Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Подморнички рат почетком 1943.

4
(1)

Угрожени конвоји

Губици савезничког трговачког бродовља у Атлантику током 1942. били су толико тешки да су се једва могли надокнадити. Зато су Савезници пре него што предузму одлучујући подухват у Европи, морали, пре свега, да посвете пажњу обезбеђењу поморских комуникација. У јануару 1943, на заједничкој седници премијера Черчила и председника Рузвелта са савезничким Комбинованим одбором начелника генералштабова у Казабланки, закључено је после једанаесточасовног већања да „пораз немачких подморница мора да буде првенствен задатак Савезника у 1943. години“. Тиме је Атлантски океан признат као најважније англо-америчко ратиште, а оскудица у бродовљу за пратњу постављена је као проблем који треба да се најхитније реши.

podmornicki-rat-1943-1
Велики амерички конвој на Атлантском океану на путу за британске луке

На Атлантској поморској конференцији у марту 1943, започетој баш кад је немачка зимска подморничка офанзива кулминирала, усвојен је предлог команданта америчке морнарице, адмирала Ернеста Кинга, о реорганизацији поморског саобраћаја. Северни атлантски конвоји (који су саобраћали између Северне Америке и британских острва) остали су под контролом британске и канадске морнарице, с тим што је тзв. „ЧОП“ линија (скраћеница од change operational control), тј. линија на којој је вршена промена оперативне контроле, померена према западу до 40° западне дужине. Источно од ове линије конвојну пратњу давали су Британци, а западно Канађани. Адмирал Кинг је поново изнео своје убеђење да су конвоји најбољи метод за заштиту трговачког бродовља и, поред тога, најпривлачнији мамац за подморнице. Зато је, по његовом мишљењу, било пожељно да се групе за борбу против подморница концентришу управо на конвојским рутама, али не да би „тражиле иглу у пласту сена“ већ да буду, у првом реду, ангажоване у пратњи конвоја. Кинг је на крају свог говора рекао следеће: „Спасен брод вреди колико два новосаграђена. Размислите о томе“.

На Атлантској поморској конференцији, која је трајала дванаест дана, осим већ поменуте реорганизације поморског саобраћаја уведен је и нови „ред вожње“ конвоја, повећан је број авиона за заштиту базираних на Њу Фаундленду, проширена је мрежа високофреквентних радио-гониометара и, што је било од највећег значаја, противподморничку борбу уведене су групе ескортних носача авиона с обзиром на мали долет авиона базираних на копну. Један од првих савезничких офанзивних корака било је бомбардовање поморских база у Бискајском заливу, где су се били склонили немачки „гусари“. Од јануара до априла 1943, англо-америчка стратегијска авијација бомбардовала је ове базе у неколико наврата: Британци су извели 13, а Американци 4 ваздушна напада на Лоријан и Сен Назер. Уз све то, ниједна немачка подморница није оштећена, јер тадашње авионске бомбе нису могле да пробију бетонска подморничка склоништа. То је био повод адмиралу Деницу да на једном састанку изјави: „Знате да су Лоријан и Сен Назер били одређени за наше главне подморничке базе. У градовима није остало ни псето ни мачка. Ништа није остало осим подморничких склоништа у којима су се ремонтовале подморнице“. Британци су од априла престали да бомбардују бискајске базе, док су Американци наставили, али безуспешно.

podmornicki-rat-1943-2
Тројицу британских морнара, чији је брод потопила немачка подморница, спасао је чамац америчке обалне страже, пошто су провели неколико мучних часова у мору.

И док су чланови савезничког Комбинованог одбора начелника генералштабова и њихови гости боравили у сунчаној Казабланки и планирали велике подухвате за 1943, олуја у водама северног Атлантика размахала се као ретко када. Једва да је и један дан прошао без снажне мећаве и ледене кише. Велики таласи преливали су се преко прамаца бродова и залеђивали надграђа и оруђа. Овако тешки временски услови били су још неповољнији за трговачке бродове него за подморнице, које су могле да остану зароњене. Ипак, мразеви и ванредно хладна вода брзо су исцрпљивали подморничке посаде, а вођење навигације било је прилично непоуздано. Губици савезничког трговачког бродовља од почетка новембра 1942. до краја марта 1943. достигли су горњу границу: на Атлантику су изгубљена 92 брода, а на свим морима укупно 166 бродова. Новембарски рекорд од 106 потопљених бродова укупне тонаже 637 907 БРТ није премашен до краја рата.

Почетак 1943. године донео је велике промене у немачкој морнаричкој хијерархији. Неслагања у немачким војним врховима о вођењу поморског рата трајала су већ прилично дуго, а на прелазу 1942/43. године добила су најоштрију форму. Хитлер је био незадовољан учешћем великих ратних бродова у бици за Атлантик, а посебно љут због неуспеле акције бојног брода „Лицова“ и тешке крстарице „Хипер“ против савезничког конвоја за Совјетски Савез. У наступу беса, Фирер је викао да је то крај немачке флоте отвореног мора, да велики бродови представљају само губитак људства и материјала и не служе ничему, осим што ради своје заштите вежу преко потребне авионе и лаке бродове. Врховни командант немачке Ратне морнарице, адмирал Ерих Редер и дотад је безуспешно настојао да убеди Хитлера да на морнарицу гледа са више разумевања. Тражио је да се формира морнаричка авијација и изгради већи број крупних бродова. Овај последњи сукоб с Хитлером значио је крај његових настојања, и он је 30. јануара 1943. дао оставку на положај на којем се налазио од 1928. године.

podmornicki-rat-1943-3
Миноловци се током својих операција заштићују вештачком маглом

На чело немачке морнарице дошао је адмирал Карл Дениц, дотадашњи командант подморничке флоте. Педесетогодишњак ограничене интелигенције, иначе безрезервни поборник подморничког рата, Дениц се нагло уздигао под нацистичким режимом и био потпуно одан Фиреру. Дениц је, ипак, био довољно лукав да се није дао одвући са главног попришта поморског рата, па је задржао непосредну команду над подморничком флотом. Знао је да ће му тај двоструки положај команданта морнарице и подморничке флоте омогућити да до краја спроведе своју политику изградње подморничког оружја, које је сматрао кључним за исход рата. Дениц је, иначе, био лични пријатељ министра ратне производње Алберта Шпера, а и са рајхсмаршалом Герингом, врховним командантом Ратног ваздухопловства лакше је налазио заједнички језик. Хитлер је ускоро одобрио све Деницове планове о приоритету изградње, оправки и одржавања подморница. Обећана му је и одговарајућа сарадња ваздухопловства, шта је његов претходник адмирал Редер непрекидно, али безуспешно, тражио. Позорница великог окршаја била је спремна. Немачка ратна морнарица је у одлучну фазу битке за Атлантик ушла са највећим расположивим снагама, на челу с човеком који је од почетка рата командовао подморницама и био њихов најизразитији поборник.

Како су јануарске олује отежавале и готово онемогућавале дејства подморница у северном Атлантику, Дениц је своје подморнице оријентисао на нешто јужнији сектор, на комуникацију Мароко-Њујорк, где време није било тако ћудљиво. Тако је подморница U-514, која је крстарила у водама Тринидада, осмотрила 3. јануара конвој танкера у курсу према Гибралтару. Дениц је тада имао прилику да примени тактику координираног напада групе подморница, коју су називали и „чопор“, а свака група је имала и своје име. Зато је адмирал храбро упутио подморничку групу „Делфин“ да нападне конвој.

После дужег трагања, подморнице су 9. јануара пресреле конвој јужно од Азорских острва, ван домашаја савезничке авијације са копна, и у тродневној борби потопиле 7 од укупно 9 танкера. Савезничке армије у северној Африци биле су тиме лишене значајног контингента погонског горива. Крајем јануара Немци су у северном и средњем Атлантику имали одједном на мору око 100 подморница и довели савезнички саобраћај у тим водама у критичну ситуацију. Највећи број подморница, њих 37, налазио се на границама „гренландског ваздушног међупростора“, подручја ван домашаја авиона с копна, док је 25 подморница крстарило од Канарских и Азорских острва према западним обалама Африке, контролишући ова пространства. Почетком фебруара обновљена су подморничка дејства и у северном Атлантику. Тада је нападнут брзи савезнички конвој НХ 224 и потопљена 2 брода. Немачка подморница  U-632 извукла је из воде јединог преживелог морнара, који је на саслушању одао да за брзим, у интервалу од два дана, плови један спори конвој. Немци су благовремено прикупили групу од 20 подморница и конвој SC 118 (63 трговачка у пратњи 10 ратних бродова) био је убрзо откривен. У драматичној борби, од 4. до 9. фебруара, потопљено је 13 трговачких бродова, док су немачки губици износили 3 потопљене и 2 оштећене подморнице. Савезнички конвој ОN 166, који је нападнут 21. фебруара, изгубио је 14 бродова. Напади су се ређали, а губици непрекидно расли, тако да је биланс губитака у фебруару износио 63 потопљена брода укупне тонаже 359 328 БРТ. За успех напада на три повратна конвоја, који су пловили из Велике Британије за Сједињене Државе, Немци су могли да захвале двема подморницама за снабдевање осталих подморница, које су се симболично звале „краве музаре“. Ове су се, наиме, налазиле 400 до 600 наутичких миља северно од Азора, и између 21. фебруара и 5. марта успеле су да снабдевају 27 оперативних подморница, што је овима и омогућило да тако упорно, континуирано и силовито врше нападе на савезничке бродове.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *