Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Немачка „тајна оружја“

4.8
(8)

Сва „чуда“

По причи која се стално и упорно појављује, Немци су на крају другог светског рата експериментисали са првим летећим тањиром. Каже се да су 14. фебруара 1945. у близини Прага немачки конструктори авиона Шриверс и Хабермол узлетали у апарату чија се основа састојала од широког прстена који је могао да се шири и скупља а кретао се око авијатичарске кабине која је била у облику куполе. Чудна машина се за три минута дигла на висину од 12 400 метара, а затим је у хоризонталном лету развила брзину од 2000 километара на час, што је за оно време био невероватан успех. О даљем опстанку ове тајанствене машине, историја остаје нејасна, мада се често говори да постоји веза између ове машине п честог регистровања НЛО-а педесетих година. Оно што су хиљаде људи тада виделе, или мислиле да виде, мора да су били неки тајни прототипови машина које су или Американци или Совјети направили на основу немачких планова којих су се домогли, после победе.

Rheintochter
Противавионском ракетом „рајнтохтер“ се управљало са одстојања. Била је то двостепена ракета за циљеве у ваздуху која је могла да постигне висину од 18 000 метара.

Има више таквих мистериозних прича. Каже се да је нацистичка Немачка на крају рата поседовала неколико „супер оружја“ која су направљена у највећој тајности и са којима би Немци могли да поврате своје ратне успехе, само да је Хитлер имао неколико месеци више времена. Светлосни топови, супер вируси, ласер зраци, хладне бомбе и више тих страхота би, по причама, крајем 1945. године било спремно за оперативну употребу, само да немачке армије нису тако брзо пропале и да су располагале индустријским капацитетима за производњу овог оружја.

Шта је истина, а шта лаж у усковитланој гомили гласина, полуистина, остатака немачке пропаганде и делића чињеница? Да ли је немачка индустрија заиста 1945. године била на тој тачки да само што није почела да примењује део научних истраживања за низ војних новитета и изума? Чињеница је да су научно-техничка истраживања у Немачкој још пре рата била на високом нивоу и да су немачки научници и техничари већ експериментисали са низом нових изума којима су се у другим земљама научници тек теоријски почели да баве. Професор Ернст Хајнкел почео је још половином тридесетих година са разрадом млазних и ракетних мотора и са применом ових извора енергије за нове типове авиона. Његов Не-176, први млазни авион на свету је већ 20. јуна 1939. направио свој први пробни лет и постигао брзину од 850 километара на час, отприлике двоструко од најбржег конвенционалног авиона тог доба. Авион типа Не-178 тестиран је у ваздуху 28. августа 1939. и испоставило се да може да развије брзину од 700 километара на час. Др Александер Липиш, познат по својим пројектима за делта-авионе, пројектовао је 1939. за Месершмит авион типа Ме-163 А, ракетни авион-ловац који је 10. маја 1941. извео пробни лет развивши брзину од готово 1000 километара на час. Другде у Немачкој радило се са различитим успехом на даљем развоју ракета, изградњи ветар-тунела, на конструкцији радиографских система за управљање и вођење. Стимулисана ратоборним диктаторским режимом немачка техника је развила чуда досетљивости.

Ме-163 А
Ме-163 А

Од тог пробијања готово ништа није реализовано. Мада у последњем тренутку и мада није било више времена да одлучујуће утичу на ток рата, ракете V-1 и V-2 су, у ствари, биле једино „тајно“ оружје које је изишло из затворености центара за научна истраживања и које се масовно употребљавало уз одговарајући ефекат.

Један од разлога што развој нових оружја није ишао брже, без сумње је непрекидна борба за превласт која се водила у нацистичком врху између армије, морнарице, ваздухопловства и СС-јединица, између војних и цивилних руководилаца, између економиста, генерала, партијских главешина и индустријалаца од којих је свако имао своје интересе и своје замисли. Изнад свих њих је стајао Адолф Хитлер, који је у читавој тој мрачној игри играо своју улогу. Други разлог за спори развој нових немачких оружја, био је слаби привредни потенцијал Немачке. Када је Хитлер 1939. године отпочео рат, посебно када је, 1940. односно 1941, почео ратне походе по Истоку и Западу у којима се губило много ратног материјала, ратна економија и индустрија које иначе нису биле спремне за дуготрајан и тотални рат, морале су да улажу велике напоре. Борбе у западној Европи, Совјетском Савезу и северној Африци апсорбовале су готово све сировине и сву радну снагу којом је Немачка располагала. За потребе научних истраживања није остало готово ништа. При томе је почетни успех немачких армија укочио потребу за новим, јачим оружјем. На почетку рата је немачки ратни материјал, посебно тенкови и авиони, био углавном супериорнији од савезничког. Рат ће брзо да буде решен, мислило се у Немачкој. А шта би и било логичније, узевши у обзир ограничене изворе, него да се задрже на производњи неколико успелих типова оружја и да се онда ти типови у модерним системима производње праве у великим количинама? Коме су били потребни суперсонични авиони када је немачко ваздухопловство владало ваздухом? Ко је хтео ракете за велика растојања када се непријатељ или налазио на домаку немачких бомбардера или бивао успешно савладаван у својој сопственој земљи? Године 1941. је пала одлука да се прекину сва испитивања на оним пројектима за оружје којима је за довршење потребно више од годину дана. Тако је већина пројеката обустављена и много значајних истраживача је упућено на фронт, где су и остали. Ова одлука је, додуше, годину дана касније повучена, али за многе пројекте било је већ прекасно. У најбољем случају, изгубљено је годину дана, али је губитак, у ствари, био већи, јер је већ тада недостајао потребни материјал, а сировине и радна снага почели су да се користе за друге потребе. Вест да је Немачка разрађивала ново тајно оружје неограничене снаге, почела је да се шири у немачком народу 1943. То није било случајно. Те године ратна срећа почела је да се мења. Из Атлантског океана протеране су некада тако моћне подморнице. У Совјетском Савезу почело је повлачење немачких армија. Ромел је морао да преда северну Африку. У самој Немачкој је цивилно становништво почело да пати због све снажнијих савезничких ваздушних напада. Под тим околностима није нимало чудно да је немачка пропаганда пружила народу сламку да се за њу ухвати, а та сламка су била мистериозна „тајна оружја“ која су разрађивали у скривеним центрима за научна истраживања и која ће за неколико седмица, највише неколико месеци, да задају одлучујући ударац. Партијске главешине, на челу са Хитлером, о томе су увијено говорили у својим говорима, а гласине и комбинације су се шириле. Да ли је заиста било таквих „тајних оружја“? Било их је. У Пенеминдеу и на другим местима грозничаво се радило на усавршавању немачког ракетног оружја. Поред ракета V-1 и V-2 (и њихових пројектованих наследиика за велика растојања) било је и других пројектила. Тек после рата, када су у Немачкој прилично успешно прикупљене разне копије формула, модели и техничари, Савезници су, на пример, открили колико је мало недостајало да би њихове моћне флоте бомбардера биле збрисане из ваздуха помоћу ракете којој су, најзад, нацистички врхови, под притиском настале ситуације, дали приоритет. Биле су то прве противавионске ракете.

Једна од најопаснијих била је противавионска ракета „васерфал“ или С-2, која је личила на V-2, са перајима, дуга готово осам метара, а развијала је брзину од 2150 километара на час. То је било смртоносно оружје коме већ због његове брзине није могао да умакне ниједан бомбардер, нити је иједан ловац могао да га скрене с пута. Противавионска ракета С-2 је помоћу радиографског диригованог зрака довођена у близину мете, затим би потражила мету помоћу инфрацрвеног трагача, који би ревносно као расни пас трагао за гасовима које испушта најближи бомбардер. Приликом неколико пробних испаљивања, крајем 1944, испоставило се да експлозивни товар противавионске ракете С-2 који је тежио 100 килограма, делује уништавајуће. Сва срећа за Савезнике што ова ракета није била преболела све „дечије болести“, те 75 % пробних модела није успело. Због тога није могла на време да отпочне производња.

encian
У мају 1945. је требало да почне серијска производња противавионских ракета „енцијан Е1“, чији товар од пет стотина килограма је требало да експлодира усред ескадриле бомбардера

Закасниле су противавионске ракете типа „шметерлинг“, „рајнтохтер“ и „енцијан“ (Е-1). Њихова масовна производња требало је да отпочне у пролеће 1945. Требало је да се месечно произведе најмање 300 примерака „шметерлинга“ (лептир), али пре него што је до тога дошло, већ није могло да буде ни говора о масовној производњи, Нарочито је „енцијан“ пробудио велике наде. Ова ракета није била замишљена као одбрамбено оружје против индивидуалних авиона, већ је њен експлозивни товар од 500 килограма требало да експлодира усред непријатељске ескадриле. Ракета Е-1, међутим, није узета у производњу. Од ракете „шметерлинг“ је испаљено шездесет. а од „рајнтохтера“ (кћи Рајне) осамдесет комада. Готово непрекидни ваздушни напади на немачке градове и индустријске центре, којима Немци више нису могли да пружају успешан отпор, приморали су Хитлера да 1944. да максимални приоритет развоју нових типова ловаца који би спречавали непријатеља да дође до циља. То је био велики прелом за човека који је био много више за одмазду него за одбрану. Зато је и више волео да се настави производња бомбардера великог акционог радијуса и ракета. Још најнормалније је текао развој авиона типа Месершмит Ме 163 Б, наследника Ме 163 А, који је већ 1941. године толико обећавао. Изграђено је и 364 комада авиона типа Ме 163 Б (наравно премало да се сломи надмоћ Савезника у ваздуху), достигнута је максимална брзина од 965 километара на час, а брзина пењања му је била три километра у минуту, што је важна особина ловца који треба да скрене непријатеља са пута. Колико је ово оружје могло да постане моћно при већој производњи показало се 1944. године, када се капетан Олејник у близини Лајпцига у једном Ме 163 Б дигао у ваздух и за пет минута оборио четири савезничка бомбардера.

heinkel he 162
Хе 162-А „саламандер“ од којег су Немци саградили још две стотине комада.

Пројекти који су изазивали праву панику били су млазни ловци Хајнкел Хе 162, затим Ба 8-349 и Ба 349 А. Осмог септембра 1944. године повећан је налог за израду Хе 162. Пројект је разрадио професор Хајнкел (који је на основу свог предратног Хе 178 могао да произведе још много боље ловце да му је пружена могућност). Производња овог млазног ловца отпочела је 24. септембра 1944. Како није било времена за савршенију израду, мотор Хе 162 постављен је на труп. Упркос овој чудној конструкцији, машина је на првим пробним летовима у децембру 1944. постигла брзину од 840 километара на час. У фебруару 1945, готово пет месеци пошто је издат налог за изградњу, појавили су се први „фолксјагери“ или Ба 8-349 изнад фронта. Њима је управљала група смелих и фанатичних младића из Хитлерјугенда, на брзину обучених за пилоте млазних авиона. По плану је месечно требало да се сагради 750 апарата. Саграђено је укупно само око стотину, а само део тога је могао да буде употребљен, јер није било довољно неопходног специјалног горива. Од једне побољшане верзије, Хе 162-А или „саламандер“ изграђено је две стотине апарата, али и од њих је само један део летео.

Још фантастичнији био је задатак који је 1. августа 1944. године добио генерал Кнемајер, који је био на челу Министарства за ваздушни саобраћај. Морао је, и то што је пре било могуће, да произведе брзо, јефтино, моћно и поуздано оружје за борбу против савезничких бомбардера. За оно време био је то готово немогућ задатак – али генерал га је замало извршио. У сарадњи са Ерихом Бахемом из Бахем-завода у Валдзеу изградио је ловца на ракетни погон, којем је мало недостајало да буде суперсонични. Практично се дизао вертикално у ваздух са рампе за лансирање.

„Натер“ (белоушка), како је назван овај апарат, био је јефтин. Био је направљен од дрвета и челичних плоча слабијег квалитета. Изградња је изискивала свега шездесет часова – маленкост ако се упореди са временом потребним за изградњу нормалног ловца. Апарат је био брз: четири стартне ракете (које после десет секунди изгоре) и прави ракетни мотор давали су чудној машини, која је личила на ракету V-1, брзину од 800 километара на час. Авион „натер“ или Ба 349 А био је и моћно оружје. Ловац се уз помоћ радара доводио до мете, онда би пилот прешао на ручно управљање. На врху кљуна авиона налазила се батерија од двадесет и четири ракете за гађање циљева у ваздуху које су се са кратког растојања слале на непријатељску формацију.

natter
Bachem Ba 349 Natter. Био је јефтин, брз, разоран, али нимало поуздан. Ерих Бахем га је у грозничавој журби направио у јесен 1944.

Четврти захтев, наиме, поузданост, „натер“ није могао да испуни. Замишљено је било да се апарат после испаљивања ракетног плотуна удаљи од непријатеља. На сигурном одстојању пилот би откачио врх са лежиштима за ракете и затим напустио авион. Лежиште, авион и пилот би се посебно, помоћу падобрана вратили на земљу. Тако је бар било планирано. Но,

први лет са посадом, у фебруару 1945, био је тужан неуспех. Пилот, поручник Лотар Сибер је успео да перфектно стартује машину и дигне је у висину. Када је, међутим, дошао на висину од отприлике 150 метара, одједном је одлетео кров пилотске кабине. Вероватно због изненадног притиска ваздуха, Сибер је сломио врат, и апарат се разбио. Чини се да је после тога изведено још неколико пробних летова, иако о томе нема сигурних доказа. По свему судећи је тачно да је у априлу 1945. код Кирхајма, у Теку, стајало десет авиона типа „натер“ спремних за полетање. Од тога није било ништа. Посада их је уништила. Од четири апарата који су се налазили на неком другом месту, три су пала у руке Американаца, а један у руке Совјета.

„Летеће троуглове“ Немци више нису успели да израде. На њима је још од пре рата радио др Александар Липиш и браћа Валтер и Рајмар Хортен. То су биле чудне футуристичке творевине, за које се, баш због њихове револуционарне конструкције, веровало да могу да развију велике брзине. Липишов ДМ-1 већ је био саграђен (једини прототип изгубио се у Сједињеним Државама). Браћа Хортен су имала готове планове за Хортен IX-V-2, млазни ловац који би био изграђен готово потпуно од дрвета и који би могао да развије брзину од скоро 1200 километара на час.

Американци истоварују заплењени Хортен.

На којим се све подручјима кретало немачко научно истраживање и како безнадежно су тражили средства да би ипак Савезницима задали уништавајући и одлучујући ударац, чак у тренутку када је то постало немогуће, може, најзад; да се прикаже чудним комадом артиљеријског оруђа, које је на крају рата неколико пута било употребљено. После рата, генерал Патон је пријавио да је било неколико тајанствених пројектила који су испаљени у јануару 1945. године на град Луксембург. Американци су се питали одакле су дошли ови хици, јер је тих дана фронт био далеко од главног града Луксембурга. Најзгодније је било да се поверује да су то неке ракете. Али, то нису биле ракете већ крилате гранате – пројектили упућени из џиновског топа састављеног од више цеви дугачких око четири до пет метара, а његова максимална дужина износила је око сто и педесет метара. На свакој гранати налазиле су се две коморе са експлозивним товаром. Тајна овог џиновског топа била је у томе што се граната испаљивала са прилично ниском почетном брзином, која је касније постепено расла помоћу експлозија товара у коморама. У моменту када је пројектил напуштао своје лежиште, имао је брзину од 1600 метара у секунди – готово 5800 километара на час.

Крилата граната имала је максимални домет од 170 километара а направљена је у Рехлинг заводима у Сарској области, за нападе на Лондон. Године 1944. је за тај циљ саграђена батерија од пет топова за избацивање крилатих граната поред Килског залива. Како је при њеној конструкцији учествовало много француских радника, пројекат није остао непознат Савезницима, па је нешто пре него што је први пут требало да ступи у дејство, британским бомбардерима пошло за руком да униште целу батерију. Два друга џиновска топа за избацивање крилатих граната, а са много краћим дометом, неколико пута су гађала Антверпен и Луксембург. После тога их је њихова посада уништила.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *