Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Почетак совјетске зимске офанзиве 1944/45.

5
(2)

Руши се кућа од карата

У септембру 1944. се совјетско-немачки фронт између Карпата и Балтичког мора мање или више стабилизовао. Совјетске армије су се за време последње летње офанзиве пробиле дубоко у балтичке државе, до границе Источне Пруске, а у Пољској до Њемена и Висле. Варшава још није била у рукама Црвене армије, али је то имало пре психолошки него стратешки значај. Од великог стратешког значаја били су мостобрани које је Црвена армија успела да постави на разним местима јужно од Варшаве, на левој обали Висле. Пре свега су мостобрани код Магнушева и Пулавија и седамдесет пет километара широки и неколико десетина километара дубоки мостобран код Сандомира представљали веома драгоцене положаје у подручју између Варшаве и Берлина, обилатом воденим путевима.

Јесења операција против Источне Пруске донела је осим тога. још неколико мостобрана преко Њемена. У балтичком подручју је Немцима била одсечена копнена веза с Источном Пруском.

Совјетска артиљерија у градским борбама
Совјетска артиљерија у градским борбама

Између Источне Пруске и Карпата је последњих месеци 1944. ситуација на фронту била упадљиво мирна. Разлог томе није био само „предах“ који је Совјетима био неопходан после летње офанзиве ради опоравка и реорганизације комуникација снабдевања које су постале сувише дугачке, већ и привремено померање приоритета на друге фронтове: пре свега на Балкан и Ардене. За директну офанзиву против Немачке је, осим тога, требало да Совјети друкчије групишу своје армије: тежиште је требало да се пребаци на фронт кол Висле. Почетком новембра су фронтовски команданти поводом прославе годишњице октобарске револуције дошли у Москву где су се са Стаљином договарали о плановима за зимску офанзиву. За разлику од претходних предлога, одустали су од плана „најкраћи пут до Берлина преко Беча“. Са. положаја на Висли би темпо напада на срце Немачке могао да буде јачи.

Црвена армија се темељито и дуго припремала за ову офанзиву. Крајем 1944. извршено је најважније прегруписавање; стигао је главни део појачања. Постављене су нове линије снабдевања, планови су израђени до у детаље. На Висли, у подручjу између Варшаве и Карпата, доведене су у стање приправности најјаче армијске групације. Ту је био 1. бјелоруски фронт, чију команду је у новембру преузео од Рокосовског маршал Жуков, који је уједно био и заменик врховног команданта Црвене армије тј. Стаљина. Жуков је пре тога 1. украјински фронт предао Коњеву. Располагали су не само највећим делом пешадијских дивизија (укупно више од стотину) већ и најјачим оклопним армијама, највећом ваздушном флотом и већином резерви. Са мостобрана је требало да се што брже пробију до Одре и Нире. На јужном крилу им је помагао 4. украјински фронт генерала Петрова. Трупе северно од Варшаве имале су за задатак да изврше концентричне нападе на Источну Пруску. Други бјелоруски фронт, којим је сада командовао Рокосовски, требало је да се што пре домогне балтичке обале идући у северозападном правцу. То би, чак ако би Источна Пруска успела да се одржи, изоловало најјаче немачке јединице у том подручју. На десном крилу је Рокосовског штитио 3. бјелоруски фронт младог генерала Черњаховског, који је имао за задатак да нападне с истока. И, најзад, на североисточној граници Источне Пруске налазио се 1. балтички фронт. Требало је да совјетске армије отпочну своје операције готово истовремено, на фронту од око девет стотина километара ширине. Ова синхронизација била је од пресудног значаја. Пре свега би јуриш јединица Жукова и Коњева ка Одри и Ниси био у озбиљној опасности уколико операције на крилима не би ишле по плану. Зато је Стаљин лично преузео координацију. По потреби би системом „флексибилне команде“ читаве армије или делови армија у најкраћем року били пребачени у други фронт.

Немачка у овој фази рата више није била стању да на два фронта истовремено води успешну одбрану. Пошто је сад арденска офанзива највише заокупила Хитлерове мисли (што се пре свега очитовало у премештању Хитлеровог главног штаба из Растенбурга у Цигенберг у Таунусу), генералу Гудеријану није остајало ништа друго већ да изрази крајњу забринутост због ситуације на немачко-совјетском фронту, забринутост коју Хитлер, иначе, није делио. Чак и кад се радило о чисто војним питањима, Хитлер је све више почео да се ослања на своје најверније истомишљенике нз партије и СС-а. Они су један другог убеђивали да ситуација ни изблиза није тако суморна како ју је Гудеријан представљао. Тек уз крајње напоре је Гудеријан успео да добије нека појачања за централни део источног фронта. Затим су још трупе пребачене из Пољске на југ, између осталог две СС дивизије из Варшаве у Будимпешту. Упркос многим Гудеријановим наваљивањима, још неколико десетина изолованих дивизија у Курланији и подручју Мемела није евакуисано у Пољску. Хитлер није допустио ни скраћивање фронта. Сматрао је да су Гудеријанови извештаји о совјетским припремама и процене о њиховој јачини „глупост“.

Негде око Нове године је Гудеријан још неколико пута путовао у Хитлеров главни штаб, али није успео да убеди Фирера. Тек по успешном завршетку арденске офанзиве могло би да буде говора о пребацивању трупа у Пољску. Гудеријанов израз „источни фронт је кућа од карата“ само је повећавао Хитлеров бес и тврдоглавост. Све што је Гудеријану остало било је да своје групе армија (Рајнхардова Група армија Центар и Харпесова Група армија А) помоћу трикова припреми за напад надмоћних Совјета. Црвена армија је како по људству тако по наоружању била далеко супериорнија.

Совјетски војници преносе сандуке муниције на неприступачном терену у близини немачко-пољске границе
Совјетски војници преносе сандуке муниције на неприступачном терену у близини немачко-пољске границе

Под условом да буду повољне временске прилике, које би омогућиле подршку из ваздуха, совјетска офанзива била је планирана за 20. јануар. Сарадња Савезника је, међутим, довела до промена. У договору са Ајзенхауером је Черчил 6. јануара питао Стаљина: „да ли може да рачуна на значајну офанзиву на фронту код Висле или другде у току јануара“, због „борбе на Западу“ која је описана као „веома тешка“. Већ следећег дана је Стаљин обећао велику офанзиву „не касније од друге половине јануара“. То „не касније“ постало је чак „раније“. Упркос лошим временским условима који су готово онемогућили деловање авијације, маршал Коњев је у ноћи између 11. и 12. јануара отпочео офанзиву артиљеријском ватром каквом немачки положаји још никад нису били обасути. Фронт немачке 4. оклопне армије, која се налазила насупрот његовим јединицама „преоран је“, како је касније записао немачки генерал фон Типелскирх. За неколико дана је цео совјетско-немачки фронт био у пламену. Хитлер је напустио Цигенберг и свој главни штаб сместио у Рајхсканцеларију у Берлину, пошто се Растенбург у Источној Пруској није више могао сматрати безбедним. У Источној Пруској већ су до тада били пали Таненберг и Аленштајн, Совјети су се с истока приближавали Кенигсбергу, а са југа обали источно од Данцига.

Због брзог продора Црвене армије према Данцигу, претила је источно од ушћа Висле опасност да јака (350 000 војника) и великим делом неоштећена немачка 4. армија буде одсечена. На сопствену одговорност су командант генерал Хосбах и његов непосредни претпостављени, Рајнхарт, покушали да повуку армију у правцу запада. Евентуална крајња последица овог покрета била би напуштање целе Источне Пруске. Чим је Хитлер схватио шта се дешава, Рајнхарт и Хосбах су лишени дужности. Четврта армија морала је да остане тамо где је била, наредио је Фирер. Са пробојем 2. бјелоруског фронта до балтичке обале, ова одлука значила је крај 4. армије: нестала је у дугим и тешким борбама. Крајем марта су бродовима одвезени последњи преживели. Кенигсберг, упориште гаулајтера Коха, опкољен је 9. фебруара. Хитлерова наредба „издржати до последњег човека“ извршена је готово у потпуности. Тек негде половином априла се град предао маршалу Васиљевском, новом команданту 3. бјелоруског фронга, који је наследио Черњаховског, смртно рањеног у фебруару у околини града. Када је Черњаховски погинуо, имао је чин генерала армије. На Стаљиновом столу у Москви већ је био декрет да га се унапреди у чин маршала. Био је то најмлађи маршал Совјетског Савеза који је ушао у други светски рат као потпуковник.

Кенигсберг није био једини град који је наставио да се бори у окружењу. На реци Варти је Познањ тек четири недеље после опкољавања прекинуо борбу (23. фебруара). Крајем марта окружени су такође важни градови Гдиња и Данциг чиме се до краја компликовао положај немачких снага око Кенигсберга. У то време је, наиме, већ готово читаво подручје источно од линије Одра-Ниса било у рукама Совјета.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *