Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Немачки напад  16. децембра 1944.

4.7
(3)

Напад у магли

У пола шест ујутро, 16. децембра, две хиљаде немачких топова отворило је ватру на америчке положаје између Моншауа у Ехтернаха. Група ракета V-1 на путу за Лијеж и Антверпен остављала је уз хуку ватрене трагове по мрачном небу, а кроз маглу је кренуло четрнаест немачких дивизија из Шне Ајфела ка недовољно запоседнутим америчким линијама. Амерички генерал Омар Бредли, командант 12. групе армија могао је тог тренутка да располаже 31 дивизијом на западној граници Немачке. Шеснаест од тих дивизија налазило се северно од Ардена између Гајленкирхена и Моншауа. Десет дивизија налазило се преко реке Сар јужно од Ардена, а у самим Арденима је дуж фронта од око 200 километара било само пет дивизија.

nemacki-napad-ardeni-1
Немци су започели арденску офанзиву 16. децембра 1944. Овде једна јединица пролази поред запаљеног аутомобила.

Од септембра се на овом фронту није много дешавало. Американци су зато у Ардене сместили своје борбено мање способне јединице, као што је 106. дивизија која је имала само четири дана борбеног искуства, затим 4. и 28. дивизија које су обе претрпеле тешке губитке у Хиртгенвалду, па су се сад одмарале. На фронту ове три дивизије су Немци концентрисали свој најжешћи напад.

Американци су затечени потпуно неспремни. Многе њихове предње јединице су схватиле значење тешког артиљеријског бомбардовања тек кад су се из магле појавили немачки тенкови и војници. Време је било баш онакво какво је Хитлер желео. Ниско над земљом су се ваљали тешки облаци, тако да се кретање немачких јединица није могло видети из ваздуха. Савезничке ваздухопловне снаге остале су немоћне на земљи.

Само у северним и јужним секторима су нападачи наишли на жесток отпор. Између Моншауа и Битгенбаха су пешадија и тенкови 6. СС оклопне армије наишли на борбено потпуно спремни амерички 5. корпус генерала Џироуа који је припремао напад на бране у Руру. На овом делу фронта су Немци јуришали на непоколебљиви зид. На јужном крилу, америчка 4. дивизија такође није изгубила много терена, али је зато у средњем сектору широко пробијен фронт. Дуж реке Ур је америчку 28. дивизију, која је морала да брани положаје дугачке шездесет километара без много муке савладало пет немачких дивизија. У Шне Ајфелу су била опкољена два пука неискусне 106. дивизије. Американци су издржали још три дана, али нису успели да пробију обруч, па су се предали 19. децембра. Више од 7000 војника отишло је у заробљеништво. Да су имали више искуства, могли су Немцима доста да отежају посао. Американци су се, углавном, великом храброшћу борили против надмоћнијег нападача. Ево једног од многих примера: лепо луксембуршко месташце Клерво било је тих дана центар за допуст америчких војника. Кад је почело артиљеријско бомбардовање, у селу је настала велика узбуна. Грађани и војници на допусту трчали су кроз улице, не знајући шта се заправо дешава. Командант гарнизона, пуковник Харли Фулер, био је једини који је остао присебан. Кад је у току јутра чуо да се невероватно велики број тенкова приближава градићу, ставио је одмах све војнике у Клервоу директно под своју команду, без обзира којој су јединици припадали. Наоружао их је и одредио им положаје на прилазима месту. Посаду дворца су чинили припадници војне полиције, кувари, писари и ордонанси који су добили наређење да се боре до последњег човека. Те вечери је Клерво претворен у велико пламено море. Ма колико храбро се Американци бранили на многим местима, показало се да нису могли много да ураде против немачке надмоћи.

nemacki-napad-ardeni-2
За време немачког напада у Арденима, многи Американци су морали да се предају немачким војницима

Пометња иза фронта је била велика. У штабовима дивизија и у штабу 8. корпуса у Бастоњу тог првог дана углавном још нису увиђали озбиљност ситуације. Вести са фронта су биле нејасне, збркане и често у супротности једна са другом. Циљ Немаца ником није био потпуно јасан. Било је тешко поверовати да је Хитлер заиста отпочео велику офанзиву и да се није радило о нападу који је требало да омете Патонову сарску офанзиву.

Због недостатка тачних информација, генерали су потцењивали ситуацију. Зато је и сувише касно послато у борбу оно мало расположивих резерви. Тек касно поподне је Ајзенхауер издао наређење да две оклопне дивизије и то 7. из 9. армије на северу и 10. из 3. армије на југу Ардена притекну у помоћ 8. корпусу. За недостатак информација у штабовима су делом били криви Скорценијеви командоси који су се у ноћи пре напада, у америчким униформама и џиповима, инфилтрирали иза фронта и покидали велики број телефонских линија. Првобитни план Скорценијеве групе „Тројански коњ“ био је да се са америчким тенковима иза линија докопају залиха бензина и да поставе мостове преко Мезе. Овај план није могао да се оствари јер је Дитрихове тенкове на северу зауставио амерички 5. корпус. Али зато је седам или осам џипова немачких командоса успело да се инфилтрира и да иза америчког фронта направи још већу забуну. Неки од ових џипова стигли су чак до Париза. Сви су они припадали немачкој 150. оклопној бригади за саботажу која се убацила у позадину америчког фронта и изазвала панику и нереде. Ускоро су кружиле најневероватније гласине о „хиљадама немачких командоса, маскираних као Американци“, а сигурносне мере које су Американци сматрали да сада треба да спроведу, само су повећале хаос и успориле долазак резерви на бојиште. Десило се чак да је једног америчког генерала северно од Сен Вита један војни полицајац сатима задржао јер није одмах умео да му каже који је највећи град после Илиноиса. Чак је у Версају појачана стража главног штаба, зато што се чуло да Скорценијеви људи имају намеру да убију Ајзенхауера. Паника је постала још већа кад је у ноћи између 16. и 17. децембра још 1200 немачких падобранаца слетело на доста великој територији иза фронта јужно од Малмедија. Али то је било и све што су Немци успели да постигну овом падобранском акцијом. Намера је била да падобранци, под командом пуковника барона фон дер Хајдеа заузму саобраћајницу Епен-Вервје. Али због јаке противавионске одбране и неискуства пилота, само се 200 падобранаца спустило на одређено место. Други су пали раштркано тамо-амо, тако да су брзо искључени из борбе и нису извршили постављени задатак.

ardeni-sema
Немачка офанзива у Арденима почела је 16. децембра 1944. Тада су 6. СС оклопна армија, 5. оклопна армија и 7. армија (са севера на југ) кренуле у напад преко белгијске и луксембуршке границе

У сумрак 17. децембра су тенкови 6. СС-оклопне армије већ ушли 40 километара дубоко у Белгију, а јака борбена група пуковника Јоахима Пајпера налазила се 16 километара од командног места америчке 1. армије у Спау и у близини два велика складишта бензина. Пајперовим људима се толико журило да нису имали воље да се баве око заробљеника. У току дана су наишли на јединицу америчке 7. оклопне дивизије која је из околине Ахена журила у Сен Вит и тада се есесовцима предало 160 Американаца. Заробљенике су сатерали у једну њиву и тамо их покосили митраљезима и машинкама. Један део њих био је само рањен, па су, пошто су се правили мртви, касније успели да побегну у оближњу шуму. Ипак је најмање 125 заробљеника побијено.

Остатак америчке 7. оклопне дивизије, која је имала тешке тренутке код Оверлона, стигао је у току поподнева и вечери у Сен Вит. Од тог тренутка је овај град постао упориште на које су Немци узалуд јуришали. Били су принуђени да га са две стране заобиђу. И на другим секторима фронта је отпор Американаца сад постајао жешћи. Линију Моншау-Битгенбах су Американци још увек чврсто држали у рукама. Пајпер је пред самим складиштима бензина заустављен пламеном барикадом горућих бензинских буради, док је америчка 30. дивизија напала његово северно крило и поново освојила Ставело. Осим тога су увече 17. децембра америчке 101. и 82. ваздушно-десантне дивизије, које су се као резерве налазиле код Ремса, пребачене на арденски фронт, да би помогле да се заустави немачки пробој. Тристо осамдесет камиона, у којима су војници 101. дивизије пребачени у Бастоњ, возили су ноћу под пуним светлима од Ремса до Бујона у Белгији, али на тај ризик је морало да се иде због брзине. Ноћ је била ведра. Да је немачко ваздухопловство тада било активно, борба за Ардене би вероватно имала друкчији исход.

nemacki-napad-ardeni-3
Војници из групе пуковника Пајпера. Заједно са другим војницима они су на свом ужурбаном пробоју кроз америчке линије заробили 160 америчких војника. Одмах затим побили су већину ових ратних заробљеника.

Према Хитлеровом првобитном плану, тежиште напада требало је да буде на северу. Међутим, кад су Дитрихови тенкови 6. СС оклопне армије између Моншуа и Битгенбаха наишли на непробојан фронт, а Мантојфелова 5. оклопна армија успела да направи отвор широк 24 километара јужно од Сен Вита, Модел је предложио да се пет дивизија пребаци са севера на југ, да би се што више искористио Мантојфелов пробој. Хитлер се, међутим, само делимично с тим сложио. Само су три немачке дивизије отишле на југ.

За Американце је ситуација још увек била крајње критична. Бредли није имао резерви иза Ардена и зато је био приморан да 18. децембра одложи сарску офанзиву Патонове 3. армије. Патон је већ морао да уступи једну дивизију за борбу у Арденима и јавио је да ће за 24 часа моћи да пошаље још три дивизије. Направио је био и изврстан план о противнападу на немачко јужно крило, а Ајзенхауер га је одмах одобрио. По Патону је противофанзива могла да почне 22. децембра. Али пре него што је дотле дошло, ситуација у Арденима се доста погоршала за Американце. У ноћи 19. децембра су се сектори на северу и југу још увек држали, али у средини се непријатељ готово несметано пробијао далеко ка Мези. И Сен Вит је још био у рукама Американаца, али Немци су се дубоко пробили са обе стране овог упоришта. Приближили су се Лијежу на тридесет километара. Осим тога су на југу заузели Уфализ и приближавали су се Бастоњу. У правцу у којем су Немци напредовали, Американци више нису имали резерви, и ако би Немци једном прешли Мезу, Бредли не би могао да спречи да дођу до Брисла.

Срећом је ту још био Монтгомери. Он је увидео потенцијалну опасност вакума између Мезе и белгијског главног града и на сопствену иницијативу је у то подручје пребацио британски 30. корпус, који се спремао да заједно са канадском 1. армијом нападне Рајхсвалд. „Веома је утешно знати да сте тамо“, рекли су Американци на источној обали Мезе, кад су видели како Британци заузимају положаје на западној обали.

Пошто је дубок немачки клин поцепао подручје Ардена на два дела, Бредлију, чији је штаб био смештен у граду Луксембургу, било је врло тешко да одржава редован контакт са генералом Хоџисом, командантом америчке 1. армије, чији је штаб био у Шофонтену код Лијежа. Ајзенхауер је, између осталог, и због тога одузео Бредлију све савезничке јединице северно од немачког клина и ставио их под Монтгомеријеву команду. Када се то десило, увече 19. децембра, Американци још увек нису били успели да на централном делу Ардена створе чврст фронт. Још увек су тамо ограничавали своје акције на локалне борбе.

nemacki-napad-ardeni-4
У сумрак 17. децембра, Пајперови људи стајали су надомак два велика складишта бензина. Запаливши канте са бензином, Американци су успели да спрече да Немци користе ово драгоцено гориво. Поред тога, пламени бедем је ту зауставио немачки напад оклопно-механизованих снага и натерао их на повлачење.

Американцима ни најмање није недостајало храбрости и борбености, али је изостала свака координација одбране. Монтгомери је ту одмах унео промене кад је 20. децембра преузео команду. Још од почетка немачке офанзиве га је о ситуацији на америчком фронту стално обавештавао известан број официра за везу, које је свакодневно слао на разна командна места америчких јединица и који су му свако вече подносили опширан извештај. Кад је 20. ушао у Хоцисов штаб, био је боље информисан од самог америчког генерала. Имао је и добар увид у немачке планове, захваљујући раду британске обавештајне службе. Тако је знао да немачка 6. СС оклопна армија има намеру да пређе Мезу између Лијежа и Намира, па су Американци зато могли да очекују јаке нападе северозападно од Уфализа. Требало је што пре формирати чврст фронт између Марша и Ставелоа, а с обзиром да Хоџис није имао резерви, било је неопходно да повуче своје трупе са неколико истурених положаја. Тако би се скратила и појачала линија фронта и неколико дивизија би било слободно за евентуалне противнападе. Али Хоџис је протествовао, и Монтгомери тренутно није инсистирао, схватајући да амерички војник друкчије мисли о „тактичком повлачењу“ него Британац: повлачење, без обзира из којих разлога, је за већину америчких војника увек било нешто нечасно. Кад је, међутим, ситуација за посаду веома исгурене „потковице“ Сен Вита постала неодржива, и кад је Хоџис разрешио дужности храброг команданта Хесбрука јер је хтео да се повуче, Монтгомери се умешао. Хесбрук је враћен на свој положај, а његове трупе су се повукле. Била је то мудра одлука.

На дан промена у командовању на северу, 20. децембра, ситуација у Арденима је отприлике била следећа. На северу је 6. СС оклопна армија покушавала да се пробије до Мезе између Лијежа и Оеја, али још увек није успела да освоји положаје код Елсенборна и Малмедија и два велика америчка складишта бензина. Пајперова борбена група која је прииадала 1. СС оклопној дивизији покушала је да се пробије у правцу Вербомона, али ју је потиснула 82. ваздушно-десантна дивизија. Друге америчке јединице заузеле су Ставело. На левом крилу 6. СС оклопне армије, Мантојфелова 5. оклопна армија још увек није успела да заузме Сен Вит и Бастоњ, али ударне јединице су већ биле дошле до реке Урт и приближавале су се Отону. Од изузетног значаја је било да Бастоњ, најважније раскршће путева у том подручју, остане у рукама Американаца.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *