Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Припреме за немачку офанзиву у Арденима

0
(0)

Све на једну карту

План за арденску офанзиву (боље речено противофанзиву) био је у целини Хитлерова замисао. Још од летњих месеци 1944. носио се мишљу да још једном пређе у велику, успешну офанзиву, јер би једна ратна победа била важан услов за могуће преговоре око завршетка рата. Хитлер је први пут 16. септембра говорио о томе са својим војним стручњацима, пошто му је начелник Генералштаба оружаних снага, генерал Јодл, почетком септембра, предао преглед ситуације из руку команданта Запада, фелдмаршала фон Рундштета. На једном договору, 25. септембра, опширније је говорио о својим плановима.

pripreme-za-ofanzivu-u-ardenima-1
Врховни командант Команде Запада фелдмаршал фон Рундштет (у средини), и фелдмаршал Модел (лево) проучавају у штабу Команде Запада ситуацију на фронту у Арденима. Хитлер им је наредио да потисну Савезнике.

С обзиром на ширину операционог подручја, напад на немачко-совјетском фронту не би имао изгледа на успех. Сасвим је друкчија била ситуација на Западу. Постоје многи разлози да се претпостави да је Хитлер изабрао Ардене за одлучујући напад зато што је на том терену у пролеће 1940. постигао своје прве сензационалне војне успехе. Тада је, супротно неким правилима ратне вештине, наредио да се изврши план „Сихелшнит“ (замах српом) који је обухватао операцију пробоја оклопних армија преко тешко проходних Ардена према Ламаншу и одсецања савезничких снага у Фландрији. И тада је иницијатива потекла од њега, а шансе на успех је учврстио генерал фон Манштајн, један од његових најспособнијих генерала. Наравно да ни ситуација ни однос снага нису били исти као 1939. и 1940, јер тада је своје најјаче снаге могао да концентрише на овом сектору фронта. Сада је морао да води рат на свим фронтовима и да, осим тога, води рачуна о противниковој надмоћи у ваздуху. Хитлер је сматрао да Савезници имају јаче офанзивно крило на северу него на југу, и да је јужно крило на сектору Ардена било само делимично запоседнуто. Уништењем двадесет до тридесет савезничких дивизија (од око 62, колико их је било ангажовано у борби) цела ситуација на западном фронту би једним ударцем могла да се измени у корист Немачке.

Предуслов за планирану офанзиву био је да се одрже положаји на западу, укључујући и оне у Холандији, и да се затвори Западна Шелда. Осим тога, ни ситуација на немачко-совјетском фронту не би смела да изискује снаге из резерве Врховне команде. Требало је бити сигуран да ће резерва убудуће бити на располагању Западном фронту. Али пре свега, требало је да најистуреније борбене јединице брзо потуку непријатеља на фронту, зато што се „клин“ напада још није забио довољно дубоко. Јодл је 9. октобра још једном изнео све могућности напада. Различите могућности базиране су на следећих пет операционих планова:

  1. Операција Холандија. Овде се напад могао извести из сектора Фенло у правцу запада, ка Антверпену.
  2. Операција Лијеж-Ахен. Главни напад би могао да се усмери са северне тачке Луксембурга, ка северозападу. Затим би могао да скрене на север како би се удружио са споредним нападом из подручја северозападно од Ахена.
  3. Операција Луксембург. Два клина напада из средине Луксембурга и сектора Меца састали би се у сектору Лонгви и заузели подручје Минета.
  4. Операција Лотарингија. Две нападне групације из Меца и Бакараа, западно од Вогеза, имале би за циљ да се састану код Нансија.
  5. Операција Алзас. Два напада из подручја источно од Епинала и Монбељара, са циљем да се састану код Веспила.

После разматрања добрих и лоших страна ових различитих могућности напада, све је више током октобра изгледало да ће прва и друга варијанта добити предност. Хитлер је, 22. октобра 1944, позвао начелнике штаба Команде Запад и Групе армија Б генерале Вестфала и Кребса у Врховну команду да би их упознао са предвиђеном офанзивом. Пошто је генералима објаснио план напада, изјавио је да Немачка, с обзиром на ситуацију, најзад треба да прекине са том „вечитом дефанзивом“. Офанзиву је требало извршити у две етапе. У првој етапи је било битно да се дође до реке Мезе и да се тамо формирају мостобрани, а у другој етапи је требало заузети Антверпен. Циљ офанзиве је био да се одсеку савезничке јединице северно од линије Бастоњ-Брисел-Антверпен и униште. Још је важније било онемогућити да Антверпен и даље буде савезничка лука за довоз људи и робе. Пошто је објаснио планове за напад, Хитлер је одредио 25. новембар за почетак напада. У штабу Групе армија Б и код Команде Запад фон Рундштет и Модел су одмах изнели своје озбиљне замерке замишљеном плану операција. Модел је сматрао: „Чини ми се да цела ова ствар стоји на врло климавим ногама“. Фон Рундштет је 27. октобра разговарао са својим сарадницима о плану офанзиве. Затим је дао да се изради његов план офанзиве како му је наредила Врховна команда оружаних снага. План је добио шифру „Мартин“. По њему је требало да се две оклопне армије (тежиште), преко фронта од четрдесет километара између Симерата, североисточно од Моншауа и Блајалфа пробију до реке Мезе.

Њихова крила је, како на северу тако и на југу, требало да штити једна армија. Друга нападна групација требало је да југозападно од Рурмонда заобиђе град да би се код Лијежа прикључила крилу које је чинило тежиште. За разлику од овог плана, фелдмаршал Модел је смислио други напад из сектора Ахена. Његов предлог плана, шифровано назван „Хербстнебел“ (јесења магла) био је да се са две оклопне армије на ширини од шездесет километара између Хиртгенвалда и Лицкампена пробију до реке Мезе. Крајем октобра су се, међутим, оба команданта сложила са Рундштетовим планом „Мартин“. План „Мартин“ је представљао ограничени циљ офанзиве – „мали циљ“. Одлучили су се за напад из два рејона из Ајфела и Рурмонда. Обојица су сматрали да је Хитлер с обзиром на расположиве снаге поставио сувише велики циљ. Али немачка Врховна команда је још увек била за „ризик већих циљева“.

pripreme-za-ofanzivu-u-ardenima-2
Генерал-пуковник Хасо фон Мантојфел (у средини) био је један од команданата који су учествовали у борби у Арденима. Као командант 5. оклопне армије он овде разговара с официрима Оклопно- -гренадирске дивизије Велика Немачка.

Првог новембра 1944. начелник Генералштаба оружаних снага генерал Јодл послао је начелнику штаба Команде Запад прву наредбу за офанзиву која је шифровано названа „Вахт ам Рајн“, тј. „Стража на Рајни“, како се звала стара немачка химна. Циљ је био да се уништи непријатељ северно од линије Антверпен – Брисел – Бастоњ. То је, у ствари, био радикални циљ офанзиве, тј. „велики циљ“. Задатак Групе армија Б био је да са три армије пробије савезнички фронт, пошто се претходно целокупним ватреним средствима неутралишу савезничке снаге у зони пробоја. Ради тога је требало да 6. СС оклопна армија брзо освоји мостове преко Мезе с обе стране Лијежа и да на реци Весдри и источно од Лијежа успостави снажан одбрамбени фронт према северу. Затим је требало најпре освојити простор између Мастрихта и Антверпена на Алберт-каналу, а затим сектор северно од Антверпена. У исто време је требало да 5. оклопна армија пређе Мезу између Фимеја и Намира и да на линији Антверпен – Брисел – Намир – Динан спречи да савезничке резерве са запада нападају леви бок 6. СС оклопне армије. Седма армија је требало да штити јужно и југозападно крило, са задатком да најпре стигне до река Мезе и Семоа и да се у подручју источно од Луксембурга прикључи Мозелском фронту. Пробој Групе армија Б би завршила Прва падобранска армија генерала Студента, која би се укључила у напад између Рура и Мезе или код Алберт-канала.

Новембар је протекао у знаку препирки између Модела и фон Рундштета с једне стране, и Хитлера и Јодла с друге стране. Радило се о томе да ли је „велики циљ“ Врховне команде остварљив или би имало више смисла прво тежити „малом циљу“ за кога су се залагали фелдмаршали фон Рундштет и Модел. Међутим, чак ни Моделов алтернативни предлог да се прво почне са операцијама „малог циља“ без одлагања „великог циља“, зато што велике ствари иду увек после малих, а не обрнуто, није наишао на разумевање. Хитлер је остао неумољив. Генерал Јодл је 27. новембра забележио: „Остаје велики циљ. Оне са друкчијим мишљењима треба убедити“. Одлуку више није могло да промени ни то што је Модел 2. децембра у Врховној команди још једном „беспоштедном отвореношћу и великом одлучношћу“ бранио своје становиште, указујући на несразмерност између постојећих снага и циља, при чему је, пре свега, нагласио савезничку надмоћност у ваздуху. Хитлер је одбацио „мали циљ“. Све што је било у човековој моћи требало је урадити како би се осигурао успех офанзиве. Тако је, најзад, донета одлука у корист „великог циља“. Хитлер је 11. и 12. децембра позвао све командујуће генерале и команданте дивизија из Групе армија Б у свој главни штаб Алдерхорст код Бад Наухајма да би им саопштио своју непоколебљиву одлуку. Мотивисао ју је политичким и војним разлозима. Питање је да ли је могао да убеди своје слушаоце.

У међувремену су од почетка септембра 1944. године почеле систематске припреме за офанзиву. Да би се предвиђеним јединицама и војницима који иду у напад улило самопоуздање, дивизије су добиле потпуно нову опрему. Вежбао се и противнапад и борба ноћу. Крајем октобра, начелник Генералштаба оружаних снага наредио је да се набаве велике резерве горива. Све то није ишло без несугласица и проблема, с обзиром да су непрестане борбе на западном фронту често десетковале јединице и смањиле им борбену вредност. Посебну улогу су од новембра играле још и строга тајност и разне мере маскирања. Издаване су заповести које је требало да унесу забуну код противника. Помоћу лажних знакова и бојењем разних склоништа имитиран је напад „25. армије“ на сектору Гладбах – Келн – Диселдорф, а спроведене су и друге мере да би се офанзива сакрила од противника. Пре свега је био мали број штапских официра који су о томе знали. Специјални официри требало је да се баве оперативним маскирањем. Тек половином новембра су обавештени команданти и њихови начелници штабова. Почетком децембра упознат је дивизијски кадар, док су кадрови пукова и батаљона обавештени тек 12. децембра 1944. Јасно је да је строга тајност била један од предуслова за успех целе офанзиве. Али несумњиво су са тим били повезани и недостаци. Јединице нису могле да пре напада извиде своје место на фронту. На дан напада нису имали појма о стању земљишта. Током борби се то показало као недостатак. Напад армија одређених за офанзиву био је потпуно спреман 15. децембра.

Хитлер је почетком децембра одредио почетак офанзиве за 10. децембар, али је због ситуације био присиљен да је двапут одложи. Тек је 12. децембра, најзад, 16. децембар дефинитивно одређен за дан „X“ – дан почетка напада. Дан уочи напада, Хитлер је послао Моделу своју дневну заповест како би га изричито обавезао да „безусловно изврши све заповести Врховне команде и да сваку и најмању јединицу натера на послушност“. Хитлер је забранио оклопним јединицама да на било који начин скрену источно од Мезе на север. Требало је да се спречи свако нагомилавање оклопних јединица у сектору Лијежа. Хитним телеграмом је фон Рундштет у рано јутро 16. децембра 1944. послао дневну заповест „војницима Западног фронта“ у којој им је указао на „велики моменат“. Сад се ишло на све или ништа. „Нека вам буде света дужност да дате све од себе и да учините натчовечанске напоре за нашу отаџбину и нашег Фирера“. После ватрене припреме која је трајала пола часа, кренуле су, у 6 часова ујутро, јединице 6. СС оклопне армије у напад. Отпочела је последња очајничка офанзива Немаца у другом светском рату.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *