Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Британска интервенција у Грчкој

0
(0)

Деда мраз у Атини

У среду 18. октобра 1944. у осиромашеној, упрљаној, али ипак неоштећеној Атини, приређен је свечани дочек скромном броју британских трупа и „влади Националног јединства“ под Папандреуом. Грчки функционери су учинили све да се у град не уђе дан раније, јер Грци после пада Константинопоља сматрају уторак несрећним даном. То није ништа помогло. Шест недеља касније, у главном граду Грчке беснео је грађански рат.

grci-slave-oslobodjenje
Атињани славе ослобођење, октобар 1944.

До првог краха је дошло на пољу економије. Тренутна еуфорија убрзо се повукла пред сазнањем да се још за дуго земља неће отарасити беде и инфлације. Хлеб је једног дана коштао три милијарде драхми, а већ следећег дана осамдесет милијарди. Много поузданије средство плаћања постала је цигарета. Олош који је постао богат захваљујући црној берзи, постајао је још богатији и није се либио да се тиме размеће. Паралелно са таквим развојем догађаја, и политика је кренула у правцу поларизације и конфронтације. Левичарски покрет отпора ЕАМ контролисао је изван Атине готово целу земљу. Британци су имали своја упоришта у Солуну и Патрасу. Њих су ЕАМ и његова војна организација ЕЛАС остављали да раде шта желе, иако су их оптуживали да пружају заштиту, па чак и да дају оружје, члановима „Сигурносних батаљона“, некој врсти народне одбране коју је основала последња ратна влада под Ралисом, а које је ЕАМ прогањао.

Други камен спотицања постао је повратак 3. грчке бригаде, назване Римини бригада (по граду који је освојила као део савезничких трупа на италијанском фронту). Тријумфални улазак овог одабраног корпуса у Атину, 10. новембра – због чега је повучен из ратних окршаја у Италији – сви који су били антимонархистички расположени схватили су као провокацију, јер је ова бригада – после републиканске побуне у Александрији у априлу 1944. састављена од трупа које су остале верне власти – била за краља. Као и код свих својих одлука, Папандреу је и сада поступио по изричитом савету британског амбасадора Липера и британског генерала Скобија, под чијим су се врховним заповедништвом, у складу са споразумом у Казерти, налазили и 3. бригада и ЕЛАС. Ова бригада, као и такозвана Света легија, која се налазила на егејским острвима, биле су узрок конфликта који је довео до британске интервенције у децембру. ЕАМ-ови министри – сада их је било седам у влади – захтевали су да се 3. бригада и Легија демобилишу заједно са ЕЛАС-ом и мањом организацијом отпора ЕДЕС-ом. Папандреу, иако није био неки ројалиста, желео је да задржи ове јединице као почетак нове грчке званичне војске. Пошто је ЕАМ крајем новембра одбио компромисни предлог, Грчка је од 1. децембра морала да одмерава снаге. Папандреу, којег је подржавао Скоби, наредио је демобилизацију герилске војске 10. децембра. На то су ЕАМ-ови министри напустили владу и објављен је општи штрајк за 4. децембар, а за недељу 3. децембра планирана је демонстрација на главном атинском тргу – Синтагми (Трг устава). Падандреу је у последњем тренутку забранио демонстрације, а полиција је пред очима светске штампе сакупљене у хотелу „Гранд Бретањ“ пуцала на масе које су упркос забрани демонстрирале. Међу њима је било н много жена и деце. Било је десетине мртвих и рањених. Увече, после сахране жртава, ЕЛАС је заузео већину полицијских станица. Генерал Скоби је објавио ванредно стање и затражио да се ЕЛАС повуче у року од два дана. У ноћи између 4. и 5. децембра, британски премијер Черчил телеграфисао је генералу Скобију: „Не оклевај са иступањем, поступи као да се налазиш у освојеном граду у којем је дошло до локалног устанка“. А преко амбасадора Липера „забранио“ је Папандреу да поднесе оставку, што је овај намеравао. Черчил се, у ствари, још од октобра припремао на такав развој догађаја. Можда је био у праву да се више није могло избећи одмеравање снага. Опасније је, међутим, било што се грчевито држао поставке да краљ Ђорђе II по било коју цену мора да се врати, иако већина ослобођених Грка тада није осећала никакву наклоност према монарху који је пре рата подржавао Метаксасову диктатуру. Черчил није био у праву када је мислио да је краљ једина гаранција да ће послератна Грчка остати пробританска.

3-decembar-grcka
Дан који је променио ток историје: тела ненаоружаних демонстраната које су 3. децембра у Атини убили припадници полиције и британске војске

ЕЛАС, тих првих дана децембра, једва да је и био антибритански расположен. Тек поступно су герилци схватили да борбу, у ствари, не воде против Папандреуове малобројне полиције, већ против Британаца. Центар града између Трга Синтагме и британске амбасаде остао је у британским рукама; тако и аеродром, парче обале код Фалерона и Акропољ. ЕЛАС није успео да уништи везе између тих делова.

Осмог децембра је Черчил морао у Доњем дому да брани своју политику у Грчкој од оштре критике коју су покренуле најутицајније британске новине, укључујући Тајмс и Манчестер Гардијан. У Сједињеним Државама је нови министар иностраних послова постао тумач незадовољства које је владало у Грчкој. Једино је совјетска штампа за све то време реаговала сталожено, што је за Черчила била потврда да се Стаљин држао познатог „комадића папира“ сроченог у октобру у Москви, по којем је Британији препуштено деведесет одсто утицаја у Грчкој. Крајем децембра је Москва чак именовала амбасадора код Папандреуове владе коју су грчки комунисти назвали „монархофашистичком“.

До правих борби између Грка и у међувремену појачаног контигента Британаца, дошло је тек после 13. децембра. ЕЛАС је свој највећи успех постигао у предграђу Кифисија, где је 20. децембра заузео цео штаб британског ваздухопловства. Ипак се већ тада ратна срећа дефинитивно окренула у корист Британаца, јер се велики напад ЕЛАС-а на центар града у ноћи између 15. и 16. децембра због недовољне координације завршио неуспехом.

У том центру, тој скученој „демократској Грчкој“, владале су апсурдне прилике. Само један угао радне собе амбасадора Липера био је сигуран од снајпера. У хотелу „Гранд Бретањ“ сакупило се све „што је било званично“; грчка влада, британски штаб, ратни дописници, UNRRA, совјетска војна мисија од шест чланова итд. Због штрајка није било послуге и једва да је било струје, а за следовање хране и воде је свако морао да стоји у дугом реду. Много горе је, наравно, било грађанима Атине, поготово у четвртима у којима су се још водиле борбе. ЕЛАС је одржавао само мали број пекара, а владала је и оштра зима за атинске прилике. Најгоре је било онима који су због сарађивања са Немцима или несарађивања са ЕАМ-ом побудили бес тајне полиције ЕЛАС-а. Дошло је до масовних стрељања, и то баш у четвртима ситне буржоазије, а 15 000 људи одведено је као „таоци“ ван града. Морали су да учествују у напорним маршевима које многи нису издржали. Све то је, ускоро, у земљи и ван ње, постало неповољно за репутацију ЕАМ-а. Касније су припадници ЕАМ-а као оправдање наводили да су ове „грешке“ починили тек у каснијој фази борбе, кад је завладало огорчење због неумољивог држања Британаца. Чудно је, међутим, да су британске заробљенике остављали на миру.

Британци, међутим, нису били баш сасвим непоколебљиви. Све више су увиђали да је перспектива лежала у промени владе, при чему би популарни републикански генерал Пластирас постао председник владе, а архиепископ Атине, Дамаскинос, регент. Архиепископ је на крају имао још само два љута противника: краља Ђорђа и Черчила. Британски председник владе је регента у мантији сматрао „кугом из средњег века“. За Божић је, међутим, одлучио да лично оде и размотри ситуацију у Атини, пре свега да би срео архиепископа. И Идн је на своју жалосг морао да одустане од прославе Божића у кругу породице.

Архиепископ Дамаскинос
Архиепископ Дамаскинос

Ова неочекивана божићна посета није остала без резултата. Архиепископ је посетио Черчила на ратном броду „Ајакс“ где се управо одржавала приредба поводом Божића, па су британски морнари у почетку сматрали да је архиепископ Деда Мраз. Он овај неспоразум није узео за зло, а уз то је оставио изванредан утисак на Черчила.

У хладном и сабласном министарству спољних послова, уз светлост фењера, одржана је конференција између Черчила, Идна, Макмилана (британског министра за Средоземље), Дамаскиноса, свих истакнутих грчких политичара и три представника ЕЛАС-а, који су дошли касније и које је Черчил описао као „уљудне фигуре у британској ратној униформи“. Шефови америчке и совјетске војне мисије такође су присуствовали овој конференцији. За време својих говора ЕЛАС-овци су се још увек изражавали у духу савезништва, али споразум је постигнут само о једном питању: о регенту. Под Черчиловом сугестијом је 30. децембра на регента пристао и краљ Ђорђе.

ЕЛАС је Черчилов долазак интерпретирао као доказ слабости. Ускоро је, међутим, променио мишљење када је одмах по Черчиловом одласку отпочела велика британска офанзива. У року од две седмице највећи део Пиреја и Атине био опет у британским рукама, а 5. јануара је ЕЛАС одлучио да напусти град. Британци су их још гонили до Ламије и Коринта. Читавог децембра ЕЛАС је остављао на миру британска упоришта у Солуну и Патрасу; а није слао ни појачања из унутрашњости у Атину.

Британски падобранци у Грчкој
Британски падобранци у Грчкој

Пластирас је 4. јануара наследио Папандреуа и позвао на помирење, јер како је рекао: „није постојала никаква опасност да се наметне режим насиља“. Вође ЕЛАС-а су без велике штете за свој престиж могли да почну са преговорима о прекиду ватре, до којег је и дошло 11. јануара. ЕЛАС је напустио цео југ Грчке и добар део зоне око Солуна. Размењени су грчки и британски заробљеници, али су грчки таоци привремено остали у рукама ЕЛАС-а. Конференција у Варкизи, летовалишту ван Атине, спречила је да од Грчке настане „европска Кореја“. Целих недељу дана није постигнут никакав споразум, али, најзад, у ноћи између 12. и 13. фебруара, на исцрпљујућој маратонској седници у присуству Липера и Макмилана, постигнута је сагласност. Требало је да ЕЛАС под британском контролом преда оружје. На брзу руку је требало да се одржи референдум о повратку краља. Застрашени могућношћу грађанског рата, али и антикомунистичком пропагандом, становници су се у многим деловима земље померали удесно. А управо десница је хтела да збрза ово гласање. (Оно је на крају одржано у септембру и, наравно, захваљујући управо нестабилној ситуацији, велика већина била је за повратак краља).

Вође ЕАМ-а су у Варкизи пре свега показали забринутост за сопствену безбедност. Тако је постављен услов да у главном граду поново ступи на снагу члан устава против самовољног хапшења, док је у осталим деловима земље то остало ван снаге. Следећих месеци је зато дошло до великих разлика у политичким приликама у различитим деловима Грчке. Док су у Атини комунисти живели несметано, а њихове новине слободно излазиле, – све до грађанског рата 1947. – у многим деловима земље беснео је терор против сваког који је био оптужен да је икад сарађивао са ЕЛАС-ом. Док су се у главном граду још изрицале смртне казне колаборационистима, у провинцији је свако ко је сарађивао са окупатором добијао нове шансе, зато што су речи као „отпор“ и „партизан“ биле много погрдније од „издајица“. Овакве разлике у политичким схватањима још за дуго су имале тешке последице.

Припадници ELAS
Припадници ELAS

Неколико дана после Варкизе је Черчил, по повратку са Јалте, још једном посетио Атину. Одржао је говор на Тргу Синтагма. Амбасадор Липер у својим мемоарима каже да је Черчил тада говорио пред светом који се најзад осећао ослобођеним огромног притиска. Али мало даље, Липер је описао како је тог истог пролећа заједно са грчким регентом посетио Мисолонги, град у којем је умро британски песник Бајрон (пошто се заједно с Грцима борио против Турака) и како су политички затвореници из оближњег затвора гласно певали народну химну. Ова два карактеристична догађаја показују како је тешко правилно проценити британску интервенцију, иако је неоспорно да је она пре свега извршена ради британских стратешких интереса у том делу Медитерана.

У сваком случају, Британија је спречила да се у Грчкој успостави народна демократија која је – по мишљењу многих, баш због тога што се Москва држала по страни – могла да буде лишена „доктринарности“ и да има специфични грчки карактер. После разоружања јединица ЕЛАС-а, влада је приступила учвршћењу власти стварањем јаке жандармерије и војске. Знатан број бивших бораца и руководилаца ЕЛАС-а био је изложен прогонима, због чега су многи одбили да предају оружје и одбегли су у планине. Међу њима је био и Маркос, бивши политички комесар Македонске групе дивизија ЕЛАС-а. Тако су почеле да се, у разним крајевима Грчке, формирају партизанске јединице које су децембра 1946. основале Врховну команду и отпочеле оружану борбу. Она је прерасла у грађански рат који је трајао све до 1949. године.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *