Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Камиказе

5
(2)

Летачи божјег ветра

При нападу на Филипине, Американци су по први пут имали посла са пилотима „божјег ветра“ – камиказама (ками-бог, казе-ветар). То су били јапански пилоти који су се са својим авионима крцатим експлозивом обрушавали на америчке бродове. Овакве самоубилачке акције изазвале су приличну панику међу америчким бродским посадама. Укључивање камиказа није био потез неког одређеног војсковође. „Таја-тари“ (нападање сопственим телом) одавно је познато у историји јапанске војне вештине. Већ неколико пута Американци су се сусретали са противником који је, упркос убиственој ватри, био натоварен експлозивом или је, једноставно, напредовао као нека врста „људског пројектила“. Позадину ових дословце и крајње самопожртвованих поступака треба тражити у јапанском културном и религиозном наслеђу и националистичком миту који је подстицао ницање ултрамилитаристичких организација. Умрети за Јапан, умрети за цара – били су појмови по којима су васпитани многи Јапанци.

„Тајатари“ је био у срцима многих јапанских војника. Чак се и Царска врховна команда редовно суочавала са овом идејом, али до јесени 1944. још се није видела војна неопходност за њену примену. Петнаестог јуна 1944. адмирал Шинеру Хукутоме добио је, на пример, од пуковника-пилота Мотохадуа Окамуре писмо у коме је овај писао: „Сада више није време за нормалну ратну тактику. Не преостаје нам други метод већ да њихове бродове уништавамо својим телима. Када бих имао тристо „тајатарикија“ (ки-авион) – авиона самоубица – могли бисмо много да постигнемо; могли бисмо да покушамо. Разговарао сам са својим пилотима и они су без изузетка сви одговорили да би радо извели такву тактику“.

bunker-hill-kamikaze
У нападу камиказа на амерички носач авиона USS Bunker Hill 11. маја 1945. погинуло је и нестало 389 чланова посаде, док је рањено 264.

На ово писмо Царска врховна команда није реаговала, али поступно се војна ситуација Јапана све више погоршавала. Поготово је јапанска морнарица имала незамисливе губитке. И тада је, најзад, у септембру 1944. командант морнарице вице-адмирал Такиђиро Ониши одлучио да очајну ситуацију спасе очајничким средствима. Адмирал Кимеј Тераока је касније писао: “Идеја о пилотима камиказама могла је да настане једино због изузетног карактера другог светског рата, и то управо код јапанске морнарице. Тамо су се губили толики бродови и људи, да је мисао “сад ћемо испловити и више се никад нећемо вратити” постала сасвим прихватљива”. Мајор Тамај је први добио наређење да састави прву групу камиказа. Тамај је раније био руководилац једне пилотске школе. Регрутовао је двадесет и четири пилота које је сам обучавао. Неколико година касније Тамај је написао: “Изложио сам им стање на фронту и саопштио им одлуку Врховне команде. Са уздигнутим рукама су ми клицали. Већина од њих је била сувише млада да би на прави начин исказала своја осећања, али по сјају у њиховим очима сам видео да су спремни да освете своје погинуле другове. То никада нећу заборавити.” Ова група од двадесет и четири пилота извела је 25. октобра 1944. први камиказе задатак над америчким бродовима код острва Лејте. Пилоти су били под командом поручника Сеикија, за кога се зна да је првобитно хтео да одбије наредбу, јер се бојао да неће моћи да је тачно изведе. Шест авиона у овом првом лету постигло је свој циљ: погодили су амерички брод.

Од тог дана камиказе-тактика је Јапанцима постајала све значајнија. Поготово у почетку су њихове акције биле успешне, али пошто су Американци пребродили први шок, почели су да смишљају противмере. Побољшана су противпожарна средства на бродовима, а одбрамбена артиљерија је боље подешена и смишљеније коришћена. Тако су резултати пилота који су сејали смрт и панику били смањени. Ипак, психички притисак на Американце и даље је остао; нема војника који може тако олако да пређе преко тога да се противник не труди да као и он преживи борбу, већ се сам жртвује.

Да би ефекат америчких противмера био што бољи, и да би Јапанце оставили у неизвесности о резултатима камиказе-акција, Американци нису објављивали никакве извештаје. Тек 12. априла 1945. су то објавили у новинама. Међутим, тог дана је Рузвелтова смрт потпуно засенила сензационалну вест.

poletanje-na-zadatak
Одлазак на задатак.

Цифре показују да су камиказе-напади имали све мање успеха. У бици код Филипина, 1944, циљ је постигло 26,8% камиказа, погодивши на овај или онај начин неки амерички брод. У априлу 1945, тај проценат је код Окинаве износио само 14,7. Током целог периода своје активности, камиказе су у 18% случајева погодили циљ. Ово се искључиво односи на јапанске морнаричке пилоте. Јапанско армијско ваздухопловство је крајем 1944. ставило у покрет “трупе са специјалним задатком”. Проценат успелих задатака је код њих износио 15%.

Код морнарице се са самоубилачких акција није вратило 2367 авиона. При томе је погинуло 2535 пилота – дакле, иако необјашњиво – 168 пилота више него што је полетело авиона. Подаци јапанске армијске авијације нису познати, али се процењује да је у акцијама камиказа учествовало око 1800 авиона. Ко су били ти пилоти-камиказе, често лоше обучени људи у авионима од којих су се неки типови једва одржавали у ваздуху? Какви су били ти фанатици који су у сумрак или у зору са различитих аеродрома полетали да се никад више не би вратили? Били су то млади пилоти које су њихови команданти одредили да умру за отаџбину. Американци су јављали о појединачним случајевима када су камиказе слетали у море да би се потом предали. Ипак, највећи број њих је извршавао своје задатке као обвезници, жртве или изабраници. Ко ће то сада просудити? Јапански часопис „Мару” је 1970. издао посебан број посвећен пилотима-камиказама. У њему су између осталог била објављена и многа последња писма ових пилота упућених породици. Слика која одатле произлази одаје војника са осећањем дужности, фанатика, изабраника, заслепљеног и трагичног, али никад равнодушног, како се то често замишља.

Дан пред полетање на задатак. Јукио Араки (у средини), имао је 17 година када је извео напад на амерички разарач USS Braine у бици за Окинаву.

Илустрације ради, ево дела једног писма десетара Року Уноа, који своју причу почиње 10. марта 1945:

„Мој друг је плачући дошао до мене и рекао ми: „Твоје име стоји на табли код канцеларије“. Отишао сам да погледам, и заиста, тамо сам био поменут као „ака-тотокај“ (пилот са специјалним задатком). У канцеларији ми је један официр рекао да треба да напишем свој тестамент. Питали су ме још имам ли још неке жеље и шта бих сутрадан хтео да једем. Живот ће ми трајати још до следеће зоре. Хтео сам још једном да видим свог оца – волео ме је – али то, наравно, није било могуће. Отишао сам до своје собе да напишем тестамент. Чекање је грозно, из дана у дан. Најзад, недељама касније, дошло је време и за мене. Требало је да кренем ујутро 3. априла. Другови су ми говорили „Држи се“. Отишао сам до купатила и видео тамо како један од мојих колега пере зубе. Учинило ми се чудним, прати зубе пред смрт. У мраку смо се возили до аеродрома, где је стајало дванаест авиона. Сви су били присутни да би се поздравили са нама. Попили смо чашу сакеа и командант ми је пружио руку. Рекао ми је: „Пуно среће“. Осетио сам тугу у срцу, али сам прогутао сузе. Нико никад при одласку није плакао. Ја сам рекао: „Добро ћу се борити, успећу.“ Затим су пилоти, међу њима и десетар Уно, одлетели. Тог дана је било врло магловито, па је цела група добила наређење да се врати. Уно се затим разболео. Имао је неколико озбиљних напада маларије, и до краја рата више није био у стању да лети, није више могао да жртвује свој живот.

За извесни број „преосталих“ камиказа се зна да су после рата ипак извршили самоубиство. Уно је одлучио да живи и 1970. је дозволио да се објави ово писмо.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *