Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Завршне борбе у Кини

5
(1)

Тамо где је рат почео

Јапанцима је, после низа пораза на Пацифику, било и те колико стало да се што дуже задрже на азијском континенту. Зато су влада и Царски генералштаб на све расположиве начине распиривали грађански рат између Куоминтанга и Комунистичке партије Кине. Надали су се, осим тога, слично Немцима, да ће у међународним политичким односима доћи до промена, што би их могло спасити од коначног пораза. Ослањајући се на крупне људске резерве у метрополи, као и на сировине у Кореји и већем делу окупиране Кине, где су Јапанци још увек држали јаке копнене снаге, Царски генералштаб је настојао да на кинеским фронтовима организује веома снажан и дуготрајан отпор. Јапанску владу је посебно забрињавала могућност да Совјетски Савез уђе у рат у Азији на страни Американаца и Британаца. Токио је ценио да ће Москва активирати своје дивизије према Манџурији када се америчке снаге буду искрцале на обале централне и северне Кине и јужне Кореје или на западне обале Јапана. Ради тога су и вршили припреме са Квантушком армијом у Манџурији. Било како било, јапанске снаге у Кини морале су да рачунају да ће се у 1945. години борити на четири фронта: на истоку и југу против евентуално искрцаних америчких снага, на западу против куоминтаншких трупа Чанг Кај Шека, на северу против совјетске Црвене армије, а у позадини против ослободилачких снага Комунистичке партије Кине.

Јапанци су за операције у 1945. години израдили читав низ планова, инструкција и наређења. Једно од таквих наређења стигло је из Токија 22. јануара 1945. године команди јапанске Експедиционе војске у Кини. Наређено јој је да спречи искрцавање Американаца на обале Источног и Јужног кинеског мора, као и да сломи офанзивне снаге Црвене армије у Манџурији. Команда јапанске Експедиционе војске је, осим тога, одлучила да уништи и америчке истурене ваздухопловне базе у Кини, и да се обрачуна са Куоминтангом и ослободилачким снагама. Очигледно превелики залогај за војску која се налазила на почетку агоније. Јапанци су додуше у Кини имали још више од 50 дивизија и десетак бригада – свега око 1 850 000 војника, а на страни Јапанаца борило се и око 800 000 војника квислиншке марионетске владе у Нанкингу. Тешке битке и порази на свим осталим фронтовима, нису ни у Кини слутили на добро.

zavrsne-borbe-u-kini-1
Први конвој теретних возила долази тек отвореним Стилвеловим друмом у Кунминг после путовања дугог 1600 километара.

Генералисимус Чанг Кај Шек почетком 1945. није много размишљао о офанзивним подухватима против јапанске војске у Кини. Био је више заузет инсистирањем да му Вашингтон пошаље што више ратног материјала и да се Американци јаче ангажују у Кини против Јапанаца. Ово није чинио без разлога, јер су куоминтаншке армије заиста биле исцрпљене, слабо опремљене и наоружане, а и недовољно обучене. Било је, међутим, и других, а за Чанг Кај Шека далеко важнијих разлога због којих је постављао такве захтеве пред америчку владу. Плашио се нарастања народноослободилачких снага које су у најширим слојевима стицале све већу наклоност својим активностима. Ову бригу куоминтаншке владе делили су и Американци. Ни они нису првих месеци 1945. године нешто посебно инсистирали да куоминтаншке снаге буду на фронту, већ су у већој мери саветовали Чанг Кај Шека да рашчисти односе са КП Кине. Вршили су, у ствари, притисак да КП Кине прихвати куоминтаншке услове који су ишли на ликвидацију тековина ослободилачке борбе. Тако су, на пример, тражили да се ликвидирају народна власт и ослободилачка војска. Амерички генерал Херли, као посредник у преговорима између Куоминтанга и комуниста, претио је отворено да ће америчка влада убудуће помагати само куоминтаншку војску. Очигледно су преговори били само камуфлажа, јер су и Чанг Кај Шек и Американци у ослободилачкој армији видели свог главног непријатеља, па је Вашингтон наставио да помаже Куоминтанг и да реорганизује његову војску.

Главни руководилац за реорганизацију куоминтаншке војске био је амерички генерал Ведемејер, командант америчких трупа у Кини и начелник Чанг Кај Шековог штаба. Велики проблем представљао је транспорт ратног материјала. Највећи део морао је да стиже из Индије, па су Американци организовали пребацивање ратне опреме ваздушним мостом и Бурманским путем. Први конвој копненим путем стигао је из Индије на кинеско-бурманску границу крајем јануара 1945. године. Тада су стигли нови тенкови, топови, камиони и друга тешка опрема. Јапанци су били изненађени, јер нису очекивали да ће се тако брзо успоставити саобраћај преко Бурманског пута, с обзиром на то да су тамо дуго вођене борбе и да је све остало порушено после јапанског повлачења у јужну Бурму.

Сву америчку материјалну помоћ куоминтаншка влада задржавала је за себе и своје јединице. Ослободилачка армија кинеског народа од те помоћи за седам година ратовања није добила ни зрно пиринча, ни зрно барута. Само од 1941. до 1945. године куоминтаншка влада примила је америчке помоћи у вредности од милијарду долара. Ратне операције у Кини у 1945. години. према томе, нису зависиле од стања и односа на кинеском ратишту, већ од оних у Вашингтону и Москви и њиховог договора у Техерану и Јалти. У Јалти је коначно решено да ће Црвена армија почети напад у Манџурији 3-4 месеца после капитулације Немачке у Европи, али да зато треба да добије острво Сахалин и Курилска острва. С друге стране, Американци су сматрали да ће се рат на Далеком истоку одужити, да се неће завршити у 1945. години и да је зато потребно да се уништи јапанска војска на азијском континенту, где се у Кини, Холандској Источној Индији, Малаји и Индокини, још налазило око два милиона јапанских војника, решених да се жилаво боре.

zavrsne-borbe-u-kini-2
Генералисимус Чанг Кај Шек посетио је у лето 1944. своје јединице које су обучавали Американци

Крајем 1944. године амерички Здружени штаб одредио је рокове за даље операције против Јапана, све у зависности од ситуације у Европи. Американци су сматрали да ће завршетак рата у Кини зависити од развоја ратних операција на пацифичким и јапанским матичним острвима. Ради тога су решили да најпре заузму Филипине, избију што ближе обалама Јапана како би успоставили ваздухопловне базе за бомбардовање Јапана и његову блокаду, док је искрцавање на кинеску обалу и јапанска острва било предвиђено тек за зиму 1945/46. или у току 1946. године. Сматрали су да за први период треба да ојачају своје ваздухопловне снаге у Кини ради бомбардовања Јапана.

Полазећи од таквих планова и ситуације, Чанг Кај Шек је сматрао да почетком 1945. године његове снаге треба да остану у дефанзиви све док се боље не наоружају, затим да наставе блокаду ослободилачких снага, нарочито Пограничне слободне територије у северној Кини, и да од Вашингтона захтева да се Американци обавезно искрцају на кинеско копно и онда да заједно пређу у напад и истерају Јапанце из Кине. Укупно је Куоминтанг почетком 1945. године имао девет оперативних зона свака ранга групе армија с око 5 700 000 војника, али слабо наоружаних и још лошије обучених.

Ослободилачке снаге Комунистичке партије Кине у позадини јапанског фронта успеле су да крајем 1944. и почетком 1945. прошире слободну територију, нанесу осетне губитке јапанским и квислиншким формацијама, привуку у своје редове знатан број квислиншких јединица и вежу јаке јапанске снаге које су и те како недостајале на фронту. Политичко и војно руководство ослободилачких снага је и за 1945. планирало офанзиву најширих размера против јапанских и квислиншких јединица, а да се упоредо обезбеде од евентуалног напада коуминтаншких снага. Тражили су, међутим, непрекидно да са Куоминтангом поведу преговоре о заједничком дејству ослободилачких и куоминтаншких јединица ради дефинитивног истеривања Јапанаца из Кине.

На 19 ослобођених територија живело је почетком 1945. године око сто милиона људи. Главни центар ослобођене територије био је град Јенан у северној Кини. У саставу ослободилачких снага било је укупно око 20 дивизија и десетине других јединица, укупно око 860 000 војника. Поред тога је у партизанским одредима било око 100 000 бораца, а у народној одбрани преко два милиона људи. То је била велика снага кинеског народа, о којој су морали да воде рачуна како Јапанци, тако и Чанг Кај Шек и Американци.

У јануару и фебруару 1945. јапанске снаге у јачини две армије (20. и 23) из 6. групе армија концентрисале су се за ликвидацију куоминтаншких снага које су угрожавале железничку пругу из Пекинга према Ханкоу на југу. Како куоминтаншке дивизије нису давале јачи отпор, Јапанци су релативно лако потиснули Чанг Кај Шекову војску и потпуно заузели железничку пругу. Тиме су чврсто повезали фронт у централној и јужној Кини са снагама у Француској Индокини (садашњи Вијетнам, Лаос и Кампућија).

Јапанцима је тада највише мука задавала америчка авијација која их је стално тукла и наносила им осетне губитке, а нису могли да се супротставе својом авијацијом, јер су имали свега 150 авиона против 2000 америчких. Зато су решили да изведу две веће операције против америчких ваздухопловних база у Кини. За прву операцију усмерену према групи америчких аеродрома код Лаохокоуа у провинцији Хонан (централна Кина) ангажована је 12. јапанска армија из Северне групе армија и 34. армија из 6. групе армија. Око америчке базе у Лаохокоуу налазиле су се слабије куоминтаншке трупе из Прве оперативне зоне, па је јапански напад, који је почео 22. марта, врло брзо успео. База је заузета 8. априла. Највећи успех Јапанаца у тој операцији био је што су покупили богату жетву у том делу Кине и тиме отежали исхрану Чанг Кај Шекове војске. Америчка авијација се само пребазирала на нове аеродроме и уопште није била уништена. Превласт у ваздуху и даље је била на америчкој страни.

Почетком марта 1945. Јапанци су са својом 20. армијом извели и други напад – овог пута на америчку ваздухопловну базу у Чихкјангу, у јужној Кини. Американци су са тих аеродрома тукли не само јапанске снаге на кинеској територији него су долазили до срца Јапана, све до Токија. Ради тога је за Јапанце било битно да ликвидирају ову америчку ваздухопловну базу. Овде их, међутим, није послужила срећа као код Лаохокоуа. Јапанска 20. армија, ојачана деловима 11. армије, кренула је у напад 3. априла 1945. и за 24 дана приближила се аеродрому. Тада је у противудар кренуло око 27 дивизија куоминтаншке војске подржане снажним америчким ваздухопловством. Јапанци су пружили жилав отпор и почели се прегруписавати, јер им је претила опасност окружења. Због тога су и добили наређење да одустану од даљих напада и да се припреме за повлачење. Тако је ова операција у западном делу провинције Хунана била завршена без икаквих резултата, али уз осетне губитке од готово 7000 мртвих и рањених Јапанаца. Ово су биле и последње веће операције Јапанаца у Кини до краја рата. У тој фази је већ почело повлачење јапанских војника из јужне, а онда и из централне Кине. Према плану команде јапанске Експедиционе војске у Кини, повлачење је требало да почне крајем априла и да се заврши до краја августа 1945. године. Како јединице нису биле на време спремне, повлачење је почело тек 11. маја. Најпре се почела повлачити јапанска 11. армија из рејона Нанкинга, на југу Кине. Она се повлачила углавном ноћу због активности америчке авијације. После ње кренула је према северу и јапанска 20. армија, а средином јуна упутила се и 23. армија из рејона Кантона према северу. У највећој тајности, у другој половини јуна, упућена је из провинције Хупеј (централна Кина) у Манџурију 34. армија. И из приморских кинеских области повлачиле су се јапанске трупе. Њих нису узнемиравале куоминтаншке јединице, па су се и лакше повлачиле. У току јула и августа настављено је повлачење на север Кине, у Манџурију. На југу Кине и на кинеским острвима остали су само неки приобални гарнизони. Они су тамо и дочекали крај рата.

zavrsne-borbe-u-kini-3
Кинеске трупе су у октобру 1944. јуришале на зидине Тенгшунга приликом напредовања из правца Бурме

Повлачење јапанских трупа из Кине убрзао је напад Црвене армије на јапанске јединице у Манџурији почетком августа 1945. године. Команда јапанске Експедиционе војске имала је намеру да према Црвеној армији упути главне снаге и да јој се супротстави свим средствима. Како је већ 15. августа дошло до капитулације Јапана, то је 16. августа и команда Експедиционих снага у Кини по царевом наређењу прекинула непријатељства. Накнадно је јапанским снагама у Кини наређено да се предају само куоминтаншким јединицама под командом генерала Чанг Кај Шека, а никако народноослободилачким снагама.

У првом кварталу 1945. године ослободилачке снаге Кине су у позадини јапанске војске држале три фронта. Један је био у северној Кини, где се налазила ослободилачка 8. армија. Други фронт налазио се у централној Кини, где је била 4. армија, а трећи фронт у јужној Кини. Њега су држали партизански одреди. Површина свих слободних територија износила је око милион квадратних километара на којима је живело око 100 милиона становника. Ослободилачке снаге су у првој половини 1945. године наставиле борбе против јапанских трупа, али у мањем обиму него у 1944. години. У јулу су их, међутим, поново напале куоминтаншке трупе на такозваној Пограничној слободној територији у провинцијама Шенси, Кансу и Нингси. Чанг Кај Шек је хтео да заузме град Јенан, седиште политичког и војног руководства ослободилачких снага, али му то није успело.

У другој половини 1945. ослободилачке снаге наставиле су да нападају јапанске снаге у повлачењу, јер им се ове ни после капитулације нису хтеле да предају. У тој офанзиви ослободилачких снага ослобођен је цео североисточни део Кине, што је било доста олакшано операцијама Црвене армије. У двомесечној офанзиви, Кинеска ослободилачка армија ослободила је 197 градова и територију од 315 000 км2 на којој је живело 18 000 000 становника. Кинески народ је много препатио у другом светском рату. На његовој територији је, у ствари и почео и завршио други светски рат. Рачуна се да су Кинези у другом светском рату изгубили преко три милиона војника, или једну четвртину од укупно 14 милиона људи у војним јединицама. Осим тога, Кина је изгубила око девет милиона цивила, односно два одсто од укупног броја становника, јер је тада у Кини живело око 450 милиона људи. Губици су се још увећали, јер су се у Кини наставиле борбе између ослободилачких снага и Чанг Кај Шека, све до победе кинеске револуције 1. августа 1949. године, када је проглашена Народна Република Кина.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *