Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Румунска јесен 1944.

5
(2)

Између краља и народне демократије

За развој догађаја у Румунији после пада диктатора маршала Антонескуа и преласка у савезнички табор, карактеристична је била непрестана напетост која се ту и тамо претварала у озбиљне кризе. У почетку је изгледало да ће владајући кругови моћи да контролишу ситуацију у земљи. Млади краљ је својим наступањем у августу 1944. постао веома популаран. Нови председник владе, генерал Сенетеску стајао је на челу војне владе у којој су сви ресори били у рукама монархистичких генерала. Четири политичке партије које су се биле ујединиле у Националнодемократски фронт и које су подржавале нови режим, биле су у влади заступљене само са по једним замеником председника владе: Ј. Манид за Национално сељачку странку, Г. Братијану за Национално-либералну, Т. Петреску за социјалисте и Л. Патраскану за комунисте. Оваква заступљеност није се ни у ком случају поклапала са реалним односима у земљи. Национално сељачка странка, која је на селу заузимала владајући положај и либерали, који су се ослањали на боље ситуиране грађане припадали су великим традиционалним партијама које су већ дуго играле важну улогу у румунској политици. Социјалисти, иако малобројни, имали су своје присталице међу радницима. За разлику од тога, комунисти у Румунији су дуго били у илегалности, и забрањени као партија. Међу комунистима је било Мађара, Јевреја, Немаца и Украјинаца. Међутим, сада су наступили нови услови, јер су комунисти у устанку од 23. августа 1944. играли значајну ако не и главну улогу. КП Румуније је успела да двор прихвати њен план устанка, и да краљ Михај декларацијом укине фашистичку диктатуру и прекине ратовање против Црвене армије. У таквим околностима су комунисти могли да развију своју активност, поготово што су се западне силе помириле с тим да Совјетски Савез добије одлучујући утицај у Румунији. С тиме су посебно били сагласни Британци, који су у јесен 1944. пре свега хтели да обезбеде свој утицај у ослобођеној Грчкој, па су били спремни да као противуслугу признају совјетску доминацију у Румунији. Черчил је у Москви 8. октобра 1944. још једном пред Стаљином потврдио договорену поделу утицајних сфера, по којој је Совјетима припадало 90% утицаја у Румунији. Није ни чудо да је Совјетски Савез према споразуму од 12. септембра 1944. добио многе посебне привилегије у односу на Румунију. Бесарабија и Северна Буковина враћене су тада Совјетском Савезу, док је Јужна Добруца прећутно припала совјетској штићеници Бугарској. Требало је да Румунија од Мађарске добије натраг Ердељ, али је заузврат морала да помаже даље нападе Црвене армије. Одштета у износу од тристо милиона долара требало је да буде плаћена Совјетском Савезу. Осим тога се Румунија обавезала да ће поништити антијеврејске законе, да ће распустити организације које су усмерене против Савезника и да ће увести цензуру како би се спречило ширење непријатељске идеологије.

crvena-armija-rumunija-1944
Улазак Црвене армије у Букурешт

Румунија се тада налазила у прилично хаотичној ситуацији. Само је југ (Влашку и јужну Трансилванију) контролисала влада, док је у Молдавији и Трансилванији грађанска власт била у рукама народнодемократских снага које су у Румунији почеле да играју све важнију улогу, као Унија патриота и Фронт сељака Петруа Грозе. У међувремену је Комунистичка партија, у чијем су се руководству поред Патраскануа налазили и Ана Паукер, Василе Лука, Георге Георгију Деж и Емил Боднараш, наставила са изградњом своје организације. Нови присталице потицали су великим делом из редова експлоатисаних радника и осиромашених сељака који су били: привучени радикалним програмом експропријације и аграрне реформе. Да би се супротставили апарату владајућих кругова, комунисти су под вођством Боднараша организовали Радничку милицију. Национална сељачка странка и либерали, који су тежили предратним друштвеним односима, били су непријатно изненађени предлогом програма Националнодемократског фронта који су 25. септембра 1944. објавили комунисти и који је обухватао велике реформе као што су национализација великих индустријских предузећа и аграрна реформа. Све веће супротности у срцу владајуће коалиције ослабиле су владу Сенетескуа, коју су Совјети држали под притиском јер није била испунила одредбе споразума. Другог новембра 1944. је Сенетеску реорганизовао своју владу заменивши неке генерале политичарима. То је, међутим, само значило одлагање свог краја. Већ после једног месеца морао је да поднесе оставку и да преда свој положај генералу Радескуу, којем су Савезници као заклетом противнику диктатора Антонескуа, били више наклоњени. Очигледно је да су Совјети и румунски комунисти мислили да ће овај нови државник, који је до 1944. био у немачком концентрационом логору и који је већ био зашао у седамдесету годину живота, бити погоднија личност. Радеску, војник, ројалиста и побожни православац, супротставио се, међутим, одлучно како Радничкој милицији, тако и аграрној реформи. Демократске снаге су затим отпочеле кампању против Радескуа који је покушавао да ојача свој ауторитет расписивањем избора. Почеле су масовне демонстрације народа које су убрзале пад владе. Двадесет и четвртог фебруара 1945. дошло је пред Министарством унутрашњих послова до крвавих окршаја између демонстраната и краљу верних трупа, при чему је било доста мртвих и рањених. Радеску, који је сматран одговорним за овај инцидент, је у говору преко радија жестоко и не баш бираним речима напао Ану Паукер и Васила Луку. Тада су јединице Црвене армије заузеле штаб румунске армије и разоружале гарнизон у Букурешту. Заменик министра иностраних послова Совјетског Савеза Вишински неочекивано се појавио у главном граду и од краља Михаја затражио Радескуову оставку и именовање нове владе Националнодемократског фронта под вођством доктора Грозе. Узалуд је краљ покушавао да приволи западне савезнике да се умешају, јер они нису могли ништа да ураде. На крају крајева, Радеску, који је поднео оставку 28. фебруара, потражио је и нашао уточиште у британској амбасади, одакле је касније емигрирао на Кипар. Шестог марта је објављена нова влада Националнодемократског фронта на челу са Петруом Грозом. Представници КП Румуније добили су три кључна положаја: унутрашње послове, правосуђе и привреду. Остали положаји подељени су социјалистима, представницима синдиката и групацијама које су сарађивале са комунистима. Национална сељачка странка и либерали отишли су у опозицију. Један део либерала под вођством Татарескуа придружио се Грози. Сам Татареску је, вероватно да би се успоставили повољни односи са Западом, именован за министра иностраних послова.

Нова влада је објавила радикалну аграрну реформу и смањење цена како би придобила широке масе, а Совјети су јој са своје стране предали управу нал Трансилванијом, такође да би повећали њен углед. На Западу је све то, међутим остављало мучан утисак. Председник Рузвелт инсистирао је на ревидирању постојеће владе. Грозину владу нису признале ни Велика Британија ни Сједињене Државе. У једној оштрој ноти Молотов је 17. марта одбацио протесте Запада. Рат је у Европи, па и у суседним земљама још трајао, па су и разни поступци, иначе неуобичајени у политичким и дипломатским односима, морали да се прихвате, или бар „прогутају“, у интересу завршних борби против заједничког непријатеља.

 

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *