Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Офанзива од Будимпеште до Беча

4.5
(2)

Последњи бастион

У немачкој Врховној команди одржан је 23. јануара 1945. један од последњих састанака врховног војног руководства Трећег Рајха. Присуствовао је и Хитлер. Био је тамо и командант немачке 6. СС оклопне армије Бечлија Сеп Дитрих. Разматрала се ситуација у Мађарској. Одлучено је да треба по сваку цену спречити продор совјетских јединица у западне области Мађарске и у Аустрију, поред осталог, и због нафтоносних поља у тим земљама, које су у то време 80% своје производње нафте испоручивале Немачкој. Решено је да се деблокира Будимпешта где се у окружењу налазило око 190 000 немачких и мађарских војника. Да би пред Хитлером демонстрирао своју оданост, Сеп Дитрих је, примајући наређење да покрене 6. СС оклопну армију из Ардена у Панонију, према Будимпешти, рекао Хитлеру: „Дајем вам, Фиреру, гаранцију и обећање да ћу за ваш рођендан – 20. априла – ослободити Будимпешту!“ Никад Сеп Дитрих није угледао Будимпешту, сем на географској карти или некој разгледници.

Зашто су Немци према Будимпешти бацили толике снаге и зашто су се тамо толико грчевито борили, чак и у ситуацији када је стање према Берлину било крајње критично?

Јединице совјетске војске опкољавају немачко упориште у близини аустријско-мађарске границе.
Јединице совјетске војске опкољавају немачко упориште у близини аустријско-мађарске границе.

Још 1943. године у немачкој Врховној команди, после неуспеха у курској бици, донета је одлука да се на југу Немачке, на простору који обухвата Баварску, Чехословачку, северну Италију, Југославију, западну Мађарску и Аустрију, изгради снажна одбрана Рајха, где би могао да се пружи последњи отпор, заустави офанзива Савезника, продужи вођење рата, док се војно-политичка ситуација не би изменила у корист Немачке. На том рејону почела је и изградња, понајвише под земљом, модерне немачке индустрије за производњу авиона, тенкова, артиљерије и тешке воде, дакле свега што би одиграло пресудну улогу у корист Немачке. Тамо је било и нафте, па су се према томе стекли сви услови за настављање рата. У таквој стратешкој замисли треба да се тражи објашњење за тако упорну одбрану Будимпеште, и уопште Мађарске. Зато су и држали фронт у Срему у Југославији, бранили Сарајево и Грин линију која је ишла од Мостара према Книну, зато су на Илови градили тзв. Звонимирову линију која се протезала све до Ријеке.

Читавог јануара и фебруара, као и половицу марта 1945, трајале су најжешће борбе између немачке војске и Црвене армије у Мађарској. То је потрајало све до 4. априла, када је Мађарска потпуно ослобођена.

Немци су покушали да деблокирају окружене јединице у Будимпешти, али их је Црвена армија потпуно поразила. Коначно, 13. фебруара ослобођена је Будимпешта, која се налазила у окружењу још од краја децембра 1944. Пре повлачења, Немци су били порушили мостове у граду. Губитак Будимпеште потпуно је пореметио немачку концепцију да одрже троугао Беч-Будимпешта-Грац. У Берлину се, наиме, тврдило да се у Будимпешти брани Беч, чиме се и правдала тако упорна одбрана, и тако велики губици.

Упркос губитку Будимпеште, немачка Врховна команда није ни помишљала да у Панонској низији пређе у дефанзиву. Сачинила је план за велику офанзиву која би се извела око језера Балатона. Намера Немаца је била да разбију снаге совјетског 3. украјинског фронта маршала Толбухина, да их потисну уз Дунав, униште, и затим да овладају целокупном десном обалом Дунава, а у догледно време пређу на његову леву обалу.

Позиви Совјета аустријском становништву да их сматрају за ослободиоце и да им помогну у борби против нацистичких армија
Позиви Совјета аустријском становништву да их сматрају за ослободиоце и да им помогну у борби против нацистичких армија

За ову своју последњу офанзиву у другом светском рату, Немци су извршили посебно темељите припреме. Са западног фронта је доведена комплетна немачка 6. СС оклопна армија наоружана тешким тен ковима типа Пантер, Тигар и Краљевски тигар. У њеном саставу било је пет оклопних, две пешадијске и две коњичке дивизије. Сем тога, била су јој додата два батаљона тешких тенкова, извесна појачања из других есесовских јединица и трупе из Хитлерове личне заштите. До ње је, северно од Блатног језера (Балатона), била немачка 6. армија са 8 дивизија од којих пет оклопних, а ту се налазила и мађарска 3. армија од 4 дивизије. Ове три армије биле су у саставу Армијске групе Балк, а све под командом Групе армија Југ. Јужно од Блатног језера, из рејона Нађкањиже, требало је да наступа немачка 2. оклопна армија, а на реци Драви дивизије из Групе армија Е. Тако су Немци за ову офанзиву концентрисали 31 дивизију, од чега 11 оклопних – укупно: 431 000 војника, 5630 топова и минобацача, 877 тенкова и самоходних топова и 850 авиона. У време када су Немци вршили припреме за своју офанзиву, у Москви су се такође завршавали планови за офанзиву у Мађарској. Било је предвиђено да то буде последња офанзива на јужном крилу совјетског стратегијског фронта којом ће се потпуно разбити немачка Група армија Југ и овладати рејоном Братислава-Брно-Беч-Нађкањижа. Директива за офанзиву потписана је 17. фебруара, три дана после заузећа Будимпеште. За почетак офанзиве одређен је 15. март, под претпоставком да ће дотле све припреме бити завршене. За координацију дејства 2. и 3. украјинског фронта одређен је маршал Семјон Тимошенко, из Врховне команде, који је због тога дошао у Мађарску.

По завршетку операција у рејону Будимпеште, Москва није располагала поузданим подацима о намерама немачке Врховне команде. Тек неколико дана после губитка положаја на реци Хрону, где је 17. фебруара совјетску 7. гардијску армију напало око 400 немачких тенкова из 6. СС-оклопне армије, совјетска Врховна команда дознала је да Немци припремају велику офанзиву око Блатног језера. Брзо су ојачали снаге 3. украјинског фронта, па је Толбухин тада располагао са осам армија, укупно 43 дивизије, око 400 000 војника, 6800 топова и минобацача, 400 тенкова и самоходних оруђа и 965 авиона. Положаје око Блатног језера Совјети су градили под ватром немачке артиљерије и авијације. И под оваквим околностима, они су успешно организовали три одбрамбена појаса до Дунава, али су међусобно били мање удаљени него што би били да су положаје могли да поседну под нормалним условима. Отуда се организација одбране 3. украјинског фронта код Блатног језера узима као пример јаке згуснутости, али мале дубине, јер су на 30 км између Секешфехервара и Дунава постављене све јединице фронта, што је изузетак у војној историји.

Немачка офанзива почела је у ноћи од 5. на 6. март 1945. Најпре су кренуле јединице из Групе армија Е на Драви код Валпова против југословенске 3. армије, и код Доњег Михољца где је била с оне стране Драве бугарска 1. армија. Истовремено је ударила немачка 2. оклопна армија јужно од Блатног језера на совјетску 27. армију. Главни напад почео је ујутро 6. марта северно од Блатног језера. Уз ужасну артиљеријску и авијацијску ватру у напад су пошле немачке пешадијске и оклопне дивизије из 6. СС оклопне и 6. пешадијске армије. На јединице 4. и 26. совјетске армије између Блатног језера и Секешфехервара бачена је огромна количина граната, мина и авионских бомби. Упркос ураганској ватри, совјетске јединице успориле су немачко надирање, уз обилату подршку и помоћ своје артиљерије и авијације. Сутрадан ујутро Немци су појачали напад и на уски фронт, где су се налазили положаји совјетске 26. армије, бацили су две дивизије са 170 тешких тенкова и самоходних топова. Убрзо су се, међутим, појавили совјетски самоходни топови и друга артиљерија, па је на три километра фронта било 160 совјетских топова разних калибара. Тада су из 2. украјинског фронта стигла два ваздухопловна корпуса, који су заједно са 17. ваздухопловном армијом 3. украјинског фронта сручили читав свој товар бомби на немачке тенкове, артиљерију и пешадију у нападу. Прва два дана немачке офанзиве убрајају се у најжешће борбе другог светског рата. Немци су нападали, а Совјети су се бранили и прелазили у напад. Тапкало се готово у месту. Немци су за та два дана напредовали свега 4 км. Видевши тако слаб резултат, немачка Врховна команда наредила је да се у борбу убаци и 2. СС оклопни корпус са 250 тенкова у првој линији. На један километар фронта јуришало је до 40 немачких тешких тенкова. Тукло се као да је рат тек почео. Совјети су мало устукнули, али не за дуго. На немачке тенкове упућени су совјетски противавионци, и они су постигли значајне резултате. Немци, међутим, нису одустајали од офанзивних намера. Од 10. до 13. марта, они су јужно од језера Веленце у акцији држали око 500 тенкова и самоходних топова и све се више приближавали обалама Дунава. То је узнемирило маршала Толбухина који је захтевао да му се 9. армија из 2. украјинског фронта одмах пребаци на фронт да би зауставио Немце

Четири фронта Црвене армије кренула су у априлу 1945. брзо и широким фронтом ка срцу Чехословачке и Аустрије
Четири фронта Црвене армије кренула су у априлу 1945. брзо и широким фронтом ка срцу Чехословачке и Аустрије

Москва није прихватила Толбухинов захтев, већ му наредила да издржи са постојећим снагама, јер су то последњи трзаји немачких генерала, па 9. армију треба да држи у стратегијској резерви јужно од Будимпеште за офанзиву према Бечу. Десетог дана од почетка напада немачка офанзива заиста је почела да јењава. Морал немачких трупа нагло је опао, јер је постало јасно да продужење офанзиве не пружа никаквих изгледа на успех. До тада најпоузданије СС јединице, а међу њима и одреди Хитлерове личне заштите, 15. марта су одбили да крену у напад. То је био шок за немачку Врховну команду. Наредила је да се против јединица које су отказале послушност предузму оштре санкције. Али помоћи од тога није било. Немачке дивизије северно од Блатног језера су стале. Јужније, немачка 2. оклопна армија изводила је напад све до 20. марта и уклинила се највише 8 км, а онда и она стала. У борбама на реци Драви, код Доњег Михољца, Немцима је пошло за руком да потисну делове бугарске 1. армије и да образују мостобран на левој обали. Тада је Бугарима у помоћ стигла Црвена армија и тако их спасила од већег одступања. Против југословенске 3. армије Немци су се уклинили до близу Болмана, али су тамо заустављени и онда враћени на Драву.

Неуспех немачке офанзиве у рејону Блатног језера створио је совјетским снагама услове за довршење ослобођења Мађарске и продирање у Аустрију. Извршење овог задатка пало је у део совјетском 2. и 3. украјинском фронту.

Немци су према 2. украјинском фронту имали северно од Дунава 8. армију, а јужно 3. мађарску армију. Мислили су да су те снаге довољне да зауставе совјетски напад и да бране прилазе Бечу уз Дунав. Пред 3. украјинским фронтом налазиле су се крупне немачке снаге: 2. и 6. СС оклопна и 6. пешадијска армија. Али, и оне су биле уморне и истрошене. Попуна и снабдевање није стизало у реду, а мали су били изгледи да ће се ишта побољшати. Берлин и у таквој ситуацији није помишљао да повуче трупе према Бечу и да напусти Мађарску. Тако су се немачке дивизије под борбом повлачиле кроз Панонску низију према Аустрији, на целом путу тучене од Совјета.

Црвеноармејци уз обалу Дунава јуришају на предграђа Беча. Немачка одбрана их је засипала жестоком ватром
Црвеноармејци уз обалу Дунава јуришају на предграђа Беча. Немачка одбрана их је засипала жестоком ватром

После подне, 16. марта 1945, дакле непосредно пошто је сломљена немачка офанзива код Блатног језера, почела је совјетска последња офанзива на јужном крилу стратегијског фронта. У напад су кренуле 4. и 9. гардијска армија 3. украјинског фронта, и то према Бакоњским шумама ка Веспрему, у позадину немачке групације северно од Блатног језера. Било је очигледно да Толбухин жели да Немцима приреди изненађење: да их стави у котао окружења и уништења. Замало је у томе и успео. Немцима су била остала само 2 и по километра слободног простора за извлачење из окружења, уз саме северне обале Блатног језера. Ипак није била реална процена да Толбухин може да уништи веома снажну немачку 6. СС оклопну армију Сепа Дитриха. Тај бахати Бечлија се повлачио према свом граду, а од обећања које је дао Хитлеру да ће за његов рођендан заузети Будимпешту ништа није остало. Тачно месец дана пре Хитлеровог рођендана, Дитрих је морао да окрене леђа Будимпешти и да бежи према Аустрији.

Двадесет трећег марта 3. украјински фронт заузео је Секешфехевар, прешао планину Бакоњ, избио код Веспрема и почео да гони Немце. Тог дана стигло је Толбухину из Москве наређење са планом операција. Требало је да одмах крене у правцу Кесега и Шопрона, и да избије до линије Сомбатељ-Нађкањижа. Толбухин, у ствари, није ни стао. Његове дивизије су наставиле офанзиву и, 26. марта, заузеле Папу и Дечевер, значајне чворове комуникација и јаке отпорне тачке немачке одбране које су затварале путеве ка граници Аустрије. Узалуд су Немци са 6. пешадијском и 6. СС-оклопном армијом покушавали да зауставе совјетско надирање. Толбухин је већ био заузео и градове Чорну и Шарвар, а 1. априла и Шопрон, велики железнички чвор. Берлин је био пренеражен. Немачки генерали су мислили да ће совјетске армије од Будимпеште кренути ка Бечу уз Дунав, између Нежидерског језера и Дунава, па су тамо били поставили јаку одбрану. Преварили су се. Толбухин је маневром од југа обишао Нежидерско језеро и преко тзв. шопронских врата ступио на тле Аустрије.

Лево крило Толбухинових снага, совјетска 57. и бугарска 1. армија, почели су офанзиву јужно од Блатног језера до Драве. Јужно од Драве појавили су се само неки мањи делови бугарске 1. армије. Када је заузета Нађкањижа, совјетске дивизије кренуле су према Грацу, а Бугари на Чаковец, Птуј и Марибор. Чаковец су ослободили бугарски војници и тамошње партизанске снаге НОВЈ, а Птуј и Марибор били су већ ослобођени продором јединица НОВЈ када су се тамо појавили делови бугарске 1. армије. Они су готово месец дана стајали на северним границама Југославије, па су чак неке усташке јединице у повлачењу пропустили кроз свој поредак и тако им омогућили да некажњено изађу из Југославије.

Упоредо са успешном офанзивом 3. украјинског фронта, био је око реке Дунав у офанзиви и 2. украјински фронт маршала Малиновског. Савладао је немачку 8. и мађарску 3. армију, заузео Комарно, Ђер, у Словачкој Нитру и Трнаву, а априла и Братиславу. Тако је Малиновски избио на аустријско-чехословачку границу у рејону ушћа реке Мораве. У тим операцијама су знатан допринос дали и словачки партизани који су помагали црвеноармејцима у ослобођењу Словачке.

Наступајући без задржавања на фронту од 300 км, јединице 2. и 3. украјинског фронта су прешле на територију Аустрије и створиле најповољније шанске за ослобођење Беча. Тако је победама у западној Мађарској и јужној Словачкој била решена и судбина Беча.

Беч, у ствари, није ни имао ко да брани. Елитна немачка 6. СС оклопна армија претрпела је толике губитке да није била способна да предузме било шта озбиљније. Друге немачке армије биле су у још горој ситуацији. Мађарска 3. армија потпуно се распала, а тиме су нестале и сателитске армије које су издашно помагале Хитлера. Многи мађарски војници пребегли су словачким или југословенским партизанима. За њих су се близу Марибора и Цеља формирала два батаљона који су ушли у састав словеначке 4. оперативне зоне НОВ и ПОЈ.

После губитка Мађарске, немачка Врховна команда, наредила је Групи армија Југ да се остаци њених снага повуку на раније добро припремљене положаје на мађарско-аустријској граници, где је требало да пруже нови отпор. Ови положаји били су организовани у више линија ровова, препрека и минских поља, са низом бункера. Прилази Бечу и сам град имали су такође припремљену одбрану. Међутим, пре него што су остаци Групе армија Југ успели да се повуку на ове положаје, јединице Црвене армије су већ почеле да их пробијају. Други украјински фронт Малиновског пробио се између Нежидерског језера и Дунава и отворио пут са истока ка Бечу. Толбухин се упутио преко Винер Нојштата и приближавао се Бечу са југа. Дневни темпо совјетског напредовања кретао се и до 38 км. Разбијене снаге немачке Групе армија Југ брзо су се повлачиле ка Бечу. Њихово повлачење се повремено претварало у панично бекство. Немачким официрима је било дато право да примене најсуровије мере, нарочито у случајевима дезертерства. Црвена армија приближавала се Бечу. По граду су немачки команданти и нацистички шефови ширили гласине да ће Црвена армија поубијати све Аустријанце, па се приступило принудном исељавању становништва.

Совјетске трупе на путу за Беч. Аустријски главни град напале су совјетске армије са три стране. Град је пао тринаестог априла
Совјетске трупе на путу за Беч. Аустријски главни град напале су совјетске армије са три стране. Град је пао тринаестог априла

Немачка Врховна команда полагала је велике наде у одбрану Беча. То није био само главни град Аустрије, него и важан железнички чвор, пристаниште на Дунаву, раскрсница најбољих путева који су везивали централну Европу са балканским и средоземним државама. Из источних делова Аустрије Немци су евакуисали индустријска постројења, одвукли прехрамбене артикле и сву осталу имовину од вредности. За одбрану Беча ангажовали су на брзину попуњену 6. СС оклопну армију, која је сад имала 8 оклопних и једну пешадијску дивизију, као и 15 самосталних батаљона. На улицама и трговима Беча подигнуте су барикаде, а зграде од камена претворене су у отпорне тачке. Мостови на Дунаву су минирани ради евентуалног рушења. Припадници покрета отпора у Аустрији, иако малобројни због сурових мера које су нацисти предузимали према њима и њиховим породицама, указали су помоћ Црвеној армији, а њеним командантима предали су немачки план за одбрану Беча.

На Беч су с источне и североисточне стране наступале јединице 46. армије 2. украјинског фронта, а са југа – 4. и 9. гардијска пешадијска и 6. гардијска оклопна армија из 3. украјинског фронта. Уз реку Дунав кретала се совјетска Дунавска флотила, која је помагала ватром и обезбедила пребацивање трупа. Најпре су се приближиле Бечу са југа јединице совјетске 4. и 9. гардијске армије. Шестог априла почеле су уличне борбе у граду. Према Бечу је тад пристизала и 46. армија, а 6. оклопна ишла је западно од Беча. Пошто је сломљен отпор Немаца, затворени су сви правци са запада, и Беч се нашао у окружењу. Борбе у граду трајале су, међутим, све до 13. априла. Немци су порушили све мостове на Дунаву, изузев једног. У близину тог моста стигла је совјетска Дунавска флотила, искрцала једну јединицу која је скинула експлозив и тако сачувала мост од рушења. И многи делови града били су минирани. Маршал Толбухин је у име совјетске владе позвао грађане Беча да се придруже Црвеној армији у борби против Немаца, препоручивши им да не напуштају град, како би спречили Немце да га рушењем униште. Овај позив наишао је на повољан одзив. У 14. часова 13. априла совјетске јединице ослободиле су Беч. У Бечу је неславно завршила последња мађарска сателитска влада на чијем се челу налазио вођа Стреластих крстова Салаши.

Становници Прага поздрављају војнике 1. чехословачког корпуса, маја 1945
Становници Прага поздрављају војнике 1. чехословачког корпуса, маја 1945

Након заузимања Беча совјетске јединице су наставиле наступање према западним крајевима Аустрије и у Чехословачку. По директивама из Москве, 3. украјински фронт требало је да стигне до градова Санкт Пелтен и Линц, и да тамо стане да би сачекао западне савезнике који су продирали кроз Баварску. Други украјински фронт, у чијем су се саставу, поред совјетских армија, налазиле 1. и 4. румунска армија, успешно је наставио офанзиву у Чехословачкој. Убрзо се спојио са 4. украјинским фронтом и дошао у везу са 1. чехословачким корпусом.

Тако су завршене борбе у Мађарској и Аустрији. Преостало је још да се до краја ослободи Чехословачка и крене на Берлин.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *