Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Заузимање Иво Џиме и Окинаве

4
(2)

Последњи скок

Заузимање Маријанских острва Сајпана, Тинијана и Гуама у лето 1944. је за Американце значило обезбедити базе за огромне стратегијске бомбардере Б-29. Напади предузети на Јапан са тих база нису, међутим, довели до жељених резултата, а проузроковали су доста губитака на америчкој страни. То није била само последица противавионске одбране над нападнутим градовима, већ су амерички ваздухопловни губици, углавном, проистицали из немогућности да се за време дугог лета изведе негде принудно слетање. Јапански авиони са Иво Џиме су осим тога, оштећивали и уништавали и супертврђаве на тлу, у њиховим базама. Американци су додуше, још почев од августа 1944. почели са редовним бомбардовањем Иво Џиме, али убрзо су увидели да је немогуће да на тај начин искључе аеродроме на том острву – два оперативна и један у изградњи. Није преостало ништа друго већ да се заузме Иво Џима.

ivo-dzima-1
19. фебруара 1945. почео је претпоследњи скок ка Јапану: морнаричка пешадија се искрцала на Иво Џиму. У позадини је вулкан Сурибачи, у коме се налазио читав лавиринт одбрамбених положаја

Иво Џима – на јапанском значи слано острво – припада групи острва Волкано и налази се, отприлике, на пола пута замишљене линије између Маријана и Хоншуа, 625 миља северно од Сајпана и 660 миља јужно од Токија. Због свог положаја је од свих острва ове групе, а и суседне острвске групе Бонин најподесније за принудно слетање. За време напада би и ловци типа П-51 мастанг одатле полетали као пратња. Северни део Иво Џиме је висораван са стеновитим неприступачним обалама. Угашени вулкан Сурибачи, чији врх има облик дубоког тањира, налази се на крајњем југу острва и достиже висину од сто седамдесет метара. На његовом подножју – како према северу, тако и према истоку – простире се плажа у дужини од три километра. Плажа, једино погодно место за десантирање је, као и њена околина, покривена браон вулканским пепелом и црном шљаком, шта је отежавало свако кретање. Инвазији на Иво Џиму претходило је бомбардовање, вероватно најтеже које је неко мало острво претрпело у другом светском рату. Десет седмица – од 8. децембра 1944. до 16. фебруара 1945 – готово свакодневно је Иво Џима бомбардован. Тек после тога је почело оно главно тродневно прединвазионо бомбардовање. Осим тога, у том читавом периоду су и бродови пет пута бомбардовали острво. Првобитно су Американци мислили да ће Иво Џиму заузети за неколико дана. Трајало је ипак готово месец дана, јер је острво имало одлични одбрамбени систем, који је постављен под командом генерал-потпуковника Курибајашија, команданта јапанске 109. пешадијске дивизије. Он је своју одбрану сконцентрисао и у око Сурибачија и око села Мотојаме на северу, где се налази рудник сумпора. Плаже су чувале приобалне батерије, које, једним делом, амерички извиђачки авиони нису открили. Иза батерија била је бетонска конструкција, а иза ње је била укопана противавионска артиљерија. Само пун погодак би могао да је избаци из борбе. Сви ови положаји били су повезани подземним ходницима. На обронку Сурибачија био је изграђен прави лавиринт артиљеријских и митраљеских гнезда док је на северном, кугластом делу острва била неразјашњива мрежа пећина и тунела. Иво Џиму, прву јапанску царску територију која је била угрожена инвазијом, требало је да брани 21 000 војника, који су углавном оперисали из подземних положаја.

Седамнаестог фебруара људи-жабе вршили су осматрање обале под окриљем дванаест десантних топовњача. Курибајаши је мислио да је тиме отпочео дефинитивни напад, па је дао знак за паљбу, чиме је одао позиције неких добро скривених батерија. Американци су изгубили десетине људи, али је зато бомбардовање сутрадан дало више ефекта него сва претходна. Тиме је требало да се смањи број жртава на обали за време извођења правог искрцавања.

ivo-dzima-2
После Маријана освојени су Иво Џима и Окинава. Ово последње острво било је потребно за планирани велики напад на Јапан.

Први талас напада отпочео је 19. фебруара у 8,30. Американци су на обалу стали пола сата касније, док је све још било у диму и прашини од уводног бомбардовања са бродова. У први мах није могло бити речи о некој јачој јапанској ватри, али пола часа после искрцавања ударила је свом снагом. То је поготово осетила 4. америчка морнаричка десантна дивизија. Америчка 5. морнаричка десантна дивизија је међутим наишла на слабији отпор, па је брзо ушла у унутрашњост острва.

Тог дана се искрцало готово 30 000 маринаца. Губици су износили: 2420 људи, од којих је било 519 мртвих и несталих. Роберт Шерод, извештач Тајм-Лајфа, касније је писао: „Било Американци, било Јапанци, били су убијени страшном жестином. Нигде током рата у Тихом океану нисам видео тако ужасно унакажене лешеве: многи су буквално били расцепљени напола. Руке и ноге лежале су разбацане око трупла. Негде на плажи видео сам расплетена црева у дужини од пет метара. Мирис спрженог меса био је одвратан!“

Битка на Иво Џими углавном је вођена против невидљивог непријатеља. Американци су полако напредовали тако што су бацачима пламена и гранатама прекидали везе између јапанских постројења. Предвече, 20. фебруара, маринци су заузели попречну линију преко острва, укључивши ту и аеродром број 1. Следећег дана укључена је и 3. морнарична десантна дивизија, која је требало да помогне преоптерећеној 4. дивизији. Двадесет трећег фебруара један одред од четрдесет људи 5. морнаричке дивизије успео је да заузме врх Сурибачија. Постављање заставе донело је једну од најпознатијих ратних фотографија икад снимљених. Недељу дана касније су и аеродром број 2 и Мотојама били у америчким рукама.

ivo-dzima-3
23. фебруара су војници америчке 5. морнаричко-десантне дивизије поболи америчку заставу на врх Сурибачија

Шеснаестог марта јављено је да је Иво Џима заузет, али још до почетка јуна трајало је чишћење острва, које је понекад прелазило и у тешке окршаје. Губици на америчкој страни износили су: 6821 погинули и нестали и 19 217 рањених, док је код Јапанаца погинуло отприлике 21 000, а 1083 су се предали. Насупрот подацима о великим губицима, Американци су располагали и другим цифрама: на Иво Џиму је до краја рата слетело 2400 бомбардера Б-29 са укупно око 2700 чланова посаде. Један од ових авиона је тако често вршио принудна слетања, пошто је био оштећен над Токијом, да се особље на аеродромима Иво Џиме сваки пут када би слетео неки Б-29 кладило да ли је то опет онај исти. У међувремену, Американци су почели да примењују нову тактику при бомбардовању: почев од ноћног напада на Токио између 9. и 10. марта, авијација је навелико вршила ноћне нападе без пратње и заштите при чему би читаве градске четврти засипала запаљивим бомбама. Иво Џима је тако као база ловаца за пратњу бомбардера била од малог значаја, насупрот првобитним плановима.

Следећи корак према Јапану било би заузимање једне или више позиција на Рјукју острвима. Ова острва се простиру у луку дужине око седам стотина деведесет миља између Кјушуа и Формозе. Она чине три групе острва, најближа Јапану је група острва Амами, нешто даље је група острва Окинава, која се састоји од Окинаве, Керама, Касје Шима и Ије Шима и још неких малих острва; јужни део лука чинила је група острва Сакишима. Окинава је требало да буде главни циљ ове операције. На овом највећем острву архипелага Рјукју има пуно простора за постављање аеродрома, а постоје и два залива која би могла да послуже као морнаричке базе. Север је био пуст, огољен и брдовит; трећина становништва (46 300) живела је на југу. Искрцавање је требало да се врши код Хагушија на западној обали.

Јапанци су, изгледа, изврсно били упознати с америчким плановима. Јапански цар је 20. јануара одобрио „Програм операција војске и флоте“, у коме је Окинава била назначена као најзначајније утврђење на прилазима Јапану. Задатак одбране није био да се задржи острво (ко је још веровао у ту могућност?), већ да се што је више могуће омете напредовање, како би се што даље одложио напад на сам Јапан. Ударни одред 58 под командом вице-адмирала Марка Мичера требало је да нападима на аеродроме и базе у Јапану олакша инвазију, али је убрзо постао жртва камиказа. Деветнаестог марта погођен је носач авиона Франклин. Иако је сатима горео и накренуо се, издржао је. Отприлике у исто време бомбардован је и Весп. Пожар на њему тако брзо је угашен, да су већ после једног часа авиони могли да га користе. Обе ове акције стајале су Американце 825 мртвих и несталих и 534 рањених. Ипак се може рећи да је наступ ударног одреда 58 успешан. За време његове експедиције, између 18. и 22. марта, уништио је 538 авиона и оштетио 16 ратних бродова.

Први заузети део Рјукју острвља био је Керама, идеални предео за постављање истурених база за флоту и хидроавионе. Предвече, 29. марта, готово четири дана после почетка напада, 77. пешадијска дивизија прочистила је терен на острвима. Истог дана кад је почео напад на Кераму, почело је (26. марта) и бомбардовање Окинаве, које је претходило инвазији. Тек 29. марта бомбардовање је постало ефикасно, јер тек тада су ратни бродови, крстарице, разарачи и топовњаче почели прецизно да гађају. Првог априла ујутро, око пола девет, почело је искрцавање. Стотину десантних бродова довело је на обалу сто осамдесет и три хиљаде људи. Највећи део њих припадао је 10. америчкој армији под командом генерал-потпуковника Сајмона Боливара Бакнера Његова армија састојала се из 3. морнаричко-десантног корпуса (три морнаричко-десантне дивизије и четири пешадијске дивизије 24. армијског корпуса). Седамдесет и седам хиљада Јапанаца из 32. армије под командом генерал-потпуковника Ушиђиме требало је да пружи жилав отпор, али на дан искрцавања од тога није било ништа. Већ у 10 часова аеродроми Кадена и Јонтан пали су без борбе у америчке руке. Ушиђима се руководио прописаном тактиком Царске врховне команде, а то је била одбрана у дубини острва. Најважније одбрамбене линије формиране су северно од Нахе, Шурија и Јонабаруа. У стенама су биле пећине и бункери који су међусобно били повезани тунелима а и вешто закамуфлирани.

Деветнаестог априла је амерички 24. корпус отворио офанзиву на ово кршевито подручје, а после четири дана борбе је успео да продре у спољну одбрамбену линију. Јапанци су се повукли до следећих положаја, које су изузетно бранили. Четвртог маја Ушиђима је отпочео свој амбициозни противнапад. Његова наредба је гласила: уништити америчке трупе. Већ дан касније то се показало немогућим, па му је једино преостала отежана дефанзивна тактика.

Двадесет седмог маја Американци су заузели главни град Нахуа, а два дана касније Јапанци су почели да се повлаче из рушевина Шурија. Трајало је још до 20. јуна, док кота 89 није постала центар битке. На тој коти био је смештен штаб јапанске 32. армије. Два дана касније Ушиђима је извршио самоубиство и тиме је била готова битка за Окинаву. Двадесет првог и двадесет другог јуна Јапанци су упутили педесет авиона, последњи од десет масовних камиказе-напада, на америчку флоту која је оперисала око острва. У првом нападу који је изведен 6. и 7. априла учествовало је 399 камиказа. Укупно је у овој области извршено 1900 камиказе-напада. То су највише осетиле радарске јединице. Америчка флота изгубила је 30 бродова, 368 је оштећено; погинуло је или нестало 4900 људи, а рањено је 4824 маринаца. И 10. армија претрпела је велике губитке: 7613 мртвих и несталих и још 31 807 рањених. Јапанска страна изгубила је око 110 000 људи само у бици за Окинаву, а нечувено велики број од 7400 људи се предало. Када је Окинава постала употребљива за одлучујући напад на Јапан, други светски рат на Пацифику био је завршен.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *