Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Планови за инвазију на Јапан

3.7
(3)

Напалм за Токио

Током друге конференције у Квибеку која је одржана у септембру 1944, одлучено је да се уместо Формозе, Лејте узме као први следећи циљ америчких снага у Тихом океану. Док се још о томе разговарало, на дневни ред дошао је још један проблем. Радило се о сукобу између две стране: Формозаца и Лузонаца, односно врховног команданта америчке морнарице адмирала Кинга, и генерала Мекартура који је, у овом случају, имао подршку способног контраадмирала Фореста Шермана, главног оперативног официра и адмирала Нимица, команданта централног пацифичког подручја. Кинг се залагао за напад на Формозу, јер би, на тај начин, добро чувани Лузон по принципу „стратегије прескакања“ остао по страни а заузело би се острво ближе Јапану, чиме би се прекинуле све везе Јапана са југоисточном Азијом. Мекартур није хтео да остави своје Филипинце (било их је седам милиона на Лузону) на цедилу. Уосталом, Формоза се налазила у Нимицовој зони дејства, али он није имао довољно копнених снага за напад на то острво. Ситуација је, међутим, била таква да се није имало шта „позајмити“ са стране, а за освајање Формозе би требало много више снага него за Лузон. Ипак, Нимиц би могао да заузме два-три острва у архипелазима Волкано, Бонин и Рјукју (нпр. Иво Џима и Окинава) без икакве помоћи са стране. У међувремену би Мекартур напао Лузон и ослободио Манилу. Шерман је у том смислу израдио план који су 3. октобра 1944. одобрили заједнички начелници штабова. Формоза је поново остала по страни, а Кинг је морао да потпомогне напад на Лузон. Гунђајући, говорио је о Иво Џими као о „оној септичкој јами“. Касније се показало да су његове речи добиле смисао предсказања.

У међувремену је Мекартур гледао већ далеко даље. Да је по њему, његова 8. армија, под генералом Р. Л. Ајхелбергером, би после освајања Лузона пренела своје операције на остала филипинска острва, и на Холандску Источну Индију (Индонезију). Неколико месеци касније, 26. фебруара 1945, поднео је нешто измењени план начелницима у Заједничком штабу при чему су аустралијске трупе одређене за Индонезију. Тада се у савезничким врховима већ увелико водила дискусија о ослобођењу Индонезије, при чему је питање власништва нафтоносних извора на Борнеу било у средишту. Тако су се британски и амерички планери међусобно надмудривали. По мишљењима начелника у Заједничком штабу у Вашингтону, Краљевска морнарица требало би да рашчисти терен за британско-аустралијски напад на малајски архипелаг, како би се Сингапур искључио као значајна јапанска база. Британци су на већ поменуту конференцији у Квибеку постигли да се њихова флота укључи у борбу за нека јапанска острва. То је очигледно значило су планови као што је био Мекартуров били могући, али амерички начелници штабова баш нису били за некакву ширу америчко-аустралијску сарадњу у Холандској Индији.

napalm-za-tokio-1
Последњих месеци пре капитулације Јапана, Американци су бомбардовали најважније градове ове острвске земље. Ово је ваздушни снимак тотално опустошеног фабричког комплекса у близини јапанског главног града Токија

Почетком 1945. показало се да ће Јапан, много пре него што се то предвиђало на конференцији у Квибеку, постати циљ инвазије, а за то је био потребан велики број бродова. Дванаестог априла, на сам дан смрти председника Рузвелта, начелници штабова закључили су да се не слажу са аустралијским нападом на Јаву, и препустили су Борнео само Мекартуру. Начелници штаба су у априлу мучили муку: Јапан је захтевао огромну пажњу. Питање да ли је потребна инвазија на Јапан, било је у том тренутку од највећег значаја. Оно је било повезано са укључивањем стратешког ваздухопловства и његовог ефекта. То је опет било у тесној вези са производњом бомбардера Б-29, веома далеког долета и веома тешког бомбардера, који се иначе краће звао супертврђава. Још у новембру 1939. је тадашњи командант Ваздухопловног корпуса генерал X. X. Арнолд издао заповест о конструисању тешко наоружаног бомбардера великог долета који је требало да оперише без пратње ловаца. Овај услов, који је најпотпуније удовољила фирма Боинг, тада је произашао из концепције одбране обе Америке. Сада је један од Арнолдових сарадника, пуковник Карл Шпац, видео могућност да баш такви авиони са Лузона, из Сибира или са Алеута нападну јапанску индустрију.

У готово исто време конструисан је и „већи брат“ бомбардера Б-29. Био је то Б-32, који, међутим, у другом светском рату није имао готово никакву улогу. Производња Б-29 је каснила па није било могуће да се укључи у борбе против Немачке. Тај, за оно време веома велики и компликовани авион је после дуге дискусије – која је била у супротности са брзим темпом његове изградње (Арнолд је својевремено одредио 1945. за почетак производње!) – био одређен за нападе на јапанске индустријске градове.

Петнаестог јуна 1944. изведено је прво бомбардовање таквог града. Нападнута је Јавата, на најјужнијем острву јапанског архипелага Кјушуу, али тада су авиони оперисали са аеродрома код Ценгтуа, усред Кине. Истог дана, 15. јуна, почела је и инвазија на Сајпан, једно од Маријанских острва, које је могло да послужи као боља полазна тачка за нападе на Јапан. Од операција са Ценгтуа се одустало због тешкоћа при снабдевању, тако да су Маријани остали права претња Јапану. Првог новембра 1944. се први пут после Дулитловог препада од априла 1942, појавио амерички авион над Токијом. То је био авион типа Ф-13, фото-извиђач направљен од Б-29. Двадесет четвртог новембра је више од стотину непраћених супертврђава прецизним бомбардовањем Токија, са велике висине и по дану, отпочело нову офанзиву.

Штета је ипак била релативно мала, и то не само зато што је видљивост над Јапаном прилично ограничена због константног наоблачења, већ посебно због сталних јаких ветрова на висини са које је требало да се баце бомбе. Зато су Американци у марту 1945. усвојили предлог генерала Кертиса Ле Меја који је одскора руководио ваздушном офанзивом, да се бомбардовање врши ноћу са мале висине и то запаљивим бомбама. Тако је пожар захватао густо поређане лако запаљиве стамбене зграде, које су, палећи једна другу захватале иначе тешко запаљиве индустријске објекте. Пошто би први авиони тек пронађеним напалм бомбама створили праву ломачу, наступили би и остали бомбардери али са конвенционалним запаљивим бомбама. После тога о гашењу пожара није могло да буде ни помисли.

У ноћи између 9. и 10. марта 1945. Токио је као први град „обрађен“ на овај начин. Резултат је – са војног аспекта – био како се и желело: индустрија је после тога могла само слабо или никако да функционише. Осим тога број мртвих је износио 84 000, далеко мање него неколико дана раније у Дрездену, али више него касније у Хирошими. Изгледало је као да ће Јапан да нестане у ватреном паклу. У њему је индустрија била друкчије распоређена него у Немачкој – сконцентрисана у ограниченом броју градова, а и противавионска одбрана није издалека била као у Трећем Рајху. Средином априла ова ваздушна офанзива била је прекинута да би се све снаге оспособиле за битку за Окинаву. Месец дана касније супертврђаве су поново отпочеле своју језиву мисију.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *