Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Од Висле до Одре

4.6
(5)

Немачки зимски ноктурно

Операције Црвене армије у 1944. години убрајају се међу најважније у целом другом светском рату. Немци више нису били у стању да се успешно супротставе бујици са Истока. Совјетско-немачки фронт се од 4200 км ширине у 1943. години, почетком 1945. сузио на 2200 километара. Почеле су обимне и далекосежне припреме за последњи јуриш на немачку тврђаву. У том јуришу Москва је ангажовала 55 пешадијских, шест оклопних и 13 ваздухопловних армија. У саставу фронтова налазило се око 500 дивизија, са 6 532 000 војника на фронту. Сем тога у резерви је било преко пола милиона људи, тако да је више од седам милиона војника Црвене армије чекало сигнал за последњи напад. У саставу Црвене армије дејствовале су још пољске, чехословачке, румунске и бугарске јединице, формиране у 29 дивизија са око 326 хиљада људи. Знатну помоћ Црвеној армији указивало је 300 000 совјетских, пољских и чехословачких партизана, који су 1945. у немачкој позадини знатно ојачали своја дејства.

Преглед једног дела пробоја Црвене армије у правцу Берлина.
Преглед једног дела пробоја Црвене армије у правцу Берлина.

Ситуација на совјетско-немачком фронту почетком 1945. године била је веома повољна за продужење офанзивних операција Црвене армије. Немци су у 1944. потпуно изгубили 126 дивизија, док је око 360 дивизија Црвена армија разбила. Тај губитак више нису могли да надокнаде нити мобилизацијом годишта од 16 до 60 година старости. Сада су Немци, углавном, остали сами. Капитулација сателитских држава Румуније, Бугарске и Финске лишили су Немачку многих дотадашњих предности, посебно у погонском гориву. Насупрот Црвеној армији још су држали 17 армија, односно 169 дивизија са преко три милиона војника, а у резерви два милиона људи. Немци су очекивали сваког часа нову совјетску офанзиву без обзира на врло оштру зиму каква је била 1944/45. године. Видели су концентрацију трупа Црвене армије на обалама Висле и били убеђени да је то припрема за покрет од Висле према Одри – за Берлин. Претпостављали су да ће Црвена армија у великој офанзиви захватити и шире подручје, тј. од Источне Пруске до Будимпеште – како је и било.

У новембру 1944. године у Москви су се окупили сви команданти совјетских фронтова (група армија). Добили су задатак да разраде своје оперативне планове и да их доставе Врховној команди на разматрање. Када су сви ти планови стигли у Москву, видело се да ће напад Црвене армије почетком 1945. године истовремено ударити на широком фронту како би се паралелно разбиле немачке снаге у Источној Пруској, Пољској, Чехословачкој, Мађарској и Аустрији, избило до Одре и Нисе, а на југу до Беча, да би се онда кренуло на Берлин и тиме победоносно завршио други светски рат у Европи. За офанзиву од Висле до Одре и Нисе замислили су да ангажују Први и Други бјелоруски и Први украјински фронт. То је био и главни правац совјетског наступања. Он је ишао са средњег тока реке Висле, преко Познања и Берлина, до реке Елбе, где се предвиђао сусрет са армијама западних савезника. Планирано је ослобођење Пољске, заузимање територије Бранденбурга с Берлином, најважнијим политичким, стратегијским, административним и индустријским центром Немачке, и избијање на реку Елбу (Лабу). Почетком 1945, на централном делу совјетско-немачког фронта, Црвена армија и јединице Пољске војске држале су фронт на реци Висли. Четвртина пољске територије, са око 6 милиона становника, била је већ слободна. На тој територији, одлуком Земаљског народног савета, 31. децембра 1944, је Национални комитет ослобођења претворен у Привремену владу Пољске Републике. Влада Совјетског Савеза је већ 4. јануара 1945. признала Привремену владу Пољске и с њом успоставила дипломатске односе, чиме је задан ударац реакционарним снагама у Пољској и пољским емигрантима на Западу. Привремена пољска влада предузела је обимне мере за сређивање политичких и привредних прилика на ослобођеном делу пољске државе и изградњу јаких снага Пољске војске. У јануару 1945. Пољска је имала војску од 286 000 људи који су са Црвеном армијом кренули на ослобођење дела Пољске западно од Висле, где је још владао страховити немачки терор.

Снимак Варшаве пошто је ослобођена. Свуда се виде рушевине и изнемогли становници.
Снимак Варшаве пошто је ослобођена. Свуда се виде рушевине и изнемогли становници.

Пољски покрет отпора био је један од највећих у поробљеној Европи и почео је да делује још 1939, чим су Немци окупирали Пољску. Оружане снаге отпора су у 1944. години имале више од 400 000 бораца, од којих је 130 000 учествовало у оружаној борби. Пољски покрет отпора није, међутим, имао јединствене оружане снаге. Шароликост политичких кретања и супротни политички интереси условили су разноликости међу оружаним снагама. Постојала је Армија крајова (Отаџбинска армија), која је у варшавском устанку у августу-септембру 1944. претрпела велики ударац. У њој је било више од 150 000 људи, али је у борби учествовало мање од половине, свега око 70 000. После варшавског устанка, они су дејствовали у окупираном делу Пољске. Руководиоци ове армије, присталице емигрантских кругова, искористили су патриотизам Пољака па су их мобилисали против Немаца, али уједно развијали антисовјетску пропаганду. Како им се продором Црвене армије знатно сузио фронт деловања, убрзо је дошло и до осипања и распадања јединица Армије Крајове. На окупираном делу пољске територије дејствовала је и Армија лудова (Народна армија) у којој је било око 50 000 бораца, од којих у партизанским јединицама преко 20 000. У јануару 1945, западно од Висле, водиле су бригаде и одреди Народне армије жестоке борбе са Немцима и пружиле велику помоћ офанзиви Црвене армије. У пољском покрету опора постојали су и посебни Сељачки батаљони који су имали око 150 000 људи, од којих око 30 000 у партизанским одредима.

Немачка врховна команда придавала је велики значај одбрани територије Пољске, јер се тиме бранио најкраћи и најпогоднији правац ка Берлину. Губитком пољске територије операције би се пренеле на тло Немачке, и угрозио најважнији центар – Берлин. Због тога је немачка Врховна команда настојала да територију Пољске одржи пошто-пото. Немци су правовремено организовали утврђивање области између Висле и Одре. Због тога је изграђено неколико утврђених појасева, који су допирали у дубину и до преко 500 километара. Најјаче је био утврђен први, главни одбрамбени појас, који је ишао непосредно уз леву обалу Висле. У Берлину су га називали „средњоевропски бедем“, а утврђени рејон Варшаве – „кључ“ Берлина. Због тога се овај положај морао бранити до последњег човека, а посебно Варшава. Остали немачки утврђени појасеви ишли су дуж река Варте, Нотеца и Одре. Немци су посебно утврдили велике градове, а велики значај дали су Познању, где су поставили тзв. Познањски утврђени рејон у којем су обезбедили животне потребе за 60 000 људи за три месеца ратовања. Посебна одбрамбена линија градила се на старој пољско-немачкој граници. Снажно су били утврђени и војни објекти у Померанији, тзв. Померански утврђени рејон, који је штитио приморски правац. Према Берлину изграђен је Мезеритски утврђени рејон. Ова два утврђена рејона – Померански и Мезеритски – почела су да се граде још 1932. и 1937. године. У свом саставу имали су велики број сталних ватрених оклопних тачака, са посадом од 6-15 људи, а били су опасани минским препрекама у комбинацији с природним и вештачким противтенковским препрекама. На реци Одри, ближе Берлину, такође је била изграђена одбрамбена линија фортификацијски знатно ојачана модернизованим старим утврђењима и чворовима одбране као што су Кистрин, Франкфурт, Бреслау (Вроцлав), Ратибор и други.

Поред остатака срушеног моста, совјетске инжењеријске јединице праве нови прелаз преко Одре
Поред остатака срушеног моста, совјетске инжењеријске јединице праве нови прелаз преко Одре

За одбрану најважнијег правца – берлинског, на делу фронта од горњег тока реке Висле до ушћа Западног Буга у Вислу, немачка Врховна команда поставила је Групу армија А којом је командовао генерал-пуковник Јозеф Харпе. Она је у свом саставу имала 9. пешадијску, 4. оклопну и главнину 17. армије, укупно 30 дивизија, међу којима 4 оклопне и две моторизоване. За подршку из ваздуха одређена је 6. ваздухопловна армија са 270 авиона. У позадини, на територији Пољске, налазило се још око 50 самосталних батаљона, са артиљеријом. Рачуна се да су Немци у Пољској ради одбране Берлина поставили око 400 000 војника, преко 4000 топова и минобацача, 1136 тенкова и самоходних топова и 270 авиона. Остали део Групе армија А, тј. 1. оклопна и 1. мађарска армија, као и мањи делови 17. армије, бранио се према Прагу. Немци су мислили да ће овим снагама, постављеним са дубоким фортификацијским положајима, сломити напад Црвене армије и обезбедити дужу одбрану Берлина. У Немачкој Врховној команди нису ни помишљали на могућност да се напусте неки положаји и повуку трупе. Једино је била спорна немачка групација блокирана у Курланији. Тадашњи начелник Генералштаба немачке копнене војске, генерал Гудеријан, сматрао је да групација треба да се повуче из Курланије и доведе у Пољску ради одбране Берлина. Тај предлог није прихваћен, јер је заузет став да Курланију треба бранити, а било би и врло тешко ову групацију пребацити с обзиром на помањкање бродског простора и недостатка авиона за обезбеђење из ваздуха. Зато се Гудеријанов предлог тешко могао реализовати, а спречила је то и брзина совјетске офанзиве у Источној Пруској, а затим од Висле до Одре и Нисе. За офанзиву од Висле до Одре и Нисе совјетска Врховна команда ангажовала је комплетни 1. бјелоруски и 1. украјински и делове 2. бјелоруског и 4. украјинског фронта. Главни терет пао је на 1. бјелоруски и 1. украјински фронт. Москва је у овој офанзиви видела велике шансе. Требало је да се Црвена армија приближи Берлину на неких 80 км, а што скоријим ослобођењем преосталог дела окупиране Пољске обезбеди потпуна политичка контрола нове пољске владе и тиме разбију све шпекулације емиграната у Лондону. Осим тога, овако замишљена офанзива требало је такође да олакша ситуацију британско-америчких снага на Западу, где су Немци повели офанзиву у Арденима и Вогезима.

Совјетска врховна команда планирала је да изведе офанзиву у Пољској на два упоредна правца: један према Познању, а други према Вроцлаву, како би расцепила немачку одбрану и уништавала је по деловима.

Према Познању упућен је 1. бјелоруски фронт којим је командовао маршал Георгиј Жуков. Њему је било намењено да први уђе у Берлин и тако симболизује победу коју је још крајем 1941. године извојевао над Немцима код Москве. То није било најпријатније дотадашњем команданту 1. бјелоруског фронта маршалу Рокосовском, јер је као командант Донског фронта код Стаљинграда, 1942. године, присилио на капитулацију немачку 6. армију фелдмаршала фон Паулуса. Ипак, Жуков је и тада био у совјетској војној хијерархији на вишој лествици – Стаљинов заменик за вођење ратних операција. Могло се и очекивати да ће Москва да изабере најмаркантнију личност да води трупе Црвене армије према Берлину и у име Совјетског Савеза стави потпис на безусловну капитулацију немачке војске. Жуков је добио под своју команду једанаест армија, од чега осам пешадијских, две тенковске и једну ваздухопловну, као и два самостална тенковска и два коњичка корпуса. У почетку је имао око 60, а касније преко 90 дивизија. Жуков није ишао својим главним снагама на Варшаву коју су Немци снажно утврдили, већ је искористио два велика мостобрана на реци Висли, један код Мангушева, а други код Пулава. У свом саставу имао је и Прву пољску армију, коју је заједно са 47. армијом послао на Варшаву, док је он хитао према Познању и Кистрину. На мангушевском мостобрану Жуков је концентрисао око 400 000 војника, 8700 топова и минобацача, око 1700 тенкова и самоходних топова, што је представљало 52% пешадијских и преко 70% артиљеријских и тенковских јединица 1. бјелоруског фронта. Један ратни дописник тврдио је да је на мангушевском мостобрану, који је био широк 45 а дубок 18 км, било толико Жуковљевих војника и борбене технике, да би ако бациш камен из ваздуха, морао да погоди неког војника или неко борбено средство, а никако не би пао на земљу! Немци су видели ову велику концентрацију совјетских снага на мангушевском мостобрану, али нису ништа могли да учине како би се успешно супротставили. Жуков није крио, а није ни могао да прикрије тако велико груписање снага. Могао је само да држи у тајности време почетка офанзиве. Да су и сазнали датум почетка напада, Немцима би била слаба корист од тога. Чекали су своју судбину на Висли поштујући Хитлерово наређење да те положаје пошто-пото бране и одбране.

У рејону Сандомјежа налазио се 1. украјински фронт којим је командовао маршал Иван Коњев. И он је имао једанаест армија као и Жуков, од чега су две биле тенковске и једна ваздухопловна. Требало је да крене у офанзиву према Вроцлаву и онда на реку Нису. Пред њим су били Горња и Доња Шлезија, најбогатији рејони Пољске, које су Немци нештедимице и максимално експлоатисали, а Пољаке из тих области присилно раселили. Коњев је у пуној мери искористио сандомјешки мостобран на левој обали Висле и у њега сместио четири пешадијске и две тенковске армије и кренуо према Вроцлаву, а делом снага према Кракову, куда је требало да се креће и 4. украјински фронт са својом 38. пешадијском армијом.

od-visle-do-odre-4
Јединице 1. бјелоруског фронта маршала Жукова, који се крајем априла 1945. приближавао Берлину из правца севера и истока. У јарку се виде остаци немачке одбране.

Северно од реке Висле и Варшаве упућен је Рокосовскијев 2. бјелоруски фронт. Требало је да обезбеди десни бок и позадину трупа 1. бјелоруског фронта приликом продора према Одри. На фронту офанзиве, широком око 500 километара, биле су груписане 163 дивизије Црвене армије са 2 200 000 војника. Тамо су била још 32 143 топа и минобацача, 6460 тенкова и самоходних оруђа и 4772 авиона. Концентрација оружја била је толика да је на неким деловима фронта на једном километру постављено до 250 топова и минобацача.

Офанзива Црвене армије на Висли није на свим деловима фронта почела у исто време, већ у размаку од неколико дана. Најпре је, 12. јануара, у офанзиву кренуо 1. украјински фронт маршала Коњева. Два дана касније, 14. јануара, офанзиву су предузеле јединице 1. бјелоруског фронта маршала Жукова, а 15. јануара и јединице 38. армије 4. украјинског фронта.

Тачно у пет часова 12. јануара почео је напад батаљона прве линије 1. украјинског фронта. Они су кренули са сандомјешког мостобрана и већ првог дана пробили јако утврђену одбрану немачке 4. оклопне армије. Одмах се показало да немачка војска не може да се одупре удару Црвене армије. Морала је да поклекне већ првог дана борби и да се помири са судбином. Још нису били добро ни начети немачки први положаји, кад је маршал Коњев у њих убацио своју главну снагу – 3. и 4. тенковску армију и два самостална оклопна корпуса: 4. и 31. тенковски. Иако је земљиште било покривено снегом и ледом, а температура се била спустила и на минус 20 степени Целзијуса, совјетске тенкисте то није могло да заустави. Они су се као лавина сручили на немачке положаје и почели да их руше као куле од карата. Узалуд је Штаб немачке 4. оклопне армије бацио у борбу своју резерву код Хмељника. И она је поражена у првом судару. За пет дана офанзиве, Коњев је стигао до Радоминска и Ченстохове и заузео их. Немачка одбрана била је пробијена на дубини од преко 150 километара. Немачка Врховна команда била је пренеражена. Наредила је да се у Пољску довуку свеже резерве – али одакле?

Ујутро, 14. јануара 1945, у 8,55 часова кренуле су у офанзиву и јединице 1. бјелоруског фронта маршала Жукова. Њихов напад почео је са мангушевског и пулавског мостобрана, праћен ватреним валом артиљерије. Тог дана било је крајње рђаво време. Мало шта од целокупне совјетске авијације могло је да полети. Артиљерци су тукли немачке положаје у снежној вејавици, магли, слабој видљивости, по раније припремљеној схеми. Резултати ипак нису изостали. Совјетски први ешелони уклинили су се дубоко у немачке положаје, што је натерало Немце да одмах баце у борбу своје резерве. Али било је узалуд. До краја четвртог дана офанзиве јединица маршала Жукова, Немци су изгубили три корпуса, а на помолу је било уништење још толико немачких корпуса. Док су главне снаге 1. бјелоруског фронта надирале према Лођу, око Варшаве су се нашле совјетске 47. и 61. и 1. пољска армија и обухватиле град са севера и југа. Директно на Варшаву нису јуришале, јер су немачки положаји тамо били најјачи. Ипак су већ 17. јануара изјутра јединице пољске 1. армије продрле у град, а за њима и борци совјетске 47. и 61. армије. У подне истог дана пољске и совјетске јединице завршиле су ликвидацију немачких снага и потпуно ослободиле Варшаву, главни град Пољске.

Тиме је била завршена прва и најважнија етапа совјетске офанзиве у Пољској. Немачка одбрана пробијена је на фронту ширине 500 км и у дубину од око 150 до 160 км. Главне снаге немачке Групе армија А биле су разбијене, а поред Варшаве ослобођено је преко 2500 већих насељених места и градови Радомск и Ченстохова. Одмах је настављено гоњење немачких снага према Одри и Ниси. Црвеној армији није била потребна никаква пауза, јер су резерве биле велике и стално су пристизале. Совјетска офанзива напредовала је даноноћно, без застоја и без обзира на временске прилике и немачки отпор. Црвена армија кретала се на ширини од 500 км, а наступала је понајвише снажним оклопним одредима, иза којих су у колонама наилазиле друге јединице. Немци су брзо видели смисао совјетске тактике гоњења, па су целокупну пажњу усредсредили на одбрану великих градова и чворова комуникација. У томе, међутим, нису успели, јер су совјетске тенковске колоне обилазиле градове и прелазиле преко водених препрека користећи замрзнуте површине. Ако би лед на реци или било којој другој препреци био танак, онда су посебне јединице поливале тај простор водом и тако формирале дебеле наслаге леда преко којих су се тенкови слободно кретали. Таква тактика потпуно је изненадила Немце, јер су они мислили да ће одбраном мостова и градова у Пољској обезбедити одбрану Берлина.

Код Лођа су Немци довели свој свежи тенковски корпус „Велика Немачка“, али чим се постројио, упао је у жестоки окршај са совјетским тенковима и морао је одмах да почне са повлачењем. Немци су довели још пет дивизија и бацили их у борбу. Али то је било преслабо да заустави совјетско напредовање. Индустријски град Лођ ослобођен је 19. јануара, а посада Познања од 62 000 војника бранила се све до 23. фебруара, када је капитулирала. Ослобођен је и Бидгошч, па је Рокосовски могао да крене у Источну Пруску и Померанију да би одсекао и уништио тамошње немачке снаге. Скретањем 2. бјелоруског фронта према Источној Пруској и Померанији, остало је незаштићено десно крило 1. бјелоруског фронта маршала Жукова. Немачка Врховна команда почела је да тамо прикупља свеже снаге за удар против јединица маршала Жукова. Дошло је и до организационих промена у немачком распореду. Све снаге у Источној Пруској стављене су под команду Групе армија Север, а снаге у Померанији обједињене су у Групу армија Висла, док је Група армија А преименована у Групу армија Центар.

Тада је Жуков из Москве добио наређење да солидно обезбеди свој десни бок са севера и да тамо пошаље 3, 47. и 61. пешадијску и 1. пољску армију, а да главне снаге наставе наступање према Одри. Двадесет и деветог јануара су јединице 1. бјелоруског фронта прешле стару пољско-немачку границу и ступиле на територију Немачке. Увече 3. фебруара Жуков је, на опште изненађење, избио на реку Одру и успоставио мостобране код Кистрина и Франкфурта. Стигао је на 80 км од Берлина и непосредно угрозио немачку престоницу. Ни западни савезници се нису надали да ће Жуков и Коњев тако брзо да стигну од Висле до Одре, јер су рачунали да ће Немци ипак дуже да задрже Црвену армију у Пољској. Сада је Црвена армија била надомак Берлина, док су британске и америчке јединице биле још у Арденима, удаљене од Берлина око 400 км.

Жуков је ипак морао да се заустави на Одри, и то не због немачког отпора, већ због исувише издужених линија снабдевања, а требало је мало одморити и људство и технику.

У послератној совјетској историографији доста се о томе писало. Постављало се питање – да ли је требало да Жуков стане код Кистрина или је требало да одмах продужи наступање и заузме Берлин још у фебруару уместо тек 2. маја? Критичари нису у пуној мери проценили објективну ситуацију у којој су се нашле јединице 1. бјелоруског фронта када су избиле на Одру. Оне даље нису могле без великог ризика, који је произлазио из исцрпљености јединица и опасности од продора немачких јединица из Помераније. Хитлер је, наиме, тамо био послао генерала Гудеријана који је организовао снаге и припремио их за удар против Жукова. Жуков је због тога морао да одвоји део својих снага према Померанији, како би тамо најпре рашчистио ситуацију да би затим целу пажњу могао да усмери према Берлину.

Док се Жуков приближавао Одри, лево од њега наступао је Коњев са својим армијама. Пред њим је стајала богата Шлезија, на чије је границе стигао 18. јануара. Пошто је пробио немачке положаје на реци Варти, приближио се Катовицама, центру Горње Шлезије, и затворио у обруч немачку групацију од четири дивизије. Из Берлина је окруженим јединицама упућена наредба да се одмах пробију, што им је углавном и успело. Катовице је заузето 29. јануара. а десет дана раније ослобођен је и Краков. Због брзине наступања Црвене армије, Немци нису успели да поруше индустријске објекте у Горњој Шлезији. Наредних дана, до 3. фебруара, Коњев је избио на реку Нису и потпуно извршио свој задатак. После тога се оријентисао на Доњу Шлезију коју је такође заузео.

У совјетској офанзиви између Висле и Одре разбијене су главне снаге немачке Групе армија А, ослобођена је Пољска, а борбе су пренете на територију Немачке. Од Висле до Одре потпуно је уништено 35 немачких дивизија, док је 25 дивизија претрпело велике губитке. Црвена армија заробила је око 150 000 немачких војника н запленила 1377 тенкова и самоходних топова, 8280 топова и минобацача. Заплењено је или уништено око хиљаду немачких авиона.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *