Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Конференција у Јалти

4
(1)

Аргонаут

У суботу 3. фебруара 1945. у дванаест и десет је „Света крава“, авион председника Сједињених Држава, слетео на аеродром Саки на Криму. Молотов је сачекао Рузвелта у пратњи америчког министра Стетиниуса и амбасадора Харимена. Молотов се с њим поздравио у кабини и објаснио му да Стаљин још није стигао. У међувремену је слетео Черчилов авион. Британски премијер одмах је потражио Рузвелта, после чега је председник најзад изашао из авиона. Из џипа, са Черчилом поред возила, извршио је обилазак почасне страже и одслушао народне химне. После тога су гости могли мало да се освеже у једном великом шатору.

У 13.06 је отпочела вожња за Јалту која је била удаљена сто тридесет и пет километара. Практични Черчил који је путовао са својим лекаром и ађутантом, понео је за сваки случај сендвиче, које је појео баш када су кола успут стала код једне куће где им је Молотов приредио одличан ручак. Амерички председник је пропустио овај предах. Рузвелт се радовао путовању у овај део света у којем још никад није био, и са пуно интересовања је посматрао околину. У почетку је пут водио кроз снегом покривени предео који је много личио на амерички средњи Запад. Било је мало дрвећа, али тим више трагова рата: разорених кућа, изгорелих тенкова и уништеног немачког ратног материјала. Свуда су се могли видети совјетски војници који су стајали крај пута и затим пуно знатижељних сељака и радника, међу којима је био велики број жена, како су Американци одмах приметили. После неколико часова пут је у веома оштрим серпентинама почео да се пење уз највиши врх Крима. Нешто после пет су почели да се спуштају према Црном мору и клима је одмах постала блажа и сунчанија. У десет до шест је Рузвелт прошао кроз Јалту, а у шест је стигао у три километра удаљену палату „Либадија“ у којој је требало да буду смештени Американци. Британци су били смештени двадесет километара даље у палати „Воронцов“.

americka-delegacija-jalta
Америчка делегација у вили „Либадија“

Совјети су много тога импровизовали. Палата „Либадија“, пре револуције царева летња резиденција, а после санаторијум за туберкулозне болеснике, је пре конференције једва имала нешто више од голих зидова и подова. Ни Черчилова вила није била у много бољем стању. Тек 15. јануара је објављено да ће се састанак на врху одржати у Јалти, и за те две и по седмице су стотине совјетских столара оправили врата и дрвенарију, све собе су добиле намештај, а из Москве је долетело хотелско особље за послуживање гостију. Совјети имају обичај да то раде са дирљивом брижљивошћу; у таквим ситуацијама ни у ком случају не желе да буду испод размажених гостију са Запада.

Зашто су се, у ствари, састала „велика тројица“? Крајем 1944. је постало јасно да је састанак на врху неопходан. Рат се приводио крају и требало је донети нека решења за послератни свет. Између осталог и за Немачку, јер о њој још није било донето никакво јасно решење. Затим је ту било и пољско питање које је дошло у нову фазу. После устанка у Варшави, политичка ситуација није постала лакша, а Стаљин је признавши Лублински комитет за пољску владу одбацио лондонске Пољаке, од којих је једино Миколајчик показивао знаке трпељивости према Москви.

Са Југославијом је на први поглед изгледало да постоји сличан проблем, јер ту је требало наћи начин да лондонске избеглице сарађују са Титом, који је у земљи стајао на челу широке и добро организоване народноослободилачке борбе. Черчил је после свог путовања у ослобођену, али посвађану Атину, на своје задовољство приметио да је Рузвелт, сада ослобођен унутрашњеполитичких проблема који су га притискали пре поновног избора за председника, такође био спреман за нови састанак на врху после Техерана. Стаљин је саопштио да никако не може доћи у неко место у Средоземљу, али би радо као место састанка понудио Јалту на Криму. Британски председник владе који није много волео зиму сложио се са Кримом и својим плановима за путовање је дао шифру „Аргонаут“. То име је подсећало на експедицију јунака античке Грчке који су на обалама Црног мора хтели да се домогну Златног руна. Черчил је у својим мемоарима изјавио да тиме „није хтео да доведе састанак у везу са старом легендом већ само са местом“. Следећег дана је стигао Стаљин који је после подне посетио Черчила и Рузвелта. Са Черчилом је говорио о војној ситуацији, а са својим америчким гостом и о де Голу и његовим мало претераним захтевима о положају Француске. Такође се говорило о ужасним разарањима која су Немци причинили у Украјини. Рузвелт се сложио да су Немци починили страшне злочине и да сада много боље него у Техерану може да замисли како их свако мрзи. У пет часова после подне су почели први заједнички преговори који су трајали до мало пре осам увече. Све време су се узајамно обавештавали о ситуацијама на разним фронтовима. Генерал Антонов, шеф совјетског генералштаба говорио је у име Совјета, а генерал Маршал за остале фронтове, после чега се развила површна дискусија. После паузе од 45 минута, следила је вечера за Рузвелта, Стаљина, Черчила и за министре иностраних послова Стетиниуса, Молотова и Идна као и за Харимана, Кларка Кера, Громика, Вишинског, Бирнса и за преводиоце Бирса, Болена и Павлова.

Од понедељка 5. до недеље 11. фебруара радило се тако да је преподне било одређено за међусобна саветовања и војна консултовања, а поподне од четири до осам се одржавале пленарне седнице свих делегација. Прво је на ред дошло немачко питање. Да ли је требало поделити земљу, да ако је требало, онда на колико делова. Раније је Рузвелт мислио на пет или седам делова а изгледало је да и Стаљинове мисли иду у том правцу, док је Черчил био за формирање севернонемачке и јужнонемачке државе и интернационализоване Руске области. „Велика тројица“ су потврдила да ће се и даље држати принципа распарчавања Немачке, али су сматрали да разрађивање идеје и одређивање свих граница није посао од само неколико часова. Зато је на предлог америчког председника који се био слабо припремио за немачку проблематику, дато министрима иностраних послова у задатак да у неком краћем року саставе ноту о плану поделе. У принципу су се сложили да Французима треба да буде додељена једна окупациона зона у подручју које буду добиле Америка и Британија.

sala-sastanci-velike-trojice
Сала у којој је одржана конференција

Затим се Мајски, доскорашњи амбасадор у Лондону, дотакао питања немачке ратне одштете за које је он специјално био задужен. Москва је доста тражила: машинерију и апарате из немачких фабрика за своју сопствену разорену индустрију и уз то још годишње плаћање за период од десет година. Да би се опоравила совјетска индустрија коју су Немци уништили, и да би се уз то трајно осигурала безбедност Европе, било је потребно да Немачка плати одштету и да је се разоружа. Тешку индустрију је требало смањити до 20 %. Под тешком индустријом се подразумевало: фабрике гвожђа и челика, електричне централе и хемијска индустрија. Чисто ратна индустрија, као на пример, фабрике авиона и синтетичких нафтних деривата, требало је потпуно да нестане. С оним што би остало, Немачка је некако имала да изађе на крај, али да и тај остатак индустријске производње стави под савезничку контролу. Земље које су у рату највише страдале, требало је да прве дођу у обзир за ратну оштету. Совјетском Савезу се, по Мајском и Стаљину, штета једноставно није могла надокнадити с обзиром на непроцењива разарања и губитке. Совјетски Савез би се, међутим, задовољио са укупно десет милијарди долара. Черчил и Рузвелт су, додуше, могли да разумеју совјетске жеље, али су се прибојавали да је то било немогуће извести. Указали су на неуспехе с немачком ратном одштетом после првог светског рата, кад се од потученог противника захтевало много мање. У суштини, није дошло до неког супротстављања Москви. Поготово је Американцима било свеједно: Рузвелт је сувише био под утиском разарања у Совјетском Савезу, које је сад сам видео, изричито је нагласио да животни стандард у Немачкој не би смео да буде већи него у Совјетском Савезу. Мајски се потрудио да изјави да совјетска влада као ратну одштету није тражила више од 10% од текућег америчког буџета или шест месеци британских ратних издатака, и да ни у ком случају није била њихова намера да немачки народ доведу у оскудицу. Кад су Рузвелт и Черчил предложили да коначно решење предложи посебна комисија, Стаљин је инсистирао на јасним смерницама: јер одштета је за њега представљала суштинско питање!

Шестог фебруара су на дневном реду била питања организације светске безбедности и проблем Пољске. „Велика тројица“ пошла су од конференције у Дамбартон Оукс, где је био изнет предлог о оснивању светске организације за унапређивање мира. У том циљу су саставили концепт позивница – такође у име Кине и Француске – за Конференцију Уједињених нација која је 25. априла требало да се одржи у Сједињеним Државама. Стаљин је поставио неколико трезвених и критичних питања и указао на то да би највећа опасност за светски мир настала ако се „велика тројица“ међусобно не би сложила. Рузвелт и Стетиниус су објаснили да би стални чланови Савета безбедности у суштини имали право вета, јер ако између њих не би дошло до сагласности, онда одлука не би смела да се изврши. После извесног убеђивања су се Совјети сложили са таквим решењем, али под условом да Совјетски Савез у Генералној скупштини добије гласове и за Украјину и Белорусију: јер то су, иначе, имала и четири британска доминиона. Рузвелт је прилично слабо и нејасно отпочео преговоре о Пољској. Черчил се надовезао и закључио да се англосаксонска страна, иако не без критике из својих кругова, слаже са Керзоновом линијом као пољско-совјетском границом и укључивањем Љвова у Совјетски Савез. Али питање границе за британског председника владе није било најважније: требало је омогућити да Пољаци буду газде у сопственој кући. И Стаљин је морао да схвати да је 1939. Британија због Пољске ушла у рат са Немачком и да се не би могла сложити са ситуацијом у којој Пољска не би стварно постала независна и слободна држава. Черчил је указао на то да је он признао пољску владу у емиграцији, али да с њом никада није одржавао присне контакте. Навео је, додуше, неколико политичара, међу којима Миколајчика, које је ценио. На то је Стаљин одговорио да за њега питање Пољске није као за Черчила било само питање части већ и питање безбедности. Као прво, Пољаци су се у прошлости показали прилично антисовјетски расположени, а уз то је Пољска вековима била одскочна даска за нападе на Русију. У протеклих тридесет година су Немци два пута употребили Пољску у ту сврху. Стаљиново схватање, изванредно и потпуно јасно изнето, у целини је било мотивисано безбедношћу Совјетског Савеза. Говорећи о пољској влади, у ствари о две владе, указао је на међусобне свађе, за које је сматрао да не може да их уклони. За Лублински комитет је рекао да и није био тако лош и да има демократску основу барем истог квалитета као де Голов режим у Француској. Черчил тог дана ништа друго није одговорио него да по његовим информацијама Лублински комитет не би подржало више од једне трећине пољског народа и да су управо због опасности од избијања грађанског рата постојали сви изгледи да ће Пољска да ослаби.

velika-trojica-jalta
„Велика тројица“ на Јалти

Следећег дана је пољско питање и даље било на дневном реду. Био је то заиста најнепријатнији проблем који је притискао ратну коалицију. Резултат преговора било је познато померање пољске границе за две стотине километара на запад, обећање Стаљина да ће што пре (у року од месец дана) одржати слободне изборе и план да се Лублински комитет (који су „велика тројица“ између осталог звали и „варшавска влада“ и „привремена влада националног јединства“) прошири другим пољским политичарима, чиме је пружена могућност да неко као Миколајчик уђе у владу.

На крају је још постојала такозвана „Тајна Јалте“. Американци су са Совјетима говорили о учешћу у рату на Далеком истоку. Стаљин је пристао да ступи у рат против Јапана два до три месеца после немачке капитулације. Успут је решено да би заузврат добио базу Порт Артур, заједничку совјетско-кинеску управу над железницом у јужној Манџурији, Курилска острва и јужни Сахалин. У суштини је до америчког инсистирања да СССР ступи у рат против Јапана дошло под утицајем неколико песимистичких војних саветника који још нису могли да виде победу на Пацифику. Шта сад да се каже о конференцији у Јалти? Познато је да су не много касније, за време хладног рата у Сједињеним Државама, а и све до наших дана, многи историчари и публицисти и у Француској и Западној Немачкој тврдили и још увек тврде да је због Рузвелтове неприпремљености и недовољног залагања, цела источна Европа препуштена Совјетима. Иако се не би могло тврдити да је Рузвелт у Јалти представљао јаку личност – за то је, рецимо, сувише слабо био информисан о немачком питању и сувише је био нејасан као председавајући конференције – такво се мишљење, ипак, мора одбацити. Рузвелт се уопште није ни налазио у позицији да „источну Европу изручи комунистима“, како је касније тврдио ловац на комунисте Макарти. Та подручја су, најједноставније речено, била ван дохвата моћи Сједињених Држава. Ако се на тај начин жели судити о Јалти, онда се мора рећи да западне силе ништа нису „добиле“, али исто тако да су јако мало „изгубиле“.

Била је то последња конференција „велике тројице“ пре капитулације Немачке – састанак на којем више није било правих ратних брига и који је протекао у најбољем расположењу. Рузвелт са својим идеализмом, који је црпео још од Џеферсона, надао се да ће на тај начин добити своју светску организацију и да ће после заједно са Стаљином контролисати светски мир. О аутсајдерима се није много водило рачуна: неколико пута се говорило о ексклузивном клубу „велике тројице“, за чије би чланство био везан залог од пет милиона војника. Сви су се сложили да Француска, а и остале окупиране земље не треба да мисле да после ослобођења могу да имају озбиљан утицај у послератном свету. Тако се испоставило да ни у пољском питању нису полазили од етичких или сентименталних мотива. Даље треба имати у виду да су западни савезници у рату против Немачке претрпели мање губитака и да су мање допринели војној победи над Немачком од СССР-а. Совјети су тих дана сијали од поноса због својих успеха. Стаљинови земљаци су уз то стално имали на уму „никад више тако нешто“ и совјетски руководиоци су хтели безбедност: одатле Стаљинов захтев за безбедном западном границом и појасом „пријатељских демократских суседа“. Две године касније је свима постало јасно шта је то, заправо, значило. Политичка и војна реалност показала је да једна рањена и сумњичава светска сила жели да задржи пораженог противника на оку. Стаљин је веома добро познавао своју ситуацију и њену проблематику и знао је шта хоће. Насупрот овом совјетском расуђивању, Черчил и Рузвелт нису у толикој мери располагали чињеницама, а и полазили су од других интереса и идеала.

На конференцији у Јалти разматрало се и питање Југославије. На посебно залагање британских представника, конференција је 10. фебруара закључила да маршалу Титу и Ивану Шубашићу препоручи да проведу споразум постигнут између Националног комитета и краљевске владе, да они чланови Народне скупштине Краљевине Југославије, бирани на последњим изборима 1938. године, који нису сарађивали са окупатором, могу бити укључени у Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), те да законе које донесе АВНОЈ накнадно потврди и Уставотворна скупштина.

У Јалти се говорило и о Грчкој, неким питањима у вези са Бугарском, Ираном, Кином, Мађарском, Монголијом и Румунијом. Затим о ратним злочинима, итд. Усвојена је Декларација о ослобођеној Европи, у којој су изнети принципи о пружању помоћи народима ослобођеним од фашистичког јарма и обезбеђењу стварања демократских институција по сопственом избору, као и декларација „Јединство о уређењу света и о вођењу рата“ у којој су велике силе дале свечану обавезу, да ће и у будућности сачувати принципе антифашистичке коалиције.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *