Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Борбе у Словачкој (1944—1945)

4.3
(3)

Ослобођење Братиславе

Слом словачког устанка у јесен 1944. није значио и крај оружаног антинемачког отпора у брдима и шумама ове карпатске земље. После пораза оперативних трупа, устаници су се вратили на партизанско ратовање од пре августа 1944. Совјетски командант партизана у Словачкој, пуковник Асмолов, успео је да спаси највећи број својих јединица повукавши их благовремено у тешко приступачно подручје Ниских Татри. Тамо је већ увелико владала зима – а она је 1944/45. била изузетно оштра. Многи је нису преживели, као на пример, Јан Сверма, истакнути антифашистички борац, који је 10. новембра 1944. за време повлачења у брда умро код Хабенеца од исцрпљености. Само по себи је разумљиво да партизани под таквим околностима нису могли да ураде много више него да се брину за сопствени опстанак. Разбијени у четрдесетак групица, морали су да се распрше по целом подручју и да на скровитим местима сачекају боља времена. У већини случајева их је становништво кришом помагало, упркос тешким одмаздама Немаца и њихових словачких слугу. Баш због тога што нису успевали да „очисте“ позадину од око петнаест хиљада партизана, иживљавали су свој бес у бестијалним одмаздама, којима су покушавали да застраше противника и цивилно становништво. То је, међутим, имало углавном супротан ефекат.

oslobodjenje-cehoslovacke-1
Док се у Братислави развијао oружани устанак, на границе Чехословачке пристизале су јединице совјетског 4. украјинског фронта. На слици се виде војници 4. украјинског фронта како се пробијају кроз снежне наносе на Карпатима.

Црвена армија је већ у пролеће 1944. стигла до источне границе Чехословачке. Међутим, тек је пробијањем превоја Дукла у октобру, (при чему је чехословачки корпус генерала Свободе претрпео веома тешке губитке) и других карпатских превоја, међу којима и Јаблунке, омогућено систематско протеривање немачког окупатора са чехословачке територије. Прво је 4. украјински фронт под генералом Петровом у октобру-новембру 1944. ослободио источни део Чехословачке, Супкарпатску Рутенију, коју су били анектирали Мађари. Избегличка влада у Лондону брзо је послала социјалдемократског министра Ф. Немеца, са групом војних лица и чиновника, у Хуст да би тамо као њен опуномоћени представник преузео власт. Ускоро се испоставило да Совјети, упркос свим споразумима, нису били спремни да пусте Немеца и његове сараднике да раде шта хоће. Одмах по свом доласку, они су интернирани у један хотел и нису добили прилику да ступе у контакт са становништвом. У међувремену је бивши комунистички члан прашког парламента Тураника, почео у Рутенији кампању за прикључење Украјинској Совјетској Републици. На конгресу Националног комитета Супкарпатске Рутеније, који је одржан 26. новембра у Мукачеву, учесници су се, додуше уз општу сагласност, изјаснили за припајање Украјини.

За председника Бенеша и његову владу у избеглиштву ове неочекиване комбинације око Рутеније биле су горак залогај, јер су веома јасно показивале како се Совјетски Савез понашао и према својим најбољим пријатељима и савезницима. Чехословачка је, додуше, 1919. преузела власт над Рутенијом само начелно и као заступник украјинских националних интереса, али с тим да тамошње становништво после извесног времена одлучи о својој будућности. Како чехословачка влада у Лондону под датим околностима није могла да ризикује раскид с Москвом, она се сагласила. После напорних преговора постигнут је споразум да се супкарпатско питање дефинитивно реши после рата у сагласности са вољом рутенског народа и у духу пријатељства између Чехословачке и Совјетског Савеза. У пракси се то свело на одобравање анексије, која је у међувремену већ била свршена чињеница. Двадесет четвртог децембра 1944. је декретом Рутенског националног већа чехословачким органима саопштено да неизоставно напусте територију Супкарпатске Рутеније. Од 28. новембра су совјетске и чехословачке јединице 4. украјинског фронта упадале са севера и истока у источну Словачку. Око Нове године је био ослобођен део источно од планинског масива Слане, док се 2. украјински фронт из Мађарске пробио до линије Левице-Лученец-Римавска Собота-Кошице. У ослобођеним подручјима мобилисани су способни мушкарци како би попунили проређене јединице чехсловачког армијског корпуса. Што се осталог тиче, чехословачки функционери су одмах после преузимања власти имали пуне руке посла око снабдевања становништва. Многи градови и села су већим делом били уништени. Живећи између рушевина и примитивних колиба, њихови становници су трпели од глади и хладноће, а UNRRA им је само делимично могла да помогне.

Велику совјетску офанзиву која је почела средином јануара 1945. у подручју између Балтичког мора и Карпата, пренео је у Словачку 4. украјински фронт. У року од две недеље, подручје источно од Високих и Ниских Татри очишћено је од Немаца. После тога је пробој био успорен, а у околини Липтовских свати, Микулаша и Банске Бистрице је за неко време био чак заустављен. Немачке и мађарске трупе које су оперисале на левом крилу Групе армија Југ, имале су сада користи од природних препрека због којих је средња Словачка била готово неосвојива тврђава. При том су браниоци имали прилично мало проблема са партизанима, јер су ови, у складу са совјетском тактиком гериле, у међувремену померили своје активности на терен који је лежао западније: у западну Словачку и Моравску. Упркос томе, начин којим је генерал Петров водио своју војску није наишао на похвале у совјетској Врховној команди, па га је, 26. марта, заменио генерал Јерјоменко.

oslobodjenje-cehoslovacke-2
Совјетски тенк типа Т-34 савладава рововску препреку. Иза њега наступа пешадија.

Крајем марта 1945. су трупе у средњој Словачкој биле опет у покрету. Нова офанзива 4. украјинског фронта прикључила се пробоју 2. украјинског фронта који је оперисао јужно од централног карпатског масива. Немачким и мађарским трупама више није било могуће да се одрже у необичном испупчењу источног фронта у словачким брдима, јер је постојала опасност да буду одсечене од онога што је остало од некад тако поносне немачке војске. Четвртог априла, кад је маршал Малиновски смелим покретом клешта ослободио словачки главни град Братиславу, који су Немци хтели посебно да бране, Јерјоменко је, на северу, ослободио Липтовске свати и Микулаш.

Још пре краја априла је словачка територија била, тако рећи, у целини очишћена од Немаца. Пораз који су немачке елитне трупе претрпеле у западној Мађарској, довео је Хитлера до лудила. Да би казнио СС-овце због њиховог неуспеха, обавестио је њиховог заповедника Сепа Дитриха преко радија да СС-дивизије „Адолф Хитлер“, „Дас Рајх“, „Тотенкопф“ и „Хоенштауфен“ треба да врате знамење и име дивизије. Дитрих, који је знао какав је стварно био однос снага на бојном пољу, био је веома озлојеђен овом поруком и телеграфски је јавио Хитлеру да ће се радије убити него извршити тако понижавајуће наређење. Ова епизода јасно показује стање у Трећем Рајху, који се пуном паром приближавао свом слому. Телесно и душевно оронули Хитлер, који је очекивао чудо да би спречио катастрофу, покушавао је најгрубљим средствима да инспирише своје следбенике на натчовечанске напоре, као да је од тога зависио њихов успех или неуспех. Његова погрешна рачуница и одлуке само су убрзавале пропаст. Управо ово бесмислено трошење снага у Мађарској и Словачкој почетком 1945, је очигледан пример за потпуно иреално вођење рата. Трупе које су Немцима остале крајем марта на југоистоку, нису биле довољне да се од совјетског продора одбрани алпско утврђење, које су многи сматрали последњом могућношћу да се пружи организован отпор.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *