Форум Други светски рат

Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Слом немачког поретка

5
(6)

Сумрак богова

Поводом дванаестогодишњице преузимања власти, 30. јануара 1945, Хитлер је још једном говорио пред микрофоном немачког радија. Био му је то последњи пут. Његово „хиљадугодишње царство“, његова европска империја, се војно, политички и економски ближила пропасти. „Од сваког Немца очекујем да (…) до краја испуни своју дужност; да спремно поднесе сваку жртву која се од њега тражи и која мора да се тражи“ одзвањао је његов глас кроз етар. Следећег дана је народ још једном могао да прочита његов говор у новинама „Фелкишер Беобахтер“. Ниједне речи није било о положају Немачке и о поразу који је претио. Опширно је, међутим, распредана „историјска мисија“ и „провиђење“, а апеловало се и на неуништиву веру у „крајњу победу“ и славну будућност немачке нације. Немачки народ се, међутим, налазио пред последњом борбом и тиме пред коначном катастрофом. Неколико месеци касније је и дошло до те катастрофе, јер ти месеци донели су већа разарања и губитке и однели више живота него све протекле ратне године. У атмосфери терора и страха се велика маса Немаца до самог краја покоравала нацистичком режиму.

hitler-hitlerjugend
За време једног од својих последњих иступа у јавности, Фирер у Берлину уручује Гвоздени крст војницима из редова Хитлерјугенда

После радио-говора се Хитлер опет повукао у свој бункер, осам метара испод Рајхсканцеларије. Одавде је, потпуно издвојен и заштићен од хаоса и беде у којој се Немачка тада налазила, руководио последњим безизлазним војним операцијама, при чему му је помагао његов корумпирани војни штаб. Одавде је он још увек одређивао политику, при чему се руководио девизом „све или ништа“. Имајући пред очима „издају“ и „неуспех“ немачког народа, одавде је пошао на пут самоуништења. Издавао је бесмислене наредбе. „Издржати!“ гласила је једна, „уништити!“ гласила је друга. Сваки град, свако село, сваки „квадратни метар немачке земље“ треба бранити или оставити као „опрљену земљу“. Међутим, његову озлоглашену наредбу од 19. марта су људи у многим случајевима саботирали. Тек тада, пошто је рат био безнадежно изгубљен, и кад је будући социјални и економски опстанак Немачке био доведен у питање, покушали су технократи као Шпер и мали број водећих фигура из партијских кругова и економског живота да саботирају Хитлерове лудачке инструкције.

Последњих месеци рата је 471 000 тона бомби пало на немачке градове и индустријске комплексе. У фебруару је Дрезден нестао у ватри и пепелу; око сто тридесет и пет хиљада људи је погинуло за време овог савезничког бомбардовања. И Берлин је преживљавао теже часове неко икад. Престао је да функционише градски и поштански превоз, престало је снабдевање гасом и струјом. Опет је смањено следовање намирница, тако да је пало испод минимума неопходног за опстанак. Државне, партијске и СС установе припремале су се за одлазак, а исто тако и још само слабо заступљени дипломатски хор. Брда званичних аката нестала су у пећима разних установа. Брисани су трагови злочина. Радило се на припремама за бекство и нестајање. Превозна средства и фалсификована документа су била веома тражена роба на црној берзи. Кола која су једва била за употребу могла су се као од шале продати за петнаест до двадесет хиљада рајхсмарака, аутомобилска гума коштала је две хиљаде марака, за литар драгоценог бензина плаћало се четрдесет марака. За неколико стотина марака могли су још да се набаве кафа, чај и цигарете. Док је црна берза цветала, а гаулајтер и државни комесар за пропаганду Гебелс плашио становнике Берлина фанатичним паролама да „треба издржати“, мобилисао их и припремао за последњу борбу, становништву осталих крајева Немачког Рајха је катастрофа већ постала стварност.

У раним јутарњим сатима, 12. јануара 1945, је са мостобрана код Баранова на Висли отпочела гигантска офанзива Црвене армије. Прегажен је слаби немачки одбрамбени фронт. Немачки окупатори повлачили су се из Пољске наврат-нанос. Немачко цивилно становништво из источних подручја било је испуњено стравом и ужасом. Годинама су били изложени систематској антибољшевичкој пропаганди и паролама о немачкој победи. За злочине немачких окупационих снага у Пољској и Совјетском Савезу се знало или се барем наслућивало, па су се сада бојали одмазде.

Гебелсова пропагандна машина радила је пуном паром. И заиста, позив на „одбрану домовине“ мобилисао је још једном све снаге. Иза фронта су све до јануара изграђивали нове одбрамбене системе, копали ровове, подизали препреке за тенкове и уличне барикаде и састављали јединице „Фолксштурма“ (народне одбране). Сигурност добијена на овај начин била је само привидна – затишје пред буру. Кад је та бура избила, 12. јануара, почело је масовно бекство. Хиљаде породица бежало је главом без обзира, напуштајући своје домове, из страха од освете Црвеноармејаца за почињене злочине. Совјетске јединице незадрживо су напредовале, а гласине о њиховом приближавању су им претходиле. Каравани избеглица врло су се споро кретали у правцу запада. Владала је страшна зима. Путеви су били закрчени, па су понекад совјетске трупе сустизале избегличке колоне, а често се и немилосрдно обрачунавале с њима, за шта се може наћи и разумевања после свих патњи, разарања и страхова које су совјетски људи претрпели од немачких војника, а поготово СС-оваца. Немци су не само преко копна него и преко мора покушавали да беже пред совјетским надирањем. У лукама Курланије, Источне и Западне Пруске и Помераније је на хиљаде људи настојало да се домогну бродова за евакуацију како би преко Балтичког мора пребегли у још неосвојене делове Немачке. Свуда се могла видети иста слика: хаос и страх, очај и нада, колоне избеглица који чекају, рањеници, војници разбијених немачких јединица. На доковима су се одигравале страшне сцене. Људи су се тајно, без потребних путних исправа, укрцавали на ионако већ препуне бродове. Приликом издавања тако пуно тражених путних карата жене са малом децом имале су предност. Дочепавши се брода, жене би бацале своје бебе рођацима на обали како би и они добили карте. При том су деца падала у воду, нека су се удавила или су била изгажена у општој пометњи, другу су опет крали. Бродови, готово без икакве пратње, ишли су у сусрет веома рискантном путешествију. Тридесетог јануара је страдао брод „Вилхелм Густлоф“ на којем је поред неколико хиљада цивила било и 1500 чланова једне подморичке наставне дивизије; 10. фебруара настрадао је велики болнички брод „Генерал Штојбен“, бивши путнички брод од 17 000 БРТ. Удавило се три хиљаде људи, а четири стотине је спашено. У априлу је потонуо и велики брод „Гоја“. У року од неколико минута, седам хиљада људи повучено је у морске дубине. Преживело их је само сто седамдесет. Поред ових губитака, немачка ратна морнарица је од јануара до маја 1945. евакуисала преко Балтичког мора за Мекленгург, и пре свега за Шлезвиг-Холштајн, милион и по избеглица и 500 000 војника и рањеника.

nemacke-izbeglice
Избеглице из источних подручја на станици у Минхену. Свако ко је имао могућности (или разлога?!) бежао је пред надирањем Црвене армије

Друкчија је била судбина грађана и војника који су остали иза фронта и у опкољеним градовима. Нацистичка пропаганда хвалила је њихову пожртвованост и решеност да се до последњег човека боре против „навале азијатских хорди“. Била је то бесмислена и безнадежна борба која је коштала стотине хиљада живота.

После пробијања немачког фронта на Висли, подручје између Висле и Одре, директни пут за Берлин, био је отворен. Разбијени и деморалисани делови војске, резервне и наставне јединице, резервна милиција и милиција, и пре свега групе „Фолксштурма“ – дечаци од петнаест, шеснаест година и старији мушкарци, слабо увежбани и oпремљени и безобзирно убачени у борбу – нису могли да зауставе брзи пробој Црвене армије. На инсистирање Врховне команде, Хитлер је одлучио да у Померанији групише нову Групу армија, која ће окупити све војне снаге и формирати нови одбрамбени фронт. Упркос противљењу забринутог начелника генералштаба, Гудеријана, Рајхсфирер СС, Хајнрих Химлер, изабран је 25. јануара за команданта Групе армија Висла. Стратег-аматер Химлер бацио се пун ентузијазма на свој нови задатак. Мобилисао је последње резерве своје резервне војске, његови СС-командоси трагали су у позадини за употребљивим војницима, а и са разних других страна jе регрутовао нове трупе и заклињао је „германска“ и добровољачка одељења странаца, који су се борили под немачком заставом, да издрже. Позвани су и искусни СС-генерали као Штајнер и Ламердинг, а сам Химлер се и даље држао патетичне и фанатичне пароле „да се издржи“. Његова са свих страна сакупљена војна сила није, међутим, била противник дорастао моћној Црвеној армији. Химлерове противакције су, наиме, остале без успеха, и Совјети су стигли до Одре. Због пропасти његовог „антибољшевичког одбрамбеног фронта“ и имајући пред очима губитак престижа код Фирера, Химлер је у бежању од одговорности тражио спас од својих мора. Све чешће се склањао у СС-овску болницу Хоенлихену. У свом штабу је боравио само неколико часова дневно. Двадесетог марта је промашени војсковођа најзад разрешен своје војне команде. Згажена је била његова вера у „крајњу победу“. Међутим и тада је Химлер опет бежао у свет илузија. Било му је само стало да спаси свој голи живот, а „црне витезове“ од пропасти. Велики инквизитор СС државе осећао се изабраним да код западних сила испипа могућност за склапање сепаратног мира. Док се последњих дана Трећег Рајха одигравала ова гротескна, морбидна драма, и кад је Хитлер због издаје разрешио Хајнриха Химлера свих његових партијских и државних дужности, на истоку се десила катастрофа. Хитлер је у међувремену био издао наређење да се најважнији градови претворе у „тврђаве“ и да се бране свим средствима. Свака капитулација ће се сматрати „издајом немачког народа“ и казнити. „Слаби“ команданти утврђења су по Хитлеровим инструкцијама замењени бољим. Генерали који су се ипак предали, као командант Кенигсберга Лаш, осуђени су у одсуству на смрт, а њихове породице одведене су у посебне затворе. Преки судови и СС-патроле ширили су свуда ужас и страву. Преки судови формирани су 13. фебруара на Хитлерову личну заповест с циљем да сваку сумњу у „крајњу победу“ искорене извођењем смртних пресуда на лицу места. „Ја сам издајник“ или „Ја сам дезертер“ писало је на картонима који су висили на вратовима безброј обешених војника и грађана.

zakletva hitlerjugend
У Кенигсбергу регрути Хитлерјугенда уз музику иду до места где ће положити заклетву

У таквим немачким бастионима одбране живот је постао пакао. Људи су били изложени непрестаној артиљеријској ватри. На дневном реду су била бомбардовања, велики пожари и огорчене уличне борбе. Последњи покушаји пробијања обруча углавном су се завршавали неуспехом. Није више било ни снабдевања, ни комуникација. Морал је вртоглаво падао, снаге су се истрошиле. После многих недеља жилавог отпора пали су: Познањ 23. фебруара, Колберг 18. марта, Данциг 28. марта, Кенигсберг 9. априла. Остали су огромни облаци дима, згаришта и рушевине, безбројни лешеви. Преживели војници одведени су у заробљеништво. Један од последњих градова који је капитулирао био је Бреслау (Вроцлав) – 6. маја 1945. То утврђење на Одри успело је да издржи једанаест недеља опсаде и све време је везивало дванаест совјетских дивизија. За тих једанаест недеља убијено је четрдесет хиљада становника и уништено је седамдесет одсто града. Почетком јануара је још изгледало да ће овај велики град у Шлезији, захваљујући свом географском положају, бити поштеђен ратних страхота. Тим је ужаснији, катастрофалнији био његов крај. Брзо напредовање Црвене армије присилило је најзад локално руководство под заповедништвом фанатичног гаулајтера Ханкеа да почне са припремама за евакуцију. Тек 20. јануара је Ханке издао наређење да се почне са евакуацијом 700 000 грађана, болесника и рањеника. Није било довољно возова, аутобуса и камиона. Преко звучника је објављено да жене и деца без одлагања треба да напусте град – пешице. На минус двадесет су колоне кренуле. Жене и деца су посустајали; због глади и страха многи су се вратили у град. Иако се не знају тачни подаци, рачуна се да се двесто до тристо хиљада људи вратило у Бреслау да би потражили заштиту. Шеснаестог фебруара су совјетске трупе опколиле град. Опсада је почела. Гаулајтер Ханке позива се на историју: „као што се Бреслау 1241. успешно супротставио Монголима, тако и сада треба да се брани отаџбина“. Сам град, са својим гарнизоном од четрдесет и пет хиљада војника пружао је за време опсаде апокалиптички призор. Читави делови града сравњени су са земљом и сагорели, а свуда је врвело од пацова. Сами браниоци су дизали у ваздух читаве саобраћајнице како би спречили црвеноармејце да уђу у град. Становништво је бежало из једног краја града у други и живело је сабијено у подрумима и бункерима. Многи су постали жртве психозе бункера и починили су самоубиство. Ту и тамо било је и пљачки. Вођене су жестоке борбе за сваку улицу, сваку кућу. На крају су 5. маја римокатолички и протестантски свештеници апеловали да се прекине са бесциљним крвопролићем. Још исто вече је гаулајтер Ханке напустио град у пламену. Следећег дана је Бреслау капитулирао.

slom nemacke
Немачке моторизоване јединице у фебруару 1945. у подручју око Одре.

Катастрофа и беда у којој се Немачка нашла у последњој ратној зими, губитак источних области и подела земље последица су светског рата који су изазвали и изгубили националсоцијалисти. Несрећу је изазвао систем терора који су сами годинама примењивали у Европи, а деструктивна динамика „тоталног рата“ је сада пуном снагом погодила саму Немачку.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *