Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Немачко питање до Јалте

0
(0)

Подела Немачке

Владама у Лондону, Вашингтону и Москви било је јасно да срж будућег европског поретка лежи у немачком питању. А можда се у томе и налази објашњење за изразито неодлучни курс, за недостатак доследности и сигурности у разматрању овог најврућијег од свих врућих питања. Чини се да им је питање било сувише важно да би донели неко одлучно решење које би унапред усмерило ток догађаја. И тако је немачко питање, у суштини, остало неразрешено па се после 1945. брзо претворило у камен спотицања који је битно утицао на савезништво између Истока и Запада. Постојала је, додуше, сагласност о неким основним принципима. Требало је избећи грешке Версаја, када је Немачка била понижена и оштећена, али није учињена безопасном. Никад више она није смела да добије прилику да своје суседе и Европу угрози ратом. Већ у прилично раном стадијуму сматрало се само по себи разумљивим да би ради тога требало не само уништити сав војни потенцијал и сву војну индустрију, него и искоренити пре свега нацизам и милитаризам и све кругове који су били носиоци тог схватања, а осим тога казнити све оне који су учествовали у ратним злочинима и васпитавати немачки народ у духу демократије. Око тога међу тројицом савезника није било разлике у мишљењима. То је важило и за питања да ли би Немачка морала да плати ратну штету. Да би имао одрешене руке, да не би направио Вилсонову грешку лажних обећавања, Рузвелт је свој захтев за безусловном капитулацијом формулисао већ 1943. године у Казабланци. Али претварање ових општих и свима јасних принципа у конкретни план пролазило је крајње збркано и неповезано. Како у Британији тако и у Сједињеним Државама – Форин офису и Стејт Дипартменту – су комисије већ почетком 1942. почеле систематски да разматрају како ће изгледати Немачка после рата. Британци су се од почетка доказивали као присталице умерене политике, што ће рећи: хтели су да спрече сувише ригорозно остваривање горе поменутих принципа иако су их сами потписали, јер би то – по њиховом мишљењу – створило у Немачкој политички вакум н легло анархије и социјалне и економске беде. Експерти у Лондону су сматрали својим задатком да Немачку заувек учине безопасном, а да при том у срцу Европе не створе вечито болесно место. Чини се да баш у Британији нису заборавили версајску лекцију, а поготово не политику у вези са плаћањем ратне одштете. Зато су Немачку хтели да одрже и као економску целину. Разоружавање и демилитаризација нису смели да доведу до општег осиромашења, тим пре што би то ишло на руку револуционарним снагама.

nemacki-zarobljenici
Савезници су краје.м 1944. знали да Немачка треба да буде подељена. Није им, међутим, још било јасно шта треба да ураде са грађанима и ратним заробљеницима, као овима на слици

Они су већ уочили да ће и Британија после рата имати велике, пре свега економске проблеме, и да британски положај у свету више неће бити онакав какав је био пре другог светског рата. И то је био разлог да се обазриво приступи разматрању немачког питања. За америчку комисију која је имала за задатак да нађе решење за послератну Немачку, овакви проблеми су имали много мању димензију. Умерене планове које су експерти сачинили на нижем нивоу, употпуњени су касније радикалнијим идејама са врха.

У марту 1943, дакле после Казабланке, Идн је за време посете Вашингтону разговарао са Рузвелтом, Халом и Хопкинском о будућности Немачке. Хтео је да одреде заједничку линију пре него што би са Совјетима преговарали о том проблему. Рузвелт је том приликом предложио да се да подстрека немачком сепаратизму; желео је поделу Немачке, али је сматрао, да би било најбоље да је сами Немци иницирају. Очигледно је веровао у дубоко укорењену сепаратистичку традицију у Немачкој. Такво мишљење делили су, додуше, и други англосаксонски лидери, између осталих и Черчил. Уколико не би било ништа од „природног“ распадања Рајха, онда би једноставно победници морали да поделе земљу. Пруску би у сваком случају требало одвојити од осталог дела Немачке.

Идн се у принципу слагао са таквим мишљењем. Једино се Халифакс, британски амбасадор у Вашингтону, прибојавао да би наметнута подела земље потпиривала немачки национализам. Касније се, међутим, показало да ни Стејт Дипартмент није подржавао Рузвелта. У јулу 1943. је америчка Комисија за немачко питање изричито саветовала да се не дира у немачко државно јединство, већ да треба извршити потпуну децентрализацију земље. Приликом свих ових разговора једва да се говорило о будућим границама. Приликом Иднове посете је, додуше, изнета идеја да Рурску област, срце немачке ратне индустрије, треба ставити под међународну контролу, али не као аутономну покрајину. Укратко, јасно су се виделе разлике у схватањима између западних државника и њихових експерата за Немачку.

У току лета 1943. су и војни руководиоци почели да се баве питањем окупације Немачке. Британска делегација под руководством генерал-потпуковника Ф. Моргана је у свом првом плану предложила три, отприлике, једнаке окупационе зоне. Британски предлог прихваћен је на конференцији у Квибеку, августа 1943, где су се састале водеће личности политичких и војних кругова англосаксонских савезника. Ту су се одлучили за далекосежну децентрализацију земље, али, за разлику од ранијих договора између Рузвелта и Идна, одустали су од поделе Немачке.

Октобра 1943. се немачко питање први пут разматрало на високом нивоу са совјетским савезником, и то за време конференције у Москви. Хал, којем је Рузвелт дао прилично неодређене инструкције, предложио је следеће: 1. заједничку окупацију од стране три победника; 2. далекосежну децентрализацију, али са одржањем федералног оквира; 3. плаћање одштете, али искључиво у добрима и услугама (ни Сједињене Државе нису заборавиле невоље са плаћањем одштете двадесетих година), удружено са контролом немачког војног потенцијала. Москва је све до тада пратила овај проблем у ишчекивању западних предлога. Кремљу је било јасно да Немачку треба заувек онеспособити као војни фактор моћи и да треба добро да отплати своје грехе. Што се осталог тиче, чекали су да виде како ће се развијати ситуација. Совјети су још од 1941. пажљиво правили разлику између немачког народа и нацистичког руководства. То се подударало са марксистичким схватањем које је у фашизму видело средство и производ крупног капитала и реакционарне касте „јункера“. У Москви је у лето 1943. осим тога основан Национални комитет Слободне Немачке. Био је то савез немачких официра у совјетском заробљеништву који су покушавали да удруже немачки народ против Хитлеровог режима. О подели Немачке је Москва, међутим, и даље ћутала. На конференцији у Москви је Молотов прихватао амерички предлог као минимални програм. Даље разрађивање овог плана дато је у задатак Европској саветодавној комисији – ЕАС, која је требало да се крајем 1943. оснује у Лондону. Убрзо затнм су се „велика тројица“ састала у Техерану. И тамо су Британци преузели иницијативу. Рузвелт је прилично неочекивано предложио доста произвољну поделу Немачке у пет држава. Рурска и Сарска област и Хамбург би осим тога били одвојени и стављени под међународну контролу. Черчил, опседнут Пруском као извором свих недаћа, хтео је да јужнонемачке државе стави у неку врсту Дунавске федерације и да изолује Пруску. Али Стаљин за то није хтео ни да чује. Иако је изјавио да ће Немци под свим околностима остати опасни и да зато треба да се држе на оку, није дао никакав сопствени предлог. У Техерану нису донете никакве одлуке, тако да су сва питања остала нерешена до Јалте: питање децентрализације или поделе, проблем одштете и њеног обима и питање будућих граница Немачке. Јер Европска саветодавна комисија током целе 1944. није много у раду напредовала, пре свега због недостатка америчке сарадње. Могуће је да су Совјети и Британци могли да дођу до сагласности, али је Вашингтон хтео да има одрешене руке и сматрао је Европску саветодавну комисију као неку врсту „цуцле за смиривање“. Унутрашња подељеност Вашингтона је ту такође играла улогу. Док су Хал и Стејт Дипартмент и даље заступали умерену политику, имајући у виду између осталог будуће односе снага у Европи, код Рузвелта и америчког министарства за економију доминирало је оштро и моралистичко схватање, чији је резултат био Моргентауов план у јесен 1944. Чудновато је да су до тада лансирани планови о подели Немачке у току 1944. нестали у фиокама. Децентрализација, стална демилитаризација и подела у окупационе зоне – то су били оквири у којима се трагало за дефинитивним решењима у тренутку кад су се „велика тројица“ спремала за своје разговоре у Јалти и у тренутку када се „хиљадугодишње немачко царство“ распадало.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *