Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Атлантик под савезничком контролом

5
(1)

Атлантски финале

Борба за пролазе Атлантиком вођена је 1944. и 1945. у знаку изразите савезничке надмоћности. Подморнице су протеране из виталних поморских путева и приморане да све више оперишу у зароњеном стању. Њихов се положај није поправио ни новим техничким решењима ни измењеним тактичким поступцима. У овој последњој фази битке за Атлантик, као што је, осталом, изјавио и сам Дениц, није се више мислило како победити помоћу подморница већ како преживети.

prelazak-na-povrsinsku-voznju
Немачка подморница у средњем Aтлантику прелази на површинску пловидбу

Борбе у 1944. години Немци су започели са тридесетак подморница у северном Атлантику. Главнина је у групама од по 2 до 3 подморнице оперисала јужно од Исланда а западно од Ирске, а мањи део североисточно од Азора. Пошто је само у јануару изгубљено 15 подморница, немачка подморничка команда распоредила је двадесетак подморница, на Западним прилазима Тританским острвима – од Фарерских острва на северу до Бреста на југу. Подморнице су биле удаљене једна од друге око 30 наутичких миља и дејствовале су само појединачно у зароњеном стању. Као одговор на такву тактику, Савезници су у подручју Западних прилаза концентрисали јаке поморске и ваздухопловне снаге. Дениц је, најзад, био приморан да своје снаге удаљи из угроженог подручја, око 700 наутичких миља на запад. Тражио је да му се додели више авиона за извиђање и да се убрза изградња подморница типа XXI, од чије ефикасности је много очекивао. Основна предност ове подморнице била је њена подводна брзина од 17 чворова којом је лако могла да умакне гониоцима, јер подводни електрични локатор није био ефикасан при тим брзинама. До краја рата Немци су изградили 23 подморнице типа XXI, али их је свега неколико убачено у борбу. Појавиле су се и прве подморнице са шноркелом.

У мају 1944. први пут од почетка рата, није потопљен ниједан савезнички трговачки брод у северном Атлантику. У исто време, подморница U-66 јавила је радиом: „У средњем Атлантику горе него у Бискају“. Ускоро по предаји депеше, открио ју је авион с ескортног носача „Блок Ајленд“ н позвао разарач „Бакли“ који ју је и потопио. Почетком јуна, амерички разарач заробио је подморницу U-505. Том приликом заплењена је књига шифара немачке подморничке флоте којом се америчка обавештајна служба дуже време користила за заваравање непријатеља.

napad na konvoj
Авиони Британског ратног ваздухопловства типа Бофајтер напали немачки конвој

Кад су се, 6. јуна 1944, англо-америчке армије искрцале у Нормандији, Немци су активирали групу од 40 подморница које су чекале у приправности у базама на обалама Бискајског залива. У Бергену, у Норвешкој, налазила се 21 подморница, од тога 5 са шноркелом. Немачке подморнице пробијале су се према подручју искрцавања под веома тешким условима и по цену великих губитака. До краја јуна, на прилазима Ламаншу потопљено је 13 подморница. Свега 4 су продрле до зоне савезничког десанта, од којих је 1 потопљена. У јулу је поново мањи број подморница настојао да се пробије у Ламанш, али без успеха. Почетком августа, кад је брзим продором америчких оклопних снага изолована Бретања, Немци су напустили подморничке базе на француској атлантској обали и пребазирали подморнице у норвешке луке. У последња четири месеца 1944. појединачне немачке подморнице, назване „вукови самотњаци“, потопиле су 24 савезничка брода, највише у британским обалним водама, али је изгубљено 55 подморница. Цена је била превисока. Почетком 1945. Немци су имали још свега 144 оперативно способне подморнице, али само мали број новог типа XXI и XXIII. Ове последње биле су веома прикладне за дејства у обалним водама у које је пренесено тежиште подморничког рата. У фебруару 1945, из норвешких база испловила је 41 подморница. Опремљене шноркелом, релативно успешно су се пробијале до операцијског подручја, јер их је авијација теже откривала, али њихова ефикасност на циљу није битније појачана. У периоду јануар-април 1945. оне су потопиле 51 трговачки брод од укупно 253 000 БРТ. Британци су у то време имали у обалним водама 426 противподморничких бродова и 528 авиона. Суочени с противником који је непрекидно појачавао своје снаге, усавршавао средства и унапређивао тактику, Немци су ужурбано почели да граде џепне подморнице (најпознатији тип „зехунд“, првенствено за одбрану сопствене обале). Продор британских и америчких армија преко Рајне у марту, био је праћен жестоким бомбардовањем подморничких база и постројења, а напредовање Црвене армије у Прибалтику угрозило је центре за обуку и школске полигоне. Подморнички рат је тиме сасечен у корену. Само у снажном нападу америчког ваздухопловства на Бремен, Хамбург и Вилхелмсхафен, 30. марта, уништено је 11 подморница.

Последња већа подморничка акција на Атлантику представља, у ствари, очајнички покушај да се у величанственом самоубилачком стилу сиђе с позорнице. Личило је то на последњи покушај испловљавања Флоте отвореног мора 1918, који је био повод за велики устанак морнара у Килу. Нацизмом задојени велики адмирал Дениц сматрао је да треба исправити ту „срамоту“. Тако је крајем марта 1945. испловио последњи чопор „Зеволф“ (морски вук) од 6 подморница опремљених шноркелом да нападне америчку источну обалу. У Сједињеним Државама се на основу гласина које су ширили немачки шпијуни и разних обавештајних података, веровало да би подморнице могле да нападну источну америчку обалу ракетама сличним онима којима је бомбардован Лондон. Ове подморнице нису, међутим, носиле никакво тајно или неконвенционално оружје. Америчка Десета флота, намењена специјално борби против подморница, организовала је благовремено две бараже противподморничких снага.

zarobljene-podmornice-na-vezu
Немачке подморнице на везу у британској луци

Крај је дошао пре него што је адмирал Дениц очекивао. Подморница типа XXVI, позната као „валтерова“, способна да плови у зароњеном стању брзином од 25 чворова, била је само неостварена претња. Свега три такве подморнице су завршене пре краја рата, али ниједна није испловила на море.

Нешто пре 4 часа поподне, 4. маја 1945 адмирал Дениц је упутио радио-поруку свим подморницама да прекину непријатељства и врате се у базу. Четири дана касније, британски Адмиралитет је наредио да све немачке подморнице на отвореном мору изроне, извесе црну заставу, јаве своју позицију и проследе у луку која им буде одређена. У савезничке руке доспело је 156 подморница, а 221 су уништиле сопствене посаде на иницијативу команданата. Две су побегле чак у Аргентину: U-977, под командом Хајнца Шефера поставила је том приликом рекорд у вожњи шноркелом, пловећи под водом 66 дана. Да би све било у знаку подморница, Хитлер је пре кукавичког самоубиства одредио адмирала Деница за свог наследника. Тако је тај командант подморнице из првог првог светског рата, командант подморничке флоте и затим целокупне ратне морнарице и творац гусарског рата у другом светском рату, последњих неколико дана рата био и “последњи фирер” Трећег Рајха. Током рата Немци су изградили 1170 подморница од којих су 784 потопљене. Немачке подморнице потопиле су око 2600 трговачких бродова укупне тонаже око 14,5 милиона БРТ, од тога само у северном Атлантику близу 7 милиона БРТ. Из британске трговачке морнарице отишло је на дно са својим бродовима више од 30 000 људи.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *