Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Подморнички рат против Јапана

0
(0)

Вукови под водом

Озлоглашени генерал Тојо изјавио је после рата да су јапански пораз изазвала три фактора: америчка тактика „жабљег скока“, операције великих америчких носача авиона и уништење јапанске трговачке флоте, што је, углавном, била заслуга америчке подводне службе. У овој кампањи против јапанске трговачке морнарице учествовало је укупно 290 америчких подморница, од којих су 52 изгубљене.

Чудно је да су и америчка и јапанска морнарица (за разлику од немачке) намеравале да своје подморнице употребе против непријатељских ратних бродова, а то су углавном и увежбавале у време пре рата. Јапанци су се тога, углавном, и држали за време рата, док се америчка подморничка служба концентрисала на трговачку морнарицу противника.

potapanje-japanskog-trgovackog-broda
Јапански трговачки брод који је постао жртва торпеда са подморнице

Увече на дан напада на Перл Харбор, издата је из Штаба америчке морнарице стриктна наредба да подморнице треба да нападну трговачке бродове противника без икаквог ограничења или упозорења. Не осврћући се на међународно право по коме не би требало да се подморнице користе у акцијама против трговачких бродова (то је питање о коме се много говорило и на коме се много радило на многим конференцијама), наређење је прослеђено као једини логични корак. Јер једини начин да се ефикасно искористе подморнице био је да се трговачки бродови униште без претходног упозорења. Немачка ратна морнарица и Британска краљевска морнарица водиле су крајем 1941. фактично неограничени подморнички рат, мада не званично ни јавно. Немци и Британци су се међусобно стално оптуживали да крше правила међународног права. На то су стално, са обе стране, следиле најављене репресивне мере, које су на крају довеле и до уклањања последње препреке за рат подморница. Није се, међутим, никад раније догодило да једна земља од самог почетка непријатељстава изда наређење за неограничени подморнички рат. И то баш Америка, која је 1917. ушла у рат на страни Антанте управо због тога што је Немачка 1. фебруара почела да води неограничени подморнички рат.

У америчкој подморничкој служби били су, углавном, добровољци, и сматрала се неком врстом пробног корпуса. Операције су вођене из два главна штаба. Већи је био у Перл Харбору, тзв. Подморничка пацифичка флота, коју је готово целог рата  водио Чарлс Локвуд; други штаб је био у Аустралији – Подморничка југозападна пацифичка флота, која је до марта 1943. била под командом Џона Вајлкса а затим под контра-адмиралом Ралфом Кристијем. Америчка подморничка служба располагала је изврсном опремом, бољом од других савезника, чак и бољом од непријатеља (ако изузмемо револуционарне немачке подморнице које нису могле да на време буду укључене). При изграђивању свог програма Американци су пошли од тога да на Пацифику треба да имају подморнице које ће моћи да оперишу на огромним раздаљинама од својих база. После свих могућих почетних проблема пошло им је за руком да пред рат конструишу велику флотну подморницу Америчке морнарице, највишег квалитета, означеног као „Гото“ класа. Ово чудо од 1500 тона (отприлике 2400 тона под водом) имало је површинску брзину од око 20 чворова (отприлике 36 км/ч и акциони радијус од 10 000 миља (отприлике 18 000 км). Посади је такође поклоњена велика пажња, па је људство од 85 чланова комфорно смештено. Осим тога, подморница је са собом носила свеже хране за деведесет дана. Наоружање се између осталог састојало (поред топа од 75-125 мм и још неке лаке артиљерије) од шест торпедних цеви напред и четири позади, а свака подморница је носила са собом и осамнаест резервних торпеда, дакле, укупно двадесет и осам.

Није само америчка подморница имала изврсне особине. Американци су осим тога располагали и ванредним радаром, такозваног СЈ типа, који је „хватао“ и бродове и авионе, и имао веома велики домет. Овај радар је Американцима „ноћ претварао у дан“ – „али је Јапанцима оставио само ноћ“, како је то рекао један познати британски специјалиста за подморнице. Јер противник није имао никакву детекциону апаратуру коју би могао да употреби против радара. С обзиром на то да је америчка подморница „Гото“ класе имала корисну торпедо-контролу и перископе велике дужине, није ни чудо што је управо поменути специјалиста закључио: „Успех америчког подморничког рата је на првом месту у томе што је америчка техника далеко надмашивала јапанску“.

Ипак, у једној ствари Американци су остали краћих рукава. Нису им ваљала торпеда. Регулатор дубине и упаљач су имали озбиљне недостатке, због чега су торпеда често ишла сувише дубоко, и баш код „лепог“ поготка од 90º не би експлодирала. На овај начин је у почетку пропало много прилика, на велико разочарење чланова посаде подморница. Требало је готово годину и по да се ти недостаци отклоне, тако да су тек од септембра 1943. све америчке подморнице располагале поузданим и бројним торпедима. Када је рат почео, постојала је, наиме, и озбиљна несташица торпеда.

Током 1942. Американци су само повремено имали успеха против јапанске морнарице. То је било делимично због недостатка торпеда, а делимично због тога што су превише опрезно нападали, јер су – с обзиром на то да су се припремали за операције против ратне морнарице – очекивали већи отпор. А било је и недовољно модерних подморница на располагању. Подморнички рат је и заправо почео тек 1943. Поступно се на Пацифику појављивало све више великих подморница, готово све са већ поменутом радарском опремом. Као у свакој подморничкој служби, било је и у Американаца команданата који су се издвајали и својим подморницама постизали запажене успехе. Поменимо капетана корвете Дадлија Мортона и његову подморницу „Ваху“ (све велике америчке подморнице носиле су имена риба). Мортон је у јануару 1943. прво погодио један разарач и тешко га оштетио, а два дана касније, за време настављеног напада на конвој, који је трајао десет часова, потопио је три теретна брода. Два месеца касније „Ваху“ је у Жутом мору уништила девет бродова. Офанзивни и веома способни Мортон је у октобру 1943. потонуо заједно са својом подморницом и људством после једног јапанског ваздушног напада.

uss-wahoo
Подморница USS Wahoo

Америчке подморнице су, углавном, наступале строго индивидуално. Постојала је инструкција о заједничком нападу, такозваном групном нападу у „чопору“, који су вршили и Немци. Због недостатка подморница, Американци ће тек у 1943. извести прве експерименте са овим системом. Њихови групни напади били су далеко мањи од немачких, јер су у њима учествовале три-четири подморнице и нису као Деницови подморнички „чопори“ биле вођене радиотелеграфски из главног штаба. Америчке подморнице примале су наредбе директно од команданта преко радио-телефона који је користио фреквенцију коју непријатељ није прислушкивао. Ове наредбе су се ограничавале углавном на уопштена упутства. У америчком групном нападу је често пуна иницијатива била остављена самим подморницама. О резултатима групног напада су мишљења прилично подељена. Новембра 1943, на пример, су три подморнице у групи потопиле седам бродова, али подморнице које су самостално оперисале, постизале су исто то, ако не и више. Ипак су током 1944. неки групни напади имали успеха. Године 1943. укупно је уништено 1,8 милиона бруто регистар тона јапанског бродовља, и то већином од америчких подморница. Оне су у току те године предузеле, отприлике, хиљаду напада на трговачке бродове и при том испалиле четири хиљаде торпеда. Сваки трећи напад био је крунисан успехом. Просечно је свака подморница потопила један и по противнички брод, што је два пута више него 1942. Док је Јапан крајем 1942. располагао са пола милиона тона носивости више него што је био потребни минимум да би се одржала ратна економија, ситуација је следеће године за њих била очигледно слабија. Изградили су, додуше, још око 800 000 тона бродовља, али стално је више потапано него што је пристизало. Било је несхватљиво, „на ивици идиотлука“, како је рекао познати амерички поморски историчар С. Е. Морисон, да је Јапан потпуно пропустио да се на време припреми за заштиту своје трговачке флоте. Поготово што је ова земља само нешто мање

зависна од прекоморског транспорта него, на пример, Британија. У ствари. изгледало је да су Јапанци тек 1943. схватили да све већи губици бродова прете да прекину њихову снабдевачку линију, тако да су предузели боље одбрамбене мере. Ретко су помишљали на проширене конвоје, а углавном је њихова одбрана од подморница била недовољно ефикасна. Јапанско дубинско бомбардовање је обично вршено врло неспретно и непрецизно.

Јапанци су, 1943, прво пустили да отплови само неколико малих конвоја, који су се састојали од, отприлике, четири брода са истим бројем пратећих бродова. Убрзо су, међутим, формирали своју „велику ескортну флоту“, којој је било додељено око сто педесет ескортера.

Уистину, све је то било сувише мало и сувише касно, како се то, уосталом, следеће године јасно показало. Јапанци су, наиме, већ 1944. дефинитивно изгубили битку за Пацифик. Одбрана им је, додуше, све боље функционисала, али није била дорасла америчким операционим подморницама, којих је било сто двадесет и пет. Американци су чешће формирали групне нападе који су постигли неколико добрих резултата. Блерове подморнице (тако назване према команданту Блеру) биле су група од три подморнице која је потопила 35 000 тона јапанског бродовља из једног конвоја, док су тзв. Донкови ђаволи потопили чак тринаест бродова, међу којима један разарач. Приликом таквих напада је јасно дошло до изражаја да су подморнице често биле надмоћније од јапанских заштитних бродова (само 1944. је уништен четрдесет један такав брод), што је био један од главних разлога америчког успеха, омогућеног техничком надмоћи њихових подморница. У међувремену су и неке подморнице које су самостално оперисале наставиле да постижу ванредне резултате. Подморнице „Снук“, „Пуџи“, „Рашер“, „Пафер“ и „Грејбек“ су у фебруару 1944. потопиле свака више од 100 000 тона јапанског бродовља. Крајем 1944. су почеле да оперишу америчке подморнице из две истурене базе на острвима Адмиралти и Маршал, тако да су много брже стизали у своје патролно подручје. Напади су се тада концентрисали на руте са најгушћим бродским саобраћајем и јапанске танкере који су постали главна мета. Ови су доносили непрерађену нафту из Холандске Индије (Индонезије) у Јапан, а готове прерађевине су допремали на борбена подручја. Међу њима су Американци направили прави покољ, па се и најнеопходнији довоз горива толико смањио, да већ и због тога Јапан не би могао да настави рат. И остали губици Јапана у бродовима су све више расли. У 1944. Јапанци су изгубили, отприлике, 4 милиона тона бродовља, (две трећине од тога је било на рачун подморница; али и авиони са носача постали су врло активни). Јапану је само за цивилне потребе требало 3 милиона тона бродовља. Како је 1. јануара 1945. имао свега 2,75 милиона тона, то је неизбежан крај био близу. Последњи товар нафте са југа Јапану је стигао у марту 1945, па је већ неколико месеци пре атомског бомбардовања Хирошиме и Нагасакија судбина Јапана била запечаћена, јер је прилаз са мора био практично пресечен.

Укупно је Јапан изгубио 9 милиона тона бродског простора. Од тога су америчке подморнице потопиле око 5 милиона тона. Ове подморнице су осим тога уништиле и око 200 непријатељских ратних бродова, између осталог бојни брод Конго, 9 носача авиона – између осталих и Шинано од 59 000 тона и 12 крстарица. Амерички подморнички рат показао је да подводно оружје може да буде од пресудног значаја за исход рата. А кад се земљи која је зависна од прекоморског транспорта, пресече прилаз са мора, онда то значи њен пораз.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *