Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Офанзива ракетног оружја

0
(0)

Слепи терор

Недељу дана после десанта у Нормандији, 12. јуна 1944, обавештајна служба британског ваздухопловства била је убеђена да очекивани напад авионима без посаде треба да отпочне. Те ноћи напад је и изведен. Осматрачи ваздухопловне одбрамбене службе чули су у ваздуху „звук као да стари форд вози узбрдо“. У 4.18 часова експлодирала је прва летећа бомба на британском тлу. За неколико минута следиле су још три. Следиће још, тачно, 5819 бомби које су убиле или тешко раниле 24 000 лица. Тиме је тона експлозива проузроковала два и по пута више жртава него при традиционалним бомбардовањима истом количином експлозива.

raketni-napad-grad
Ракета V-1 је стигла на циљ и спушта се на Лондон. Немци су укупно избацили 5823 летеће бомбе на Лондон, због којих је 6184 људи изгубило живот

Историји терора додато је ново поглавље. Одмах после напада то још није тако изгледало. За Немце је прва акција значила чак неуспех. Од 500 пројектила које су одједном хтели да испале, само десет је узлетело, а од ових експлодирало је пет пред њиховим очима. Тако је на другој обали Ламанша ситуација могла мирно да се посматра. Већ два дана касније, мир је био нарушен. Тада су Немци почели ново бомбардовање при којем су лансиране 244 ракете V-1. Као последица превремених експлозија или скретања са путање, само 73 комада су пала на Лондон. Када се офанзива, очигледно, распламсала било је крајње време да се реализују планови који су већ месецима раније били спремни. По тим плановима, најважнија тачка одбране били су ловци који би на висини од 10 000 метара направили одбрамбену завесу изнад обалне области југоисточне Британије. Та одбрамбена завеса држала би се непрекидно. При нападима, она би била потпомогнута новим формацијама које би требало да оперишу на висини од шест километара. Затим би се одбрана Лондона појачала противавионском артиљеријском одбраном – која је ускоро пресељена у одбрамбени појас изван града – и заштитним балонима. На папиру план је био добар, али у пракси није функционисао. Артиљерија је успела да обори само десет процената примећених ракета V-1, и тридесет одсто авиона. У међувремену је, током седмице, око 1. јула, у домашај британске одбране стизало дневно око сто ракета V-1. Отприлике половина је погодила циљеве у Лондону. Од погодака је погинуло много грађана. Било је очигледно да одбрана мора да се побољша.

За слабост одбране делимично су биле криве техничке околности. Испоставило се да су неки модели ловаца исувише спори. Радарска служба била је недовољна, а побољшана је тек после неколико седмица, када су стигли нови радари из Сједињених Држава. Највећи недостатак био је организационог карактера, јер је одбрана исте области поверавана различитим родовима оружја, која су, због тога, једно другоме више сметала него помагала. Компликована правила, по којима су артиљерија и авиони морали да извршавају свакојаке задатке, наизменично, зависно од временских прилика – а понекад и истовремено – нису нимало поједноставили ситуацију. Зато је 17. јула одбрамбени систем драстично измењен. Терен је јасно подељен између авиона и артиљерије. Артиљерци су добили искључиво право одбране на уском делу обале на којем су постављени у дубину од само пет километара. Од овог дела надаље одбрану су преузимали авиони. Ово померање артиљерије напред, изведено за неколико дана, било је компликована и смела операција у којој је пресељено 23 000 људи и 60 000 тона материјала. Морала је да се изгради нова мрежа за међусобне везе: само за везу између појединих батерија требало је 5000 км кабла. Предност је, међутим, била у томе што је артиљерија у овој ситуацији могла да гађа све што би наишло. Поврх тога је сада могло да се гађа новом врло ефикасном врстом граната, иако нису биле баш погодне за употребу изнад врло облачне југоисточне Британије. Ако би ове гранате, наиме, промашиле циљ, експлодирале би тек на земљи. Смела реорганизација дала је изванредне резултате. За неколико седмица, само једна од седам ракета V-1 стигла би у Лондон. Од половине августа су три четвртине примећених пројектила пале као плен противваздушне артиљерије.

raketni-napad-antverpen
Немачко ракетно оружје је употребљавано и за циљеве у Eвропи.
Фотографија је снимљена у Антверпену, који је погођен са 8696 ракета V-1 и 1610 ракета V-2.

У међувремену се Савезници нису ограничили само на одбрамбене мере већ су – после мучног почетка – прешли у противофанзиву. Она је такође била подвргнута ограничењима. Тако је, на пример, било јасно да ова операција не сме да има било какве неповољне последице за операцију у Нормандији. Под тим условом Ајзенхауер је, под притиском масовних напада на Лондон, издао наређење да се привремено да предност бомбардовању циљева који би могли да имају било какве везе са ракетама V-1. Али, шта је под тим требало да се подразумева? Ваздухопловство је у вези са операцијом „Оверлорд“ преузело бомбардовање индустријских центара, фабрика за авионе и рафинерија нафте. Овај задатак није смео да се занемари. Сада је било још више нових циљева за напад, и било је тешко да се одаберу они који су важнији. Осим тога, недостајале су тачне информације што је отежавало координирано и ефикасно наступање. Тако је ратно ваздухопловство поделило своје снаге на гађање лансирних уређаја – који су лако могли да буду обновљени – складишта, путева за допремање материјала, индустријских и ремонтних центара, тако да се није знало где је напад био најефикаснији. Због тога резултати нису одговарали уложеном напору. За тринаест месеци, почев од августа 1943, Савезници су 13,7% својих офанзивних летова извели против ракетних уређаја. При томе је употребљено 15,5% целокупног товара бомби. У борби за одбрану изгубили су готово три хиљаде чланова посаде из четири стотине педесет авиона. При офанзиви против ракета V-1 употребили су 98 000 тона бомби, што је било, отприлике, четрдесет пута више од тежине експлозива којим је гађан Лондон ракетним оружјем. И док је током прве фазе бомбардовања ракетама V-1, 7800 британских становника и савезничких војника изгубило животе, до фебруара 1945. године погинуло је свега 185 људи из немачког 155. противавионског пука. Британски издаци и губици били су, све у свему, тако високи да су износили отприлике четири пута више него немачки у току ове операције. А број лансирања једва се смањио. Морало је да се чека да се инвазиона армија пробије у Француску јер је тиме, почетком септембра, Британија заиста престала да буде у домету најважнијих лансирних рампи. У јулу, када су ракетни напади достигли кулминацију, Британци су регистровали готово 2500 напада. Како је британски народ, посебно становници Лондона, реаговао на овај терор? Влада се са забринутошћу суочила са овим питањем. Већ у пролеће је изгледало да се морал у Лондону спустио на своју најнижу тачку. То се показало између осталог за време ваздушног аларма у марту, када је због панике изгубило животе 175 људи, а да није пала ниједна бомба. Током лета живци Лондонаца стављени су на још већу кушњу него за време муњевитог похода 1940-1941. године. Тада се још уочавао неки редослед напада, јер су, углавном, извођени ноћу. Сада, међутим, ни дању ни ноћу није било мира. Слеп, аутоматски терор могао је да експлодира сваког момента, на сваком месту и да погоди сваког, и то је било страшније него обично авионско бомбардовање. Шиштећи звук ракете V-1 који се приближавао и злослутна тишина када би се мотор угасио, и експлозија која је следила, утеривали су страх у кости. Психоза страха, недостатак ноћног мира, стални прекиди за време рада, смањили су ефективно радно време и продуктивност. Уз све већи број жртава расла је и материјална штета. Почетком јула већ је 194 000 кућа чекало на оправку. Дневно је оштећено више од 20 000 станова. Читава армија зидара није могла са тим да изађе на крај и оправке су забрињавајуће касниле, а јесен и зима биле су на прагу. Осим тога, више мужева и очева него за време муњевитог рата било је под оружјем негде на другом месту. Било је, дакле, у Лондону више жена са децом или без њих.

morisonovo-skloniste
Такозвано „Морисоново склониште“ које је пружало прилично добар заклон од комада рушевина

Није ни чудо да је ускоро из Лондона потекла читава река бегунаца. Половином августа готово милион и по становника упутило се некуда ван Лондона. Не више од 275 000 (дакле само мали део, посебно мајке и деца), ишло је по програму за евакуацију који је влада применила тек 3. јула. Евакуација није текла без проблема. Оформљени центри у југоисточној Британији, где је требало да се сместе, а где се током претходних година настанио део од три милиона евакуисаних, и сами су сада били под ватром. Морали су, дакле, да се оспособе нови центри. Али, поред ових негативних било је и позитивних страна. На првом месту била је ефикасна превентивна заштита. Она се, између осталог, састојала и од такозваних Морисонових склоништа. То је склониште за четири особе од плетених жица и челичних плоча погодних за употребу у кући. Дневно је таквих склоништа издавано око шест хиљада комада. Сада је и те како било корисно што је влада већ 1943. године – управо због претњи од бомбардовања са великих растојања – одлучила да уместо два ратна брода направи више оваквих склоништа. Од великог значаја, на другом месту, било је што је пружање прве помоћи текло много боље него што је било могуће при авионском бомбардовању. Експлозија ракете V-1 представљала је изолован догађај који би у року од неколико секунди био примећен са високих осматрачница. Зато је одмах могло да се притекне у помоћ. Систем сталних станица где је становник морао да се обрати за помоћ био је напуштен. Убрзо је настало правило да већ три минута после експлозије летећа бригада за помоћ жури ка месту несреће. Покретне кухиње, купатила и перионице, одмах би следили, као и кола за селидбу, која би се старала за намештај из оштећених кућа. Поврх тога, пробојна моћ ракете V-1, била је прилично ограничена, тако да је ретко долазило до прекида у снабдевању водом и струјом. Због тога су могли да се избегну и велики пожари. Појачање Цивилне заштите текло је без проблема јер је лако могло да се дође до особља из мање угрожених места. Испоставило се, најзад, да је и старање о рањенима после напада добро функционисало. Мада су болнице неговале и рањенике са фронта, било је довољно болничких кревета и разних медицинских помагала. За ово је могло да се захвали и евакуацији пацијената која је почела још почетком августа. Месец дана касније у Лондону је стајало на располагању 28 000 кревета за негу хитних случајева. Само је будућим мајкама било тешко. Број порођаја је растао, а недостатак залиха хране и материјала потребних породиљама могао је да се ублажи само упућивањем будућих мајки у породилишта изван Лондона. Захваљујући цивилним војним мерама, крајем августа се ситуација толико побољшала да је напуштање Лондона заустављено. Река избеглица је чак кренула у супротном правцу. Седмог септембра влада је одлучила да прекине помоћ за евакуацију. Опасност је прошла. Тог дана је Данкан Сендис изјавио новинарима да је битка за Лондон прошла, не рачунајући још пар евентуалних хитаца. Следећег дана, у 18.43 часова је изненада Лондон уплашен звуком дуплог удара: последица пробијања звучне баријере. Прва немачка ракета V-2, лансирана пет минута раније, стигла је на циљ. Шеснаест секунди касније дошла је следећа. Још одавно се британска влада више бојала ракета него летећих бомби. Ова бојазан није била безразложна јер није било могуће одбранити се од ракета V-2, осим бомбардовањем платформи за лансирање.

spitfajer vs v1
Спитфајер vs. V-1, једноставан начин борбе против ракетног напада

Страховање, изречено још лети 1944, да ће хиљаду ракета испаљених на Лондон стајати осамнаест хиљада људских живота, чињенице су побиле. Заиста је укупно на Британију пало нешто више од хиљаду ракета V-2, али се број мртвих свео на мање од три хиљаде, док је 6500 тешко рањено. Напад на Британију био је много мање интензиван него што се очекивало, делимично зато што су ускоро стављени под ватру Париз и белгијски градови. У Антверпену је чак пало 8690 ракета V-1 и 1160 V-2, дакле више него у целој Британији, док је Лијеж нападнут са 3140 ракета V-1 и V-2. Немци су отпочели офанзиву против белгијских градова из војно-тактичких разлога, јер су се надали да ће тиме да прекину савезничке линије за снабдевање. Али они нису постигли свој циљ, јер нису могли да изводе довољно прецизно бомбардовање. Једино су постигли да је 3500 Белгијанаца изгубило животе. Ипак је најтеже у Британији било у Лондону где се током рата просечно сваких 36 сати морала да да ваздушна узбуна. На Лондон је испаљена готово половина ракета које су упућене на Британију. Мада је британска одбрана могла врло мало да учини против ракета V-2, за службе цивилне заштите није постојала велика разлика између мера против ракета V-1 или новог оружја – V-2. Народ се, у сваком случају, мање уплашио V-2 него масовних напада ракетама V-1. Упркос опомена владе, током јесени и зиме, много више људи се враћало у Лондон. Бомбардовање тада и није било тако интензивно. За време највећег интензитета, у фебруару у марту 1945, дневно је експлодирало од четири до пет ракета V-2 у Лондону. Офанзива са ракетним оружјем прекинута је још пре краја рата. Последња ракета V-2 пала је 27. марта. Два дана касније Немци су лансирали и своју последњу ракету V-1 и тако је уједно завршена њихова последња акција на британском тлу. Од почетка 1943. године је више од две стотине хиљада Немаца и страних радника на принудном раду у Немачкој израђивало ракетно оружје V-1 и V-2. Немачки научници су дошли до знатних техничких остварења. Али, гледано са војно-стратешке стране, питање је да ли су Немци пошли добрим путем. Посматрана с економске стране, ракета V-2 је имала слаб ефекат. Свака ракета коштала је најмање 120 000 марака, а то је била висока цена за преношење само нешто више од тоне простог динамита на растојање од неколико стотина километара. Што се тога тиче, њен претходник је био бољи, јер је цена V-1 била само тристоти део од, на пример, Ланкастер бомбардера, који је такође могао да оперише на великом растојању, а био је прецизнији. Испоставило се убрзо да баш ракета V-1 није никакав противник за британску одбрану, највише због тога што ни савезнички техничари нису седели скрштених руку, па су, између осталог, брзо побољшали радио-уређаје што је и те колико користило. Немци су се, напротив, исувише одушевљавали спектакуларним карактером свог ракетног оружја.

А рат се добија помоћу ефикасних, а не спектакуларних метода.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *