Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Ослобођење Бурме

5
(1)

„Капитал и „Дракула“

Још средином јуна 1944. командант Савезничких снага за југоисточну Азију, британски адмирал Маунтбатен израдио је два алтернативна плана операција за ослобођење северне Бурме: „X“ и „У“. Од њих је настала операција „Капитал“ коју су Черчил и Рузвелт одобрили на конференцији у Квибеку у септембру 1944. Ова операција представљала је, у ствари, први део савезничке офанзиве за заузимање Бурме. За други период разрађен је план „Дракула“, по којем је требало да савезничке снаге изврше поморски и ваздушни десант код Рангуна, главног града Бурме, и да заузму целу Бурму. И тај план био је разматран у Квибеку, а требало је да почне у марту 1945. За ослобођење северне Бурме, односно за операцију „Капитал“, Савезници су своје снаге распоредили у три групације. Прва групација, западно од реке Чиндвин, састављена од савезничке 14. армије са 4. и 33. корпусом требало је да наступа према Мандалеју у средишњи део старог Бурманског пута. Дуж новог или Стилвеловог пута, била је кинеско-америчка групација која се састојала од 1. и 6. армије са седам дивизија. Било је предвиђено да она прво са севера продре према Мандалеју, у срце Бурме. Трећа групација, састављена искључиво од кинеских снага Чанг Кај Шека односно његове 11. и 20. армије, долазила је са истока и требало је да се креће дуж старог Бурманског пута. Главни савезнички саветник код Чанг Кај Шека генерал Стилвел био је тада већ отишао на другу дужност, а на његово место дошао је амерички генерал Вилер. За команданта савезничких сувоземних снага постављен је британски генерал Оливер Лиз, за команданта америчких снага у Кини – амерички генерал Ведемејер, а не место команданта америчко-кинеских снага у северној Бурми дошао је амерички генерал Султан.

oslobodjenje-burme-1
Ситуација у Бурми од краја октобра 1944. до ослобођења града Рангуна на југу. У јесен 1944. Јапанци су држали још готово целу Бурму, али тада су са севера и запада почеле све више да надиру британске трупе.

Јапанци су у Бурми тада имали три армије – 28. армију уз обале Бенгалског залива. а 15. и 33. армију у северној Бурми – укупно девет дивизија. То су биле велике снаге, још у одличној форми и посебно обучене за борбу у џунгли и под сталним монсунским кишама. Команда јапанских снага у Бурми сазнала је за савезничке намере, али је очекивала да ће главни напад почети тек после завршетка монсунских киша, то значи тек крајем године. Јапанци су престали изводе офанзивне операције из плана „У-Го“ и наредили својој 15. армији, која је била најистуренија у северној Бурми, да се припреми за повлачење. Истовремено је требало да ипак задржи и одбрани поједине значајније линије и позиције којима се штити приступ у јужну Бурму. И код јапанског командног кадра дошло је до промена. За команданта јапанских снага у Бурми постављен је генерал-потпуковник Хјотаро Кимура, а за команданта 15. армије генерал-потпуковник Шихачи Катамура, који је пре командовао 54. пешадијском дивизијом. Било је очигледно да су Јапанци намеравали да до краја бране положаје на реци Иравади, и то нарочито рејон Мандалеја, како би одржали своје позиције у јужној Бурми, а посебно у рејону Рангуна.

Противно јапанским очекивањима, и упркос монсунским кишама које су још лиле, Савезници су 1. јула кренули у офанзиву. Савезнички 15. корпус ишао је уз Бенгалски залив, потиснуо јапанску 28. армију, и избио до Акјабе, главне бурманске луке, али саму луку нису заузели. На централном делу бурманског ратишта британско-индијска 14. армија кренула је у напад према Мандалеју у две нападне колоне. Тек пошто су савладали јапанску одбрану на реци Чидвин, био им је отворен пут за Мандалеј. За то време су кинеско-америчке снаге на северном одсеку бурманског ратишта водиле главну битку за град Мјиткјин на Стилвеловом путу. Тај град требало је да се по сваку цену заузме јер би тиме било отворено наступање према старом Бурманском путу, односно обезбеђено уредно снабдевање кинеских и осталих савезничких снага у северној Бурми и Кини.

Јапански гарнизон у Мјиткјину бројао је око 3500 војника, а напале су га три кинеске пешадијске дивизије и нешто америчких јединица, укупно око 30 000 војника. Иако су били бројно неупоредиво јачи, Кинези и Американци су пуних 80 дана водили битку за Мјиткјин. Јапанци су пружили веома снажан отпор, а јаке монсунске кише, чини се, мање су сметале јапанској одбрани, него кинеско-америчком нападу. Град је коначно заузет у августу, а на бојишту је остало 5000 савезничких и 3000 јапанских војника.

oslobodjenje-burme-2
Проме, на реци Иравади, ослобођен је 2. маја 1945.

Заузимањем Мјиткјина створени су услови за даље наступање на југ према Мандалеју, али се тада већ водила нова битка на реци Иравади, да би се Мандалеј могао полукружно да обухвати. То је Савезницима успело тек крајем 1944.

Заузимање северне Бурме омогућило је боље снабдевање куоминтаншке армије и њено јаче ангажовање у рату против Јапана. То је до краја 1944. и био главни циљ Савезника. Осим тога, освојене су такве позиције и заузет такав распоред, да су Савезници почетком 1945. године готово без задржавања и посебних припрема, могли да наставе операције за потпуно ослобођење Бурме од јапанских окупатора. На бурманском ратишту Савезници су тада имали 20 дивизија, једну тактичку групу и четири бригаде, од којих је једна била оклопна – укупно око 750 000 војника и 2500 авиона, од којих је 1230 било америчких. У саставу британске Источноиндијске флоте налазили су се два бојна брода, 7 крстарица, 5 флотних носача авиона и 22 разарача. Ове поморске јединице су из Бенгалског залива обезбеђивале операције јединица Команде за југоисточну Азију у Бурми, док су се на територији Индије и даље налазиле резерве у људству, центри за обуку, болнице и луке у које су стизали транспорти хране и борбених потреба. Та удаљеност позадине од борбених јединица свакако је представљала слабост савезничких снага.

Јапанске снаге у Бурми су почетком 1945. биле у тешкој ситуацији. После изгубљене битке у северној Бурми биле су у општем повлачењу према југу. По наређењу Царског генералштаба, Јапанци су у Бурми морали да бране пространу област јужне Бурме која је представљала веома значајну територију за одбрану читаве Француске Индокине, Сијама (Тајланда), Малаје и бројних острва Холандске Источне Индије (данашње Индонезије). За тако крупне задатке Јапан у то време није више имао ни снаге ни материјала. Јединице су биле десетковане губицима у борби и болестима, авијација је била готово сва уништена, а у Бенгалском заливу није било довољно ратног бродовља. Штавише, Царски генералштаб је због развоја ситуације на Пацифику захтевао да се из Бурме пошаљу појачања на друга ратишта.

У своје три армије – 15, 28. и 33. – Јапанци су имали око 300 000 војника и само 90 борбених авиона.

За Јапанце је избила још једна невоља. Чим су савезничке снаге почетком 1945. почеле напад на реку Иравади, почели су немири у Бурманској националној армији, коју су одмах по окупацији земље формирали Јапанци. Када су британске снаге пробиле јапанску одбрану на реци Иравади, бурмански лидери су 20. марта у Рангуну одржали тајни састанак на коме је Аунг Сан, генерал и политичар, тада на челу покрета отпора и партизанских снага од 50 000 бораца, прочитао проглас за општи устанак. Када је 27. марта устанак почео, чланови бурманске владе су напустили своја места, прешли у илегалност и ставили се на чело устаничких снага. Јединице Бурманске националне армије, које су тада бројале око 15 000 војника, нападале су из позадине јапанске трупе у повлачењу. Касније, по ослобођењу земље, Аунг Сан се енергично борио против рестаурације британске власти у Бурми. Нова етапа у савезничким операцијама за ослобођење Бурме почела је у јануару 1945. Уз Бенгалски залив је савезнички 15. корпус наступао према лучком граду Акјабу, и заузео га 4. јануара. Тиме је створена повољна шанса за даље наступање дуж Бенгалског залива према Рангуну. До краја марта савезнички 15. корпус избацио је и последњег јапанског војника са територије уз Бенгалски залив. У Аракану је била опкољена главнина јапанске 28. армије, око 17 000 војника, али су извесни њени делови успели да се пребаце у долину реке Иравади, а затим у планине Пегу Јома. Победом у Аракану, Савезници су добили важну ваздухопловну базу у Акјабу и тиме могли да побољшају снабдевање своје 14. армије, распоређене у централној Бурми, а која је тада имала преко 260 000 војника. Почетком 1945. Савезници су такође вршили последње припреме да у централној Бурми пређу преко реке Иравади. Припреме су се отегле све до средине фебруара, па је тек 14. фебруара 7. савезничка дивизија прешла реку Иравади јужније од града Мандалеја, и кренула низ реку према граду Проме. Ту се део дивизије поново пребацио на десну обалу Иравадија у планински масив Аракан Јома, где се спојио са јединицама 15. корпуса да би окружио једну јапанску групацију.

oslobodjenje-burme-3
Британски авиони успевали су да на препад униште јапанске возове, јер су локомотиве заглушивале буку авиона

Одмах пошто је 7. дивизија прешла Иравади, на леву обалу реке пребациле су се и савезничка 5. пешадијска и 17. моторизована дивизија. Обе дивизије упутиле су се одмах према граду Мајктили, отприлике на трећини пута идући од Мандалеја према Рангуну, где се налазило неколико јапанских аеродрома. Јапанци су предузели очајничке напоре да би одржали Мајктилу. Довлачили су појачања, вршили противнападе, али све без успеха, јер су били слабије наоружани и опремљени. После седмодневне жестоке битке око Мајктиле, снаге јапанске 15. армије су, најзад, 3. марта уз тешке губитке морале да напусте град и да се повуку делом на југ према Рангуну, а делом источно од града у планине. Други жестоки окршај водио се у подручју Мандалеја. На град је кренуо савезнички 33. корпус са три дивизије – 2, 19. и 20. Најпре је 19. дивизија прешла Иравади северно од града, а онда је 20. дивизија избила западно од града. На њеном левом боку, реку Иравади прешла је и 2. пешадијска дивизија. Јапанци су пружили јак отпор бранећи ову велику раскрсницу путева и највећи град централне Бурме, али је њихов отпор успешно савладан и Савезници су 9. марта, ушли у Мандалеј. Јапанци су, међутим, и даље бранили брдо Мандалеј и стару тврђаву Даферин, па су се борбе око Мандалеја продужиле све до 21. марта када је коначно срушен и последњи јапански отпор у том подручју и заузета тврђава Даферин. У тим борбама својим јунаштвом су се истакли домороци из племена Гурка, који су се прикључили савезничким снагама.

За то време су се и борбе на кинеско-бурманској граници приводиле крају. Последњих дана јануара 1945, кинеско-америчке снаге деблокирале су Бурмански пут и почетком фебруара наставиле покрет према југу, ка Мандалеју. Тако је до 6. марта практично цело бурманско-кинеско гранично подручје било ослобођено. Тада су амерички стручњаци могли коначно да доврше последњу деоницу новог пута из долине Брамапутре у Индији, од града Ледо, до старог Бурманског пута, код Манхкама. Нови пут назван је Стилвелов, по америчком генералу који је био главни саветник и начелник штаба куоминтаншке Чанг Кај Шекове војске. Савезници су могли сада поново да снабдевају куоминтаншке армије копненим путем. Када су, међутим, кинеско-америчке снаге избиле на стари Бурмански пут, између Мандалеја и Лашија, северније од Мандалеја, Чанг Кај Шек је наредио да се његове дивизије повуку из Бурме и није им дозволио да продуже своје операције. То је свакако ишло у прилог Јапанцима, јер су могли да са тог фронта одмах повуку две своје дивизије и да их пребаце у рејон Мандалеја где су тада већ почели савезнички напади на тај град.

Када су Савезници заузели Мандалеј, прегруписали су своје снаге за напад на Рангун и ослобођење јужних делова Бурме. На десном крилу се, долином Иравадија, кретао 33. корпус, а на левом крилу, долином Ситанга, надирао је према Рангуну 4. корпус. Осим тога је, између 27. и 30. априла из луке Акјаба испловило шест савезничких десантних конвоја са десантним трупама. Они су 2. маја стигли на места искрцавања на обали рангунске луке. После успешног десанта, истог дана су наставили наступање на Рангун. Тада су са севера стизале већ и јединице 4. корпуса, које су 1. маја заузеле Пегу и почеле напад на Рангун. Истог дана се један савезнички ваздушно-десантни батаљон искрцао у рејону Слоновог рта, јужно од Рангуна, и пошто је савладао слабији јапански отпор, заузео је област Рангунске реке. Трећег маја, савезничке јединице ушле су у напуштени Рангун. Најјача групација јапанске војске повукла се источно од реке Ситанга, и тамо наставила да пружа отпор све до капитулације Јапана. Неке јапанске јединице успеле су да се пребаце на Тајланд. али су и оне тамо капитулирале.

Поразом главне групације јапанских оружаних снага у југоисточној Азији створени су повољни услови за угрожавање Јапанаца у Тајланду, Малаји, Индокини и Холандској Источној Индији (Индонезији). Јапанска поморска база у Сингапуру изгубила је свој војнопоморски значај, а Јапан који је тада већ трпео велику оскудицу свих врста сировина и хране, лишен је бурманског пиринча, олова, волфрама и других врста стратегијских сировина. Капитулацијом последњих остатака јапанских оружаних снага у Бурми, 15. августа 1945, борба бурманског народа за слободу и независност није, међутим, престала. Британци су наиме, после другог светског рата поново успоставили своју колонијалну власт у Бурми, са чиме се Антифашистичка лига народне слободе Бурме. основана у августу 1944, није хтела да помири. Борбе против британског колонијализма наставиле су се све до 4. јануара 1948. године када је проглашена независност Бурме.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *