Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Прекретница у подморничком рату

4.6
(5)

Победа и пораз

Средином марта 1943. распламсала се у Атлантику једна од највећих конвојских битака у целом другом светском рату. Немачка подморница U 653, пловећи према бази на оправку, угледала је 16. марта савезнички конвој НХ 229 од 40 бродова у пратњи 4 разарача и 1 корвете, који је осам дана раније испловио из Њујорка. Група немачких подморница „Раубтреф“ напала је конвој увече истог дана. У првом налету торпедирана су 3 брода. Док су британски разарачи спасавали бродоломце, подморнице су наставиле да харају по боковима конвоја и потопиле још неколико бродова. У међувремену су подморничке групе „Штирмер“ и „Дренгер“, пловећи према северу, случајно откриле спори конвој SC 122. Овај је испловио из Њујорка три дана пре конвоја НХ 229 и кад је откривен налазио се око 120 наутичких миља испред њега. Бројао је 52 трговачка брода, а пратила су га 2 разарача, 5 корвета и 1 фрегата. Тако су на релативно ограниченом океанском простору пловила два велика савезничка конвоја са готово стотинак бродова под релативно слабом заштитом. Постепено су се сливали у један. Око њих су кружиле три групе немачких подморница – укупно 40. Кад је адмирал Дениц из примљених извештаја сазнао да су пронађена и нападнута два конвоја, дозволио је напад на све циљеве.

pobeda-poraz-1
У машинском простору немачке подморнице завладала је напета пажња

Ускоро је спори конвој упловио у зону домета бомбардерске авијације са Исланда и Северне Ирске, па су подморнице које су га следиле морале да зароне. Како брзи конвој још није ушао у ту зону, био је и даље изложен непрекидним нападима. Кад су се амерички стратешки авиони Либератори појавили и изнад брзог конвоја, све су подморница морале да зароне. Ноћу су, међутим, изроњавале и пустошиле оба конвоја. Петог дана борбе, 20. марта, савезничка авијација је већ толико ојачала да су подморнице морале да прекину операцију и да се повуку. Дениц је наредио да се нападају само заостали и залутали бродови.

У овој великој бици на Атлантику, потопљен је 21 брод са укупно 141 000 БРТ. Рачунајући претходна потапања, Немци су у прве три седмице марта потопили више од пола милиона БРТ савезничког бродовља. На крају месеца потопљена тонажа износила је преко 700 000 БРТ. Претила је опасност да ће се срушити основна савезничка концепција заштите поморског саобраћаја – систем конвоја. Британски Адмиралитет је у таквој ситуацији закључио: „Немци нису никад били тако близу остварења своје намере да прекину везу између Новог и Старог света као што су то били у марту 1943.“

Али немачка победа у конвојској бици средином марта, премда највећа своје врсте, била је и последња. Већ поткрај истог месеца у пратњи конвоја примећен је један ескортни носач авиона – весник савезничке противофанзиве. Ускоро је у борбу било убачено пет новоформираних група за подршку, састављених од по 5 до 6 разарача или од ескортног носача авиона и неколико разарача. Ове групе нису биле стриктно везане за обезбеђење одређеног конвоја, већ су самоиницијативно тражиле и уништавале подморнице. Ескортни носачи авиона пренели су противподморничку авијацију и у тзв. „црне јаме“ – подручја ван долета авијације с копна, где су немачке подморнице до тада несметано оперисале. У акцију је ступила и прва група од 20 бомбардера типа Либератор. До средине априла група је повећана на 40 апарата. Резултати нису изостали: већ у априлу је број потопљеног бродовља спао испод 330 000 БРТ.

Права прекретница у подморничком рату на Атлантику наступила је у великој конвојској бици, вођеној од 28. априла до 6. маја. Тада се неколико група подморница, са укупно 51 подморницом, прикупило у водама јужно од Гренланда да нападну савезнички конвој ONS 5 од 42 трговачка брода. Олујно невреме растурило је, међутим, и конвој и групе подморница, па се нападач неколико дана примирио. Када се, 4. маја, олуја стишала, 30 подморница из групе „Финк“ кренуло је у напад и у току ноћи успеле су да потопе 5, а сутрадан 4 трговачка брода. Ескортна група британског капетана корвете Гретона, која читаво време борбе није била јача од 9 бродова, дејствовала је, међутим, веома одлучно и умешно. У успешној борби потопила је 5 подморница, док су хидроавиони Каталина са Њу Фаундленда потопили још две. То је био врхунац битке за Атлантик. Деницова подморничка флота више није никад успела да се опорави после тог изненадног обрта у водама јужно од Гренланда. Појава противподморничких група за „ловљење и уништавање“ била је кључ савезничког успеха. Од укупно дванаест конвоја који су у три недеље после тешког искушења конвоја ONS 5 препловили северни Атлантик у оба правца, само су три претрпела оштећења (укупно 5 трговачких бродова) док су противподморничке групе уништиле 13 подморница.

pobeda-poraz-2
Немачка подморница тоне после ваздушног напада и артиљеријске паљбе

Дениц је у први мах веровао да се ради само о привременом неуспеху. Да би поправио утисак, одлучио је да се одмах нападне следећи конвој, ONS 6, који је напустио британске воде 30. априла. Кад је, 9. маја, конвој ONS 6 упловио у воде јужно од Гренланда, у подручје недавних гусарских напада на конвој ONS 5, прикључила му се британска група за подршку с носачем авиона „Арчер“ као језгром. Пловећи у заштитници, ова група је обезбеђивала ваздушну заштиту конвоја и потпуно онемогућила напад подморница на трговачке бродове. Брзи конвој НХ 237 напустио је Њујорк 1. маја, а шест дана касније придружили су му се као пратња: британски ескортни носач авиона „Бајтер“ и неколико разарача и фрегата. Све до 12. маја авиони са „Бајтера“ спречавали су сваки покушај подморница да се приближе конвоју. Али управо тога дана, група од 7 немачких подморница, која је дотад оперисала у водама Азора, пробила се до конвоја и потопила 3 трговачка брода. Следећег дана, 13. маја, одбрана конвоја се реванширала. Уништене су 3 подморнице: једну је потопио авион са носача, другу савезнички бомбардери из базе у Северној Ирској, а трећу хидроавион типа Сандерленд британске Обалне команде у сарадњи с бродовима из пратње.

Победник се још није назирао, јер су губици били подједнаки. Деница и његов штаб забрињавала је, међутим, лакоћа којом су крцати конвоји упућени на Исток пробијали подморничке баријере. Забринутост је поготово порасла кад је стигла вест о подвигу новог савезничког источног конвоја SC 130 са 48 бродова. Тај конвој је извршио најуспешнију пловидбу преко Атлантика не изгубивши ниједан брод, премда су на правцу његовог кретања били развијени „чопори“ „Донау“ и „Одер“ са укупно 32 подморнице, од којих су изгубили 5. Дениц се ипак није предавао. Разјарено је наредио да комбинована група подморница „Донау-Мозел“, са 42 подморнице, формира нову баријеру југоисточно од Гренланда. Али ова група уопште није успела да заузме своја поставишта, јер је била разјурена и, напросто, одбачена у страну „као кад експресни воз разбуца бицикле и аутомобиле на некој раскрсници“. Један од тих „ескпресних возова“ био је и конвој НХ 239, који је пратила група с ескортним носачем авиона „Арчер“. Авиони с „Арчера“ и копнених аеродрома растурили су и натерали под воду групу „Донау-Мозел“ пре него што се и приближила конвоју. Подморница U 752, jeдина преостала из разбијеног и обесхрабреног „чопора“, прерано је изронила поподне 22. маја, и тако одала своју позицију. Одмах ју је напало неколико авиона, од којих је један био опремљен новим противподморничким ракетама. Тешко оштећену, потопила ју је сопствена посада. То је уједно био жалосни крај Деницове офанзиве против конвоја у северном Атлантику. Немачки адмирал Дениц, који је у почетку рата тврдио да авион не може да нашкоди подморници, „као што гавран не може да улови кртицу“, најзад је морао да мења своја гледишта. Растуће губитке подморница приписивао је „повећаној употреби авиона базираних на копну и на носачима авиона, комбинованој са изненађењем које се постизало коришћењем радарске локације дању и ноћу“. Радило се, наиме, о комбинацији ултракраткоталасног радара и рефлектора „Ли“. Још у марту је неколико случајева потапања подморница дејством авијације пре него што су успеле да зароне упозорило да су савезнички авиони опремљени новим радарским уређајем (10-центиметарски радар) чије емисије стари уређај за детекцију „Метокс“, уграђен на немачким подморницама, није могао да открије. Пошто је све чешће савезнички авион потапао немачку подморницу усред бела дана (посебно у Бискајском заливу), Дениц је донео одлуку за коју се ускоро установило да је погрешна. Наредио је подморницама да кроз Бискајски залив плове ноћу зароњене, а дању на површини. За случај да их авион открије у површинској вожњи нису смеле заронити већ су морале да прихвате борбу. У ту сврху је на подморницама појачано противавионско наоружање. И мада су подморнице, претворене на тај начин у обични површински ратни брод, у првим бојевима изненадиле и обориле неколико авиона, у мају је у Бискајском заливу изгубљено 6 подморница.

Коначни биланс битке за Атлантик у мају 1943. био је поразан за Немце. Изгубили су укупно 41 подморницу, дакле трећину подморница које су одједном могли да развију на мору, док је потопљено савезничко трговачко бродовље спало на испод 256 000 БРТ. Дениц је много касније, у својим мемоарима „Десет година и двадесет дана“, записао: „Изгубили смо битку за Атлантик“. Тако је „црни мај“ за немачке подморнице био уједно и један од најтежих немачких пораза на мору у другом светском рату. За Савезнике је то био тренутак када је битка за Атлантик одлучена. Дениц је већ 24. маја повукао преостале подморнице из северног Атлантика и распоредио их југозападно од Азора где је, по његовом мишљењу, противподморничка одбрана била знатно слабија.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *