Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Завршни догађаји у Арденима

4.5
(2)

Повратак на Западни бедем

Прекретница у борби у Арденима била је 26. децембра. Тога дана код Динана, надомак Мезе, тенкови америчке 1. армије распршили су немачке наде када су спречили немачким јединицама да пређу преко реке. Нешто источније је јединицама америчке 3. армије успело да успоставе контакт с Американцима опкољеним у Бастоњу. Немачки тенкови су се 27. децембра морали повући даље од Динана, уколико им је то било могуће. Многе тенкове су, Немци, наиме, морали да оставе јер нису имали горива. Прва етапа битке у Арденима је прошла. Немци су заустављени. Могла је да почне друга етапа, а то је значило избацивање Немаца из Белгије и Луксембурга.

kraj-ardenske-ofanzive-1
Крајем децембра су Немци у Арденима заустављени и могао је да почне напад на њихове положаје. Овај топ калибра 155 мм назван „дугачки том“, отвара ватру са ватреног положаја крај села Еброивала

И после 26. децембра се борба, пре свега, концентрисала око Бастоња. Планине и долине биле су покривене дебелим слојем снега. Моторизоване колоне могле су да се крећу само путевима. Због тога је битка у Арденима постала битка за ретке проходне путеве, и првенствено битка за раскрсницу два најважнија друма код Бастоња. Први друм, који је ишао од истока према западу, Немцима је био потребан да би своје јединице довели до Мезе, а други који је повезивао југ и север, морали су да користе Американци, да би створили обруч око немачких снага које су се пробиле према Мези. Још од 22. децембра је Патон водио своје трупе из Арлона. Две седмице су се надомак Бастоњу жестоко борили у снегу, леду и по мразу. Амерички губици су били велики. Једним делом зато што су неискусне јединице стајале насупрот непријатељу који је у Совјетском Савезу већ провео три зимске ратне године. У међувремену је Ајзенхауер припремио велико окружење. Он је 28. децембра посетио Монтгомерија у Хаселу. Договорили су се да Британац 3. јануара отпочне напад у правцу југа с америчком 1. армијом и једним британским армијским корпусом. Намера је била јасна. Нападом са севера и југа у правцу Уфализа требало је да одсеку, а онда окруже и заробе немачке јединице које су се пробиле према Мези, као што су то у августу урадили код Фалеза. Али пре него што је тај напад отпочео, Хитлер се постарао за две акције – прва се одиграла у ваздуху, а друга на земљи.

На Нову годину, немачка авијација је извршила још један очајнички покушај да олакша задатак борбених снага на земљи. Рано ујутро узлетело је 1100 немачких авиона. Циљ је био да се онеспособе савезнички аеродроми, хангари и авиони у Холандији, Белгији, Луксембургу и северној Француској. Од тог ваздушног немачког напада на земљи је уништено 300 савезничких авиона. Уништен је и Монтгомеријев транспортни авион Дакота. То је био последњи масовни напад који је немачко ваздухопловство извршило у рату. Немачки губици су били велики. Готово 300 авиона се више није вратило у базе.

Многе је оборила сопствена противавионска одбрана, јер противавионци нису били упозорени да би се цела ствар одржала у тајности. Како су се многи циљеви поклапали са циљевима немачких ракета V-1 и V-2, читаве ескадриле су летеле право у концентрисану противавионску паљбу артиљерије коју су Савезници поставили дуж ваздушних рута немачког ракетног оружја и тако су биле десетковане.

kraj-ardenske-ofanzive-2
Америчка пешадија, маскирана у беле огртаче да би се што мање разликовала од снежног пејзажа, надире половином јануара у правцу истока. Критично стање је прошло, немачки напад је пропао.

Хитлер је такође 1. јануара отпочео и нову офанзиву у Алзасу. операцијом „Нордвинд“. Са вестфалских положаја су Немци, западно и источно од Бича, кренули на југ са осам дивизија. Четвртог јануара су и код Вајсенбурга скренули на југ. Нове јединице су 5. и 7. јануара прешле Рајну северно и јужно од Страсбура. Намера је била јасна. Одвајање америчке 7. армије од Деверсове 6. групе армија, која је у Алзасу држала истурене положаје. Али за разлику од Ардена, напад у Алзасу није био неочекиван. Савезничка обавештајна служба је добро обавила свој задатак. Ајзенхауер није имао намеру да извуче јединице из Ардена. Како се, међутим, показало да Деверсова 6. група армија (америчка 7. и француска 1. армија) нису дорасле великом нападу, Ајзенхауер је наредио да се избегне окружење и да се, ако устреба, жртвује велики део Алзаса. Тако би, додуше, Страсбур опет пао у руке Немцима. Ни говора, рекли су Французи. Де Гол је 3. јануара саопштио Ајзенхауеру да ће у случају потребе бранити Страсбур са целом француском војском и да неће напустити град чак ни под претњом да изгуби ту војску. То је натерало Ајзенхауера да промени своју одлуку и Деверс је смео да се повуче, али је добио наређење да у сваком случају брани Стразбур. Де Гол је био задовољан. Само су на северу Немци до 25. јануара освојили поприлично простора до иза Агеноа. На југу су Французи и Американци, 20. јануара, прешли у напад и почели са чишћењем колмарског „џепа“, што су завршили почетком фебруара.

kraj-ardenske-ofanzive-3
На овој схеми се види како су Савезници, припадници америчке 1. и 3. армије, од краја децембра до краја јануара повратили изгубљену територију у Арденима. Немачки напад у Алзасу зауставила је америчка 7. армија

Координирани савезнички противнапад у Арденима почео је 3. јануара 1945. наступањем Монтгомерија са севера, преко фронта од 40 километара, са америчком 1. армијом и једним британским корпусом, и наступањем америчке 3. армије са југа. Монгомери је у почетку врло споро напредовао, јер је време било лоше, путеви клизави, а видљивост није била већа од 200 метара. Снежне олује су заустављале нападе по читаве дане. А после тога су морали отимати метар по метар простора од противника који се са тенковима и противтенковском артиљеријом укопао на овом снежном земљишту. На југу, одакле је наступала Бредлијева 12. група армија, борба није била мање тешка. Још увек везани Хитлеровом наредбом да освоје Бастоњ, Немци су овде концентрисали ни мање ни више него десет дивизија. Посебно жестоке и крваве су биле борбе 3. и 4. јануара. Колико су оне биле жестоке види се и из запањујуће реченице коју је иначе оптимистички Патон записао у свом дневнику 4. јануара: „Ми још увек можемо да изгубимо овај рат…“ Али од 5. јануара се немачки притисак смањивао. Иако су Монтгомери и Бредли врло споро напредовали, ситуација је за Немце постала веома неизвесна. Западно од линије Лијеж – Уфализ – Бастоњ, 7. јануара, се налазило седам немачких оклопних дивизија, а постојао је само један пут натраг, кроз Уфализ, који је већ био под ватром Савезника. Сад је и Хитлеру постало јасно да прети опасност окружења. Он је 8. јануара издао наређење за делимично повлачење иза ове линије. Следећег дана су Савезници приметили да се, пре свега, немачки тенкови повлаче из борбе. Наредних дана су Савезници полако напредовали. Ла Рош је пао 10. а Сен Ибер 11. јануара.

Војници америчке 1. армије, која је долазила са севера, и војници 3. америчке армије, која је долазила са југа, пружили су 16. јануара једни другима руке усред згаришта Уфализа. „Сећам га се као мирног села у подножју брда“, писао је Бредли, „сиромашног и скромног, које ником никад није учинило ништа зла“. Следећег дана је америчка 1. армија опет дошла под Бредлијеву команду, америчка 9. армија је остала под Монтгомеријевом. Било је то решење које није задовољило ниједног од двојице команданата, иако је, војнички гледано, Ајзенхауерова претходна одлука да се америчка 1. и 8. армија ставе под Монтгомеријеву команду била исправна. Бредли је то ипак тешко сварио. Британска штампа је више него једном истицала да тешке ратне ситуације, у суштини, ипак може да реши само британски генерал. Монтгомери је 7. јануара на једној конференцији за штампу додуше покушао да америчке команданте ослободи критике, али је то имало сасвим супротни ефекат. Американци су се осећали још више понижени. „Мислим“, писао је Британац касније, „да никад није требало да одржим ту конференцију за штампу. Амерички генерали су у то време били тако бесни на мене, да је све што сам ја говорио морало да испадне погрешно“. Колико су били бесни види се и по томе што је Бредли изјавио Ајзенхауеру да ће он, ако Монтгомери икад постане командант свих копнених снага (тај предлог се тих дана доста проносио), одбити да служи под Британцима. „А ако он иде, идем и ја“, рекао је онда Патон свом претпостављеном. После освајања Уфализа ликвидиран је немачки нападни „клин“ у Арденима, а тиме је битка стратегијски била завршена. Следећих дванаест дана су Американци потискивали Немце ка њиховим полазним положајима, тј. према Западном бедему. Захваљујући, између осталог, савезничкој авијацији, Немци су приликом повлачења изгубили велике количине ратне опреме. Али, што се осталог тиче, борба се врло споро приводила крају. У току последње две седмице су у савезничким штабовима, пре свега, израђивали планове за напад на реку Рур и Рајну. А што се Хитлера тиче, он је већ 15. јануара напустио своју Врховну команду у Цигенбергу и вратио се у Берлин. Он је 20. јануара повукао 6. СС оклопну армију из Ардена да би је могао ангажовати против Црвене армије у рејону Будимпеште. Јер 12. јануара је почела велика совјетска офанзива у Пољској. Кад је на Западу, крајем јануара, дошло до линије фронта од 15. децембра, онда то једва да је била узбуђујућа вест у односу на велике успехе Црвене армије, која је одвојила Источну Пруску од Рајха, избила на реку Одру и ослабила горњо-шљонски индустријски рејон.

kraj-ardenske-ofanzive-4
Америчке јединице под заштитом тенкова напредују кроз Вогезе у децембру 1944.

У касну јесен 1944. су Савезници сматрали да се немачка војска налази пред сломом и да је арденска офанзива дошла као изненађење. Офанзива је на многим местима довела до опасних паничних реакција, иако не на највишем нивоу. Ајзенхауер је потврдио своје квалитете као координатор операција, тим пре што је немачки напад био директан повод за затегнутост у савезничком табору, и то са Французима око Стразбура и између Бредлија и Монтгомерија око надлежности руковођења. Иако је Монтгомери готово три седмице командовао двема од укупно три ангажоване америчке армије, битка у Арденима је била битка америчког војника. Он је добио битку али је платио високу цену: 76 890 војника и официра од чега 8706 мртвих, 47 139 рањених и 21 144 заробљена.

А Немци? Хитлер је са својом офанзивом успео да за шест седмица одложи фронтални напад Савезника са запада. Али то је само на изглед био добитак. Јер он је тај напад скупо платио. Изгубио је 220 000 војника (што мртвих, што рањених, заробљених и несталих), 600 тенкова, 1600 авиона и 6000 моторних возила. Све је то, мање-више, узалуд проиграно у Арденима. Није ни чудо да су војни експерти немачку офанзиву у Арденима негативно оценили. Према оцени британског војног теоретичара Лидел Харта „била је то последња Хитлерова игра, и то најнепромишљенија од свих“.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *