуће на ракетном полигону изложеном великом публицитету.

Резултат је био да је направљен уговор без знања Небела, углавном са Клаусом Риделом и једним младим студентом Вернером фон Брауном, који је одскора суделовао у експериментима на ракетном полигону. Тако је на артиљеријском полигону Кумерсдорф код Берлина у тајности почела изградња нове ракете зване А-1 (А је узето од „Агрегат“) и тиме и дефинитивна фаза изградње ракета за велика растојања. То сада више није било нешто што се одвијало између ексцентричних проналазача. Оперета је умрла. Сада је почела збиља. Од ракете А-1 води прав и неиспрекидан пут ка ракети V-2, што није ништа друго но ратно име за ракету која се првобитно звала А-4. Како је већ речено, Хитлер није био нарочито заинтересован за ову ракету. Што су ипак добијени кредити за њено усавршавање, може да се објасни интересовањем армије. Капетан Дорнбергер, човек који није био имун на ракетну грозницу, умео је да пробуди интересовање код генерала Кеселринга, а томе може да се захвали што је 1936. године почела изградња великог центра за истраживање ракета на полуострву у Балтичком мору, познатом Пенеминдеу. Чињеница да је нацрт за ракету А-4 као и за ракету V-2 тада већ био готов, врло је узнемиравајућа. Наследник ракете А-1 је ракета А-2 (у два примерка, „макс“ и „мориц“), која је лансирана изнад острва Боркума. Ракета А-3 је била мања верзија дефинитивног нацрта и поседовала је раније описан уређај за равнотежу са молибденовим дефлекторима у гасном млазу. Реактор са двадесет и пет тона погонске снаге већ је био готово спреман. А била је тек 1936. година!

Али, Пенеминдеу није даван посебан приоритет. Тек је 21. марта 1940. године направљена прва успела проба са комором за сагоревање коју је већим делом направио Валтер Тил. Ипак је било јасно да је овај реактор наследник Риделовог и Лајовог „репулсора“, ракете из Магденбурга. Од тада датира и употреба алкохола помешаног са водом, као течност за хлађење „репулсора“. Али комора за сагоревање се више не налази унутра, то јест више је не опкољава резервоар са алкохолом. Ова мера постала је непотребна проналаском новог начина расхлађивања зидова комора за сагоревање при којем се то постизало помоћу врло финих прскалица са алкохолом. Проблем расхлађивања, који је увек проузроковао много тешкоћа, тиме је тако детаљно решен, да је чак и употреба специјалних легура за комору за сагоревање постала непотребна.

Валтер Тил ће касније, као једини од чланова научног тима, погинути у великом бомбардовању Пенеминдеа које је извео 571. британски бомбардер у ноћи између 17. и 18. августа 1943. Тада је најзад, већ готово месец дана, Хитлер давао дуго прижељкивани приоритет ракети V-2. Али после тога чини се да је ипак изменио производњу у корист V-1. Већ тада се осећао велики недостатак основних сировина чиме је била отежана производња ракетног оружја. Тако је, на пример, било са графитом, потребним за већ поменуте млазне дефлекторе. Производња једног килограма пречишћеног графита у ту сврху значила је губитак од девет килограма графита потребног у производњи гвожђа, односно смањење производње гвожђа за, отприлике, 1200 килограма. За серијску производњу ракета било је потребно сто тона графита месечно, а то би изазвало смањење производње гвожђа за 120 000 тона. Ово може да илуструје дилеме пред којима се нашло Министарство ратне производње. Тек када је рат за Немачку кренуо злослутним тoком под притиском офанзива на истоку, југу и западу, и под непрекидном кишом бомби изнад сопствене земље, почела је стварно озбиљна производња ракета V-2. До прве употребе ове ракете дошло је, као што је већ наведено, 5. септембра 1944. године.

Wasserfall
Лансирање ракете Wasserfall

Да ли је то доказ Хитлерове видовитости што првобитно није био велики присталица ових ракета за велика растојања? Његовом држању одузима сав значај чињеница да током целог рата, у целини гледано, није имао разумевања за улогу науке, што је, чини се, недостатак који поседује већи број диктатора. Није само одуговлачио развој ракете V-2, већ и пројекат „Васерфал“ (водопад), према којем је требало да се произведе ракета за гађање циева у ваздуху, а чија би војна вредност у каснијем периоду рата била од огромног значаја за Немачку. Изгледа као да је Хитлер после изненадног упада у Пољску мислио да му је победа већ у рукама, па је прекинуо и истраживања на радару. Када је у последњи тренутак пројекту ракете V-2 и неким другим пројектима дат приоритет, било је касно. Првобитни планови су често датирали још од пре 1940. године. Један такав пројекат је био да се цео систем А-4, са свим што му припада, одвезе у контејнеру под водом до америчке обале и оданде се лансира. Али, у моменту када је цео тај систем А-4 био спреман да се стави у контејнер, ниједна немачка подморница није могла да се нетакнута провуче до америчке атлантске обале. Постојао је и пројекат за крилату ракету А-4. Била је то логична замисао да се огромна кинетичка енергија која се скупила у пројектилу на врхунцу његове путање употреби тако што би се помоћу пара крила искористила као погонска енергија. Тако би се градови удаљени као Глазгов, нашли у радијусу дејства овог оружја. Такав систем ракете А-4б полетео је једанпут у пролеће 1945. године. Било је говора и о огромној, двостепеној ракети од више од 800 тона која би могла да погоди и источну обалу Сједињених Држава ако би се испалила са најзападније тачке Француске. Али и ова гигантска машина – већа од данашње интерконтиненталне ракете – могла је да понесе само 925 килограма експлозива, што је значило непропорционални труд за само праштећи ватромет. Можемо да кажемо да су Немци поседовали лук, али стреле нису имали. Оно што им је недостајало била је атомска бомба. Научнике који би могли да је направе они су протерали из земље. Ово важи и за технику: процес гасне дифузије који је омогућио стварање прве нуклеарне бомбе разрадио је немачки Јеврејин Густав Херц.

Много чудније било је држање људи као што је Алберт Шпер који су добро познавали развој науке и његов значај за потребе рата. Шпер је после рата изјавио да је ракета V-2 коштала Немачку много више него Савезнике. Зашто се, онда, као министар за ратну производњу толико борио за ово оружје током рата? Шта је то било што га је, као и многе друге, толико заслепило?

Можда је правилан одговор што је ракета за велике раздаљине, као представник техничких и научних достигнућа, толико све занела да је само мало људи могло томе да се супротстави. Постоји такозвани „психолошки ефекат“, нешто слично помисли: „неко ко уме да направи тако нешто, мора имати снаге и умећа да победи у рату“. Али постоји и нешто још апстрактније – једна врста естетске опчињености науком због науке, нешто као „научни ларпурлатизам“. У томе се, можда, налази објашњење за понашање великог броја људи који су суделовали у развоју немачког ракетног оружја, и који су, како је познато, после рата сасвим лако пренели своју лојалност на своје раније непријатеље, настављајући да раде свој посао под заставом Сједињених Држава или Совјетског Савеза, понекад у зависности од тога где се ко затекао. Овај недостатак лојалности – или ова превелика лојалност према ракети – очигледно је заиста био разлог што је фон Браун имао тешкоћа са Гестапоом и што је ухапшен усред рата. Уз врло велике напоре је Дорнбергеру успело да га ослободи и врати раду на ракетама.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *