Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Битка за Филипине

5
(1)

Лејте на муци

Пошто је командант америчких снага југозападног Пацифика, генерал Мекартур освојио Нову Гвинеју, следећи циљ били су Филипини. Скок са новогвинејске Птичје главе ка Филипинима није могао да се изведе одједном, већ је требало да се изведе етапно. Избор за прву међустаницу пао је првобитно на молучко острво Халмахера, које је на својих 15 000 км2 имало 37 000 јапанских војника и осам до девет аеродрома, што у изградњи што у употреби. Руководећи се принципом „Погоди Јапанце где их нема“, оперативци генерала Мекартура и адмирала Нимица су у јулу 1944. Халмахеру заменили за северно суседно острво Моротај, на коме је брдовита прашума била пет пута мања и на којем је јапански гарнизон бројао свега пет стотина људи. Да би јапанску интервенцију при инвазији на Mоротај свели на минимум, Американци су почетком септембра авионима са својих носача посејали област Филипина бомбама и паником. За две недеље уништили су на пучини 105 јапанских трговачких бродова, на копну 360 авиона, а у ваздуху још 164. Тако су јапанске ваздушне снаге од својих 900 авиона у тој области спале на 400, док је трговачка флота била преполовљена. На 97 десантних бродова праћених са 24 разарача и 27 других пловних јединица, на Моротај и јужније полуострво Гилу, искрцало се 28 000 војника борбених трупа и 12 000 инжењераца.

Дан десанта био је 15. септембар, а сат искрцавања био је 8.30. У мору није било ниједне мине, а на копну се у то време није видео ниједан јапански војник. Са крстарице „Нешвил“ Мекартур је пратио десантну операцију. У року од двадесет и четири часа, 73 десантна брода и 19 специјалних већих десантних бродова типа Либерти искрцавало је материјал који је за пет недеља Моротај претворио у базу за предстојећи напад на Лејте.

Оних пет стотина Јапанаца брзо је уништено: 117 их је убијено или заробљено, 200 их је погинуло у покушају да прелете преко мора ка Халмахери, а 183 је побегло у брда и у џунгле, где су их Американци препустили њиховим судбинама.

Два минута после инвазије на Моротај, седам стотина километара североисточно почело је и десантирање на Пелелију, једно од острва из групе Палау које је претходно претрпело тродневно ваздушно и бродско бомбардовање, изведено авионима са пет носача и топовима са пет бојних бродова, 8 крстарица и 14 разарача. Борба против готово 11 000 јапанских војника, међу којима је било доста позадинаца и инжењераца, коштала је америчку 1. морнаричко-десантну дивизију већ првог дана 210 мртвих и 901 рањеног. За недељу дана Американци су заузели све стратегијске циљеве изузев гребена Умурброгол. У том подручју, отприлике, пет стотина до хиљаду метара, јапански инжењерци су у коралу саградили подземни лавиринт шахтова, ходника и пећина, заштићен од авионских бомби и бродских граната. На температури од четрдесет и пет степени Целзијуса маринци и један пук 81. пешадијске дивизије зван „Дивље мачке“ отпочели су напад. Убрзо се показало да су једино бацачи пламена, ракетни бацачи са борних кола и тенкови типа Шерман представљали ефикасно оружје.

Али трајало је пуна два месеца док се организовани отпор Јапанаца коначно сломио. Гарнизонски командант, пуковник Накагава и његов саветник генерал-мајор Мурај, починили су самоубиство. Десет километара од Пелелијуа лежи острвце Ангаур. На њему је било 1600 Јапанаца под командом генерала Готоа. Американци су се тамо искрцали после петодневног бомбардовања авионима и паљбе са два бојна брода и још девет мањих ратних бродова. Деведесет и пет одсто Готових људи борило се до смрти, а само пет одсто је капитулирало. Освајање Пелелијуа коштало је Американце 1950 мртвих и 8500 рањених војника.

bitka-filipini-1944-1
Један од америчких ракетних десантних бродова испаљује своје ракете ка обали Пелелијуа, острва у архипелагу Палау

Адмирал Холзи, командант 3. флоте, противио се нападу на оба острва, али је морао да попусти пред адмиралом Нимицом. Познати амерички поморски историчар С. Е. Морисон држи се Холзијевог мишљења: „Цела акција била је корисна, али једва вредна цене од 1950 америчких живота.“ Мада је отпор јапанских гарнизона трајао недељама Американци су на Пелелијуу и Ангауру успели да од освојеног терена створе чврст ослонац за предстојећи велики напад на Филипине. Направљене су радио и радарске станице, изграђени аеродроми и поморске базе. Нова јапанска тактика за одбрану Филипина била је: не истрошити се у одбрани од десанта, већ концентрисати се на тешким теренима у унутрашњости острва и тек тамо непријатељу пружити највећи отпор. Она је коришћена и на Пелелијуу и Ангауру. Ефикасност ове тактике Американци ће искусити касније, поготово на Иво Џими и Окинави. Готово шест стотина километара североисточно од Пелелијуа Американци су се 23. септембра искрцали на острво Улити, које су Јапанци напустили. Тамо су на брзу руку изградили писту за узлетање и слетање и подигли болницу са 100 лежаја, радио-станицу, направили обезбеђено сидриште за 700 бродова и центар за одмор који је могао да обезбеди храну, лежаје и забаву за 20 000 људи.

Када је употпуњен лук ослонца Моротај-Пелелију-Ангаур-Улити на прелазу ка Филипинима, код Нове Гвинеје и Мануса окупило се 738 бродова 7. флоте под командом адмирала Кинкејда, од којих 420 амфибијских. Кинкејд је располагао са мање бродова, али са више ватрених средстава него Ајзенхауер четири месеца раније за време десанта у Нормандији. Кад се додају још 17 носача, 6 бојних бродова, 17 крстарица и 64 разарача 3. флоте адмирала Холзија, била је то највећа ратна флота коју су Американци икада формирали. Циљ је био Лејте, где је за време јапанске окупације филипинска герила причинила Јапанцима поприличну штету. Када су појачане јапанске снаге на Лејту, повећала се и глад и беда становништва, али је упоредо растао и јачао антијапански покрет. Вођа филипинског отпора био је пуковник Руперто Канглеон. Двадесет и седам година провео је у служби филипинске војске, побегао из јапанског заробљеничког логора Бутуан. (Канглеон је постао касније министар одбране у Филипинској Ргпублици.) Његови герилци заклели су се на „беспоштедну борбу против непријатеља за добробит Филипина и Сједињених Америчких Држава“. Јапанског острвског команданта су акције герилаца на Лејту коштале у првих осам месеци 1944. укупно 215 мртвих и 158 рањених. Још од 1943. Мекартур је одржавао блиске контакте са герилцима. Подморнице „Наутилус“ и „Норхол“ извеле су више тајних посета Филипинима, а и друге подморнице су истовремено крстариле око Филипина. Чести посетилац био је поморски пуковник Чарлс Ларсонс који је дуж обале развио ланац осматрачница и већ у априлу 1943. конферисао са Канглеоном у његовом тајном штабу. Десетог октобра 1944. један хидроавион типа Каталина тајно га је искрцао на обалу јужно од главног града острва Лејта – Таклоблана. Становници су послушали Парсонсов хитни савет да напусте подручје источне обале, иако су Јапанци настојали да то спрече. С обзиром на то да су Американци овај град оставили на миру, њихово поморско бомбардовање, 20. октобра, није проузрочило жртве међу домороцима. Преко свог тајног одашиљача, Парсонс је између 10. и 20. октобра инвазионим трупама послао вредне податке о местима добро камуфлираних јапанских утврђења и о воденим путевима за којима је било мина. Јавио је такође да је Лејте јужно од линије Абујог-Бајбај био слободан од Јапанца и да су тамошње обале биле без подводних препрека.

bitka-filipini-1944-2
Ситуација на Филипинима од 20. до 27. октобра 1944

Са чистачем мина и истраживачким бродом хидрографске службе на челу, између 10. и 15. октобра, гигантска поморска формација напустила је воде Нове Гвинеје. Седамнаестог октобра у осам часова изјутра крстарица „Денвер“ сравнила је са земљом светионик Сулуан на улазу у Залив Лејте. Затим су „чистачи мина“ очистили залив. После дводневног ваздушног и поморског бомбардовања, 20. октобра у 9,43 часова код аеродрома Таклобана искрцао се први од шеснаест десантних бродова. Неколико часова касније и сам Мекартур се нашао у води до колена, пратио га је мали филипински пуковник Карлос Ромуло који је, како сам каже, имао муке да одржи главу изнад воде. Мекартур је рекао свом начелнику штаба Сатерленду: „Дакле, веровали или не, ми стигосмо“. Била је то асоцијација на догађаје из почетка 1942. године, када је Мекартур морао да напусти тврђаву Кореџидор под притиском Јапанаца, а при томе рекао: „Вратићемо се!“ До шест поподне било је искрцано 18 150 људи и 11 250 тона материјала: готово милион и по килограма на час. Пет дана касније, на источној обали Лејта, било је 132 400 војника и 200 000 тона муниције, опреме и другог материјала.

У Токију је врховни командант адмирал Тојода у међувремену одлучио да своју целу морнарицу стави на коцку. Са свих страна су његове ескадре журиле ка Лејту да би уништиле Мекартурове бродове и трупе; Филипини су по сваку цену морали да остану у јапанским рукама. Јапанци су рачунали да њихова акција може да почне тек недељу дана после савезничке инвазије с обзиром на то да су њихови бродови били прилично разбацани по Пацифику. Као први се ноћу између 24. и 25. октобра у теснацу Суригао, на јужном прилазу Заливу Лејте, пробио адмирал Нишимура са два бојна брода, једном тешком крстарицом и четири разарача. Он, међутим, није знао да га тамо чека контраадмирал Олдендорф који је располагао са 6 бојних бродова (међу којима пет преправљених жртви Перл Харбора), 4 тешке и 4 лаке крстарице, 28 разарача и 45 моторних торпедних чамаца. Њихова торпеда су до, отприлике, три часа изјутра потопила три разарача: Јамагумо је експлодирао, Михишо је потонуо услед поготка испод воде, а Асагумоу је разнет прамац. У 4,19, када су се у гужви сударила два јапанска ратна брода, Нишимурин бојни и командни брод Јамаширо се запалио и преврнуо. Његов брод близанац Фусо у пламену се распао на два дела, крстарица Могами потонула је после једног торпедног напада, а у 10,18 разарач Шигуре се као једини преостали јавио Токију: „Сви бродови осим Шигуре потонули су после топовских и торпедних напада“. Адмирал Шима који је са три крстарице и четири разарача пратио Нишимурину ескадру упао је у исту клопку и прокоцкао две крстарице и један разарач.

mekartur-filipini
Вратио се.

У историји поморских битака, битка у теснацу Суригао означила је крај једног раздобља: био је то последњи пут да у таквој бици ваздухопловне снаге немају другу улогу већ само гоне бродове у бекству.

Друго бојиште је тог 25. октобра било на северној тачки острва Лузона – код Рта Енгано. По Тојодиној заповести, адмирал Озава требало је да са своја 4 носача, 2 бојна брода, 3 крстарице и 9 разарача послужи као мамац Холзијевој 3. флоти, како би је одвукао из Залива Лејте. Тако би адмирал Курита са својом ескадром могао да уништи америчку инвазиону флоту. Између 8 часова ујутро и 1 час после поноћи Холзи је беспоштедно нападао бомбама и торпедима са авиона, подморница и разарача. Ипак је морао да прекине ову битку, јер је било пожељно да и његова флота буде у Заливу Лејте.

Главнина јапанских снага под адмиралом Куритом кренула је 22. октобра из Залива Брунеј на северном Борнеу: 3 стара бојна брода, 10 тешких и две лаке крстарице, 12 разарача – сви у сенци два најјача ратна брода: сасвим нових Јамато и Мусаши. Сваки од оба брода имао је 68 000 тона и био је наоружан са девет топова калибра 460 мм и сто двадесет топова калибра 25 мм, а брзина им је била 27,5 чворова. Куритина самосвест навела га је на ниподаштавање противподморничке заштите. То је већ двадесет четири часа касније скупо платио. У праскозорје 23. октобра, америчке подморнице Дартер и Дејс северно од Палавана узеле су на нишан три тешке крстарице. У 6,33 Дартер је послао два торпеда у Куритин командни брод Атаго који је у 6,53 потонуо са тристо шездесет људи. Три минута касније торпеда са Дејса погодили су брод Маја који је експлодирао. Крма крстарице Такао тешко је оштећена па је морала да се врати на Борнео. Курита се спасавао пливајући, подигао је адмиралску заставицу на јарболу Јаматоа и 24. октобра ујутро кренуо на исток између острва Миндороа и Панаја ка теснацу Сан Бернардино. У 10,27 и 12,23, девет торпеда и пет авионских бомби погодило је огромни брод Мусаши који се предвече преврнуо и потонуо повукавши са собом у морске дубине 1096 од 2287 чланова посаде. Друга крстарица Мијоко такође је погођена и онеспособљена. Са једним мамутским бојним бродом и четири тешке крстарице мање него што се надао, Курита је 25. октобра негде после поноћи прошао теснац Сан Бернардино, скренуо ка југу, опловио острво Самар и приближио се прилазу Залива Лејте. Тамо је, на обострано изненађење набасао на контра-адмирала Клифтона (Зиги) Спрегјуа и његових шест ескортних носача авиона. То су мали носачи авиона, у ствари, преправљени трговачки бродови или танкери, од којих је сваки могао да носи до тридесет и три авиона. Око ових ескортних носача авиона пловио је заштитни обруч од четири ескортна и три друга разарача. „Ослањајући се на божје вођство, морамо напасти свим јединицама“, телеграфисао је Тојода Курити. Овај је у 6,48 отворио ватру и наредио „општи напад“. Тиме је починио непоправљиву непромишљеност, јер није претходно распоредио бродове у змијолику линију, већ их је раздвојио па није могао да искористи своју надмоћ у оружју. Американци су уочили критичност ситуације. Грозничаво су винули у ваздух све своје вилдкете (дивље мачке), евенџере (осветнике) и хелкете (паклене мачке), да би се у неустрашивој агресији надметали са разарачима. „Ни у једној бици из целе њене историје“, писаће касније амерички поморски официр Морисон, „америчка флота није показала толико одважности, храбрости и енергије као тога јутра између 7,30 и 9,30 код обале Самара“. Американци су изгубили један ескортни и два друга мања разарача, и један мали носач авиона, али Курита је поново изгубио четири тешке крстарице.

bitka-filipini-1944-3
Јапански носач авиона који је већ погођен торпедом, нападају савезнички обрушавајући бомбардери

У 9,11 Курита је дао знак за окупљање, повлачење и прегруписање изван домета авиона. Два дана раније спасао је живот пливајући. Његова пловећа тврђава бојни брод Мусаши био је потопљен. Од десет тешких крстарица остале су му само још две. Није имао радар да би установио положај америчких носача. Изгубио је поверење у своје противавионске топове. Од подморница такође није било много користи, чак ни „камиказе“ који су нападали удаљену ескадру Томаса Спрегјуа, нису издејствовали победу. Послао је два авиона за извиђање код Залива Лејте и више их није видео. Знао је да је од Нишимурине ескадре преостао само један „бедни“ разарач и да је Шима, пошто је изгубио половину својих снага, „ухватио маглу“. Озава на северу, злослутно је ћутао. Курити су јавили – и то нешифровано! – да Американцима пристижу нови ратни бродови, и да се на инвазионим обалама Таклобана концентришу авиони. Његова бојазан и несигурност расла је. У 12,36 издао је команду за повлачење: Лејте и Мекартурова инвазиона флота и војска били су безбедни. Битка за Филипине још није била завршена, али се исход назирао.

Огорчене борбе за Лејте трајале су још два месеца. Американци су изгубили три хиљаде људи, док је десет хиљада рањено. Крајем децембра, Сузуки је примио поруку за свога претпостављенога, генерала Јамашите, команданта 14. армије која је бранила Филипине. У њој је Лејте био отписан: „Каже се да је живот тежи од смрти. Официри и војници (…) будите спремни да за нашу вољену земљу мирно одете у смрт. Горе наведена наредба је неопозива.“ Јамашита је још рекао да му иду сузе на очи жалећи што ће се момци на Лејту морати да боре до смрти. Ипак, стотинак их се захвалило на тој части, па су у самосклепаним чамцима пребегли на оближња острва. Сузукија је, заједно са његовим штабом, покупио један јапански брод неколико седмица касније, али смрт је нашао приликом америчког ваздушног напада, пошто је узалуд на разним острвима тражио склониште: сва острва су већ била пуна Американаца.

bitka-filipini-1944-4
Становници Маниле покушавају да бар нешто спасу од своје имовине из ватрене стихије, коју су подметнули Јапанци.

Пошто је и Миндоро пао у америчке руке, Американци су се усудили да нападну највеће филипинско острво Лузон. Искрцавањем у Заливу Лингајен је 9. јануара 1945. почела битка за Лузон. Радио-Токио је тада јавио о „бици у којој је 30 000 америчких официра и војника осуђено на смрт“. Али Радио-Токио је такође јавио: „Амерички бомбардери типа либератор лете дневно тако тачно у минут над Манилом да би бомбардовали наше аеродроме, да су добили надимак „јутарње новине“. Кад бисмо имали више авиона, оборили бисмо све либераторе“.

Шачица Јапанаца предала је без икаквог отпора важни аеродром Кларк Филд. Иза јапанских линија је 121 амерички ренцер и 286 Филипинаца напало логор ратних заробљеника Кабанатуан са узвиком: „Ево Јенкија!“ Ослободили су 486 измрцварених Американаца, 23 Британца, 3 Холанђана и једног Норвежанина. Трећег фебруара, 1. коњичка дивизија продрла је у Манилу, где је милион становника већ појело све своје мачке и псе, а своје мртве сахрањивало без одеће, да би прње мењали за који залогај хране. Из затвора Билибид ослобођено је 800 ратних затвореника, из Сан Томас универзитета 4000 америчких грађана, жена и деце измучених глађу и болестима, и још 2000 Американаца из интернирског логора Лос Банос.

Главни град надвијали су густи облаци дима од пожара. За три седмице борби Манила је била преплављена масовним убиствима, палежом и експлозијама. Унутар шест метара дебелих зидова Интра Мураса, старог шпанског дела града, који су Јапанци држали као своје последње упориште, водила се борба до последњег човека. Имена као Батан и Кореџидор, прослављена из времена јапанских освајања 1942, поново су искрсла. И баш тамо је завршна фаза битке била немилосрдно оштра.

Четвртог марта је цела Манила била ослобођена, али већ 27. фебруара је Мекартур у потпуно опљачканој палати Малакан предао градску управу Филипинцима. Док је читао кратки говор о разарањима у Манили, неустрашивом ратнику су засузиле очи. Није могао да издржи тугу над уништеним градом.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *